Žozefina i Napoleon Bonaparta

[Poli46]

Bonaparta je upoznao vikontesu Žozefinu Boarne, rođenu Tašer, jednu kreolku sa ostrva Martinika.
Njen muž, predsednik Konstituante glavni zapovednik rajnske vojske, ostavio ju je u siromaštvu sa
dvoje nejake dece na rukama; ona se kojekako probijala, praveći dugove, upuštajući se u ne baš
uspele spekulacije i ne odlikujući se mnogo strogim životom. Za vreme terora, vikont Boarne bio je
pogubljen. U zatvor su strpali i građanku Tašer, iako se ova izdavala za "dobru sankilotkinju" i bila
prijateljica Robespierove Šarlote.

Samo se čudom izbavila giljotine i, pravcem iz sobe za mučenje, našla se jednog dana u sjajnim
salonima bivših aristokrata i novih spekulanata gde ju je i upoznao Bonaparta.

 

[Poli46]

Ona već više nije bila u prvoj mladosti i krila je svoje trideset i dve godine. Crnkasta kao prava kreolka, ona se vešto belila; smejala se oprezno, da ne bi pokazala svoje ružne zube. Imala je
lepe, sumorne oči i tih glas koji je gotovo pevao, te su sluge zastajkivale pred vratima da je
slušaju. Ali, njena glavna lepota bila je u pokretima, ujednačenim, talasavim, kao pokreti vodenih biljaka ispod naišlog vala. "Žozefina je bila savšrena ljupkost, la grazia in persona", govorio je Napoleon na Sv. Jeleni.

 

[Poli46]

U danima siromaštine imala je šesnaest haljina, a samo šest košulja: češće je menjala haljine,
nego rublje.

Naravi je bila kao kakva vesela ptičica martiničkih šuma ili kao kakva "desetogodišnja devojčica": lako je plakala i lako bi se utešila. O njenoj pameti moglo bi se reći ono isto što je Molier rekao o poštenju jednoga svoga junaka: "On ga ima taman toliko, da ne mora biti obešen". Imala je mnogo zdravoga smisla i otmene ženske lukavosti.

 

[Poli46]

Napoleona, najčestitijega među ljudima, ona nije varala, ali se lako od njega branila.
"Ma o čemu je zapitao, prva bi joj reč bila: ne, i to, upravo, nije bila laž, nego samo
opreznost, samoodbrana. Izgleda da je prvi korak ka Bonaparti učinila sama Žozefina.
Stalno je maštala da se uda za finansijera, ali finansijer se nije našao, i ona se zadovoljila
sa generalom. Nekoliko dana posle prvog poznanstva, ona mu je zakazala ljubavni sastanak
u svojoj usamljenoj kućici, u ulici Šanteren, koju tek što beše kupila za novac svoga ljubavnika Barasa. A već nekoliko dana kasnije oni su bili verenik i verenica.

 

[Poli46]

Kao udovica bila je ljubavnica nekoliko istaknutih političara a u to vreme je bila ljubavnica
Paulu Barasu koji je hteo svoju skupu ljubavnicu da spoji s Napoleonom jer je našao novu,
a nije mogao da izdržava obe. Ona je po njemu bila idealna za mladog generala Bonapartea
koji je u to vreme hteo da oženi stariju, ozbiljnu i bogatu aristokratkinju.

A Žozefina je ispunjavala sve uslove. Upoznali su se na jednoj zabavi, a Napoleon se, ne očekujući, momentalno zaljubio. Opčinila ga je šarmom, inteligencijom, dobrim ukusom, socijalnim veštinama. Ali on se nije svideo njoj... Ipak, Žozefina koja je bila dosta rasipna i volela je život na visokoj nozi nije mogla da priušti da ona i njena deca ne nastave da žive životnim stilom na koji je navikla. Tako je pristala je na njegovo udvaranje i vrlo brzo se udala za njega iz interesa

 

[Poli46]

Ni njena ni njegova porodica se nisu slagali sa tim brakom. Ipak, ona je bila starija, imala je
već dvoje dece, nije bilo sigurno da li će moći da rađa, a pratila ju je reputacija žene sumnjivog morala sklone stalnom menjanju ljubavnika. Uprkos tome, imala je određeni status u društvu,
ljudima je bila simpatična i bila je vešta u sklapanju poslova i kontaktima sa ljudima na važnim pozicijama. Njeni prijatelji su smatrali da je Napoleon beznačajan general sa malo novca koji je
stalno na bojnom polju.

 

[Poli46]

Napoleon je odmah nakon sklapanja braka morao da otputuje i bio je očajan jer zaljubljen
hteo stalno da bude u blizini svoje žene. Svakodnevno joj je slao pisma puna divljenja,
ljubavi i lepih reči, a njoj je odgovaralo da je on iz daljine obožava. Ona je nastavila da
vodi razuzdan život pun seksualnih afera i stalno je nalazila izgovore da mu se pridruži...

“Više te ne volim; naprotiv, prezirem te. Ti si grozna, vrlo šlampava, vrlo glupa, vrlo pepeljugasta. Uopšte mi ne pišeš, ne voliš svog supruga; ti znaš kakav užitak mu tvoja pisma pričinjavaju, a nećeš da me udostojiš i da napišeš čak ni šest redaka najbezveznijih žvrljotina… Nadam se da
ću te uskoro čvrsto zagrliti i obasuti te milionima vrelih poljubaca. Bonaparte” - stoji u jednom od Bonaparteovih pisama.

"Vodio je ljubav brzo i žestoko"

 

[Poli46]

Nekoliko mjeseci nakon razvoda pisao joj je: "Želim da vas vidim! Ako ste u Malmezonu,
ja ću doći krajem mjeseca jer silno želim da vas vidim!"

Nikad nije prestao da joj piše romantična pisma. Na kraju života je priznao da je njegova nova žena, austrijska princeza Matija Lujza, bila korisna jer mu je rodila sina, ali da je Žozefina ispunila njegov život pravom ljubavlju i bila mu uvijek vjerna podrška u svemu.

Pažnju je privlačio jedino ljubavni život vojskovođe. Priča o njemu i supruzi Žozefini prema
mnogima je jedna od najljepših ljubavnih priča u istoriji. Iako su se bračni drugovi razveli,
istorija kaže da ljubav nikad nije prestala. Tako je Napoleon ljubičice koje mu je poklonila
Žozefina nosio u medaljonu oko vrata sve do smrti.

https://makanje.me/clanak/3102