- Poruka
- 392.800
1958,godine, u Parizu, doktor Žorž Mate je transplantacijom koštane srži spasao petoro srpskih naučnika.
Na pariski Institut „Kiri“ dospeli su nakon nezgode koja je ostavila crnu stranicu u istoriji razvoja nuklearne energije. Eksperiment u Institutu za nuklearne nauke Vinča pošao je po zlu kada je u laboratoriji došlo do havarije u jednom od reaktora. Tog 15. oktobra 1958., nijedan od instrumenata u celom Institutu nije uspeo da izmeri količinu radioaktivnog zračenja.
Istoga dana, u beogradski Centar za profesionalne bolesti dovezeni su Radojko Maksić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Roksanda Dangubić, Života Vranić i Stjepko Hajduković – svi su imali tek između 24 i 26 godina. Primakavši im dozimetre za merenje radijacije, lekari su samo mogli da konstatuju da „kazaljke iskaču iz skale“.
Sreća u nesreći beše što je direktor Instituta, akademik Pavle Savić, lično poznavao mladog dokrora Matea. Istog popodneva je kontaktirao pariski Institut, tada jedinu ustanovu na svetu sa iskustvom u lečenja osoba izloženih velikim nivoima radijacije. Za šestoro beogradskih apsolvenata, jedina nada bio je doktor Žorž Mate, cenjeni profesor i onkolog od međunarodnog ugleda.
U vreme kobnog „Akcidenta u Vinči“, dr Mate je već radio na svom novom otkriću. Transplantacija koštane srži je bila ispitana samo na životinjama, a u svetu je kao metoda lečenja još uvek bila nepoznata. U isto vreme, stanje beogradskih fizičara je bilo kritično – njihova koštana srž, uništena radijacijom, više nije mogla da proizvodi krvna zrnca.
Odluka profesora Matea da prvi put izvede presađivanje koštane srži bila je istorijska, revolucionarna i – rizična. „U to vreme, kao da ste seli na bicikl pa krenuli na mesec – tako je to izgledalo sa onom tehnologijom i onim znanjem. Ishod je bio potpuno neizvestan“, sećao se tog trenutka onkolog dr Vladimir Kovčin. Alternativa je bila još tragičnija, jer je značila sigurnu smrt.
11. novembra, 1958. rizični poduhvat dr Matea spasao je 5 života. Za Životu Vranića, koji je zaustavio reaktor i sprečio nesreću još većih razmera, zbog prevelike izloženosti zračenju nažalost nije bilo spasa. Njegove kolege su se vratile u Beograd 16. februara 1959., nakon četiri meseca oporavka na pariskom Institutu.
Davaoci koštane srži bili su Francuzi, ljudi koji su se javili na poziv bolnice, rešeni da pomognu neznancima.
Za proslavljenog francuskog naučnika, pionirski poduhvat u Parizu značio je i sigurno mesto u istoriji medicine. Dr Mate se do kraja života posvetio najtežim pacijentima, a beogradski fizičari bili su prvi kojima je pružio šansu za ozdravljenje.
Bio je nominovan za Nobelovu nagradu. Priznanje ipak nije dobio, navodno zbog „oštrog jezika“. Pored beogradskih, radio je tokom ’90-ih godina sa lekarima i pacijentima bolnica u Parizu, Rimu i Sofiji, a svakog meseca bi u prestonicu stizao s kraja radne nedelje. Istog dana bi petkom primao pacijente, sa njima provodio vikend, a zatim hitao da se vrati u Pariz. Boravio je, umesto u hotelu, u bolničkim apartmanima i ručavao u bolničkoj menzi.
Uz profesorovu podršku, KBC „Bežanijska kosa“ je do 1998. godine dobila i Dnevnu onkološku bolnicu. Dr Mate je već tada bio i počasni član SANU, a beogradskim lekarima je nastavio da pomaže još celu deceniju.
Mada je već zagazio u devetu deceniju, dr Mate se već nekoliko godina borio sa teškom bolešću. Uzela je danak 2010. godine: igrom slučaja, cenjeni profesor preminuo je 15. oktobra, na isti dan kada se dogodio i incident u Institutu Vinča.
Inicijativu da dobije svoju ulicu 1916.godine podržali su Srpska akademija nauka, Ministarstvo zdravlja, KBC Bežanijska kosa, Francuska ambasada, Rodoljub Šabić i jedini živi svedok događaja iz 1958. – Radojko Maksić.
(izvor:net)
