Јесте ли вољели жонглере кад сте били мали? Ја јесам. Музика свира, они жонглирају лоптицама, коцкицама, флашицама и ко зна чим још. Мало сам и била љубоморна јер ја то не могу. Пробала сам и догурала до жонглирања једном лоптицом. Добро, увијек сам ја била мали смотанко, али ето, пробала сам. Двије руке и једна лоптица. Од кога је - доста је.
Е сад. Fast forward у данашњи дан. 28 година ми је, удата, запослена, на докторским студијама. За жонглирање лоптицама немам времена. А опет, од жонглирања се не може побјећи. Жонглирам обавезама. 4 семинарска + посао + приватни часови италијанског + живот. Знате оно кад сам рекла да сам превише трапава за једну лоптицу у двије руке? Сад ме више нико и не пита, то ми је што ми је. Ладно десет лоптица имам, руке још увијек двије. Сједим за лаптопом и куцкам око посла, у исто вријеме преузимам сијасет књига са интернета, пазим да ми не изгори ручак, прашина се неће усисати сама, а и машина ми је завршила. Боли ме глава. Срећа па је М. на послу, па ми се не мота по кући. Удахни. Издахни. Књиге су се преузеле и за посао нема ништа. Супер. Вади веш из машине и качи на жицу. Нисам ни почела да качим, кад зову са посла. Превод. Паузирам веш и преводим, али прије тога мијешам чорбу и смањујем шпорет да ми не покипи. Преводим. Готово. Правим нацрт за један семинарски. Сад за други. Јао, веш. Одем да раширим остатак. Скидам чорбу са шпорета. Мејлом шаљем књиге у копирницу. Зовем М. ,,Љубави, кад пођеш са посла покупи ми књиге." Трећи семинарски. Флокију се пишки. Гледам у сат. 15.50. Гасим лаптоп 10 минута раније и изводим флокија да пишки. Враћамо се. У међувремену стигао један превод за сутра. Скупљам веш, осушио се. Четврти семинарски. М. долази. ,,Љубави, донио сам ти књиге." Постављам сто. Ручамо. М. пере суђе. Радим онај један превод за сутра. Скупљам веш за другу машину. Почињем сва четири семинарска. Вадим веш из машине. Качим га на жицу. Усисавам дневни боравак. Уморна сам
,,Љубави, идем да изведем Флокија. И шта ћемо за вечеру?"
,,Немам појма. Наручи нам нешто, ја подносим оставку на све функције."
Е сад. Fast forward у данашњи дан. 28 година ми је, удата, запослена, на докторским студијама. За жонглирање лоптицама немам времена. А опет, од жонглирања се не може побјећи. Жонглирам обавезама. 4 семинарска + посао + приватни часови италијанског + живот. Знате оно кад сам рекла да сам превише трапава за једну лоптицу у двије руке? Сад ме више нико и не пита, то ми је што ми је. Ладно десет лоптица имам, руке још увијек двије. Сједим за лаптопом и куцкам око посла, у исто вријеме преузимам сијасет књига са интернета, пазим да ми не изгори ручак, прашина се неће усисати сама, а и машина ми је завршила. Боли ме глава. Срећа па је М. на послу, па ми се не мота по кући. Удахни. Издахни. Књиге су се преузеле и за посао нема ништа. Супер. Вади веш из машине и качи на жицу. Нисам ни почела да качим, кад зову са посла. Превод. Паузирам веш и преводим, али прије тога мијешам чорбу и смањујем шпорет да ми не покипи. Преводим. Готово. Правим нацрт за један семинарски. Сад за други. Јао, веш. Одем да раширим остатак. Скидам чорбу са шпорета. Мејлом шаљем књиге у копирницу. Зовем М. ,,Љубави, кад пођеш са посла покупи ми књиге." Трећи семинарски. Флокију се пишки. Гледам у сат. 15.50. Гасим лаптоп 10 минута раније и изводим флокија да пишки. Враћамо се. У међувремену стигао један превод за сутра. Скупљам веш, осушио се. Четврти семинарски. М. долази. ,,Љубави, донио сам ти књиге." Постављам сто. Ручамо. М. пере суђе. Радим онај један превод за сутра. Скупљам веш за другу машину. Почињем сва четири семинарска. Вадим веш из машине. Качим га на жицу. Усисавам дневни боравак. Уморна сам
,,Љубави, идем да изведем Флокија. И шта ћемо за вечеру?"
,,Немам појма. Наручи нам нешто, ја подносим оставку на све функције."
