Zona komfora

[Skafander]

Zona komfora — tiha SMRT kroz komoditet.

Zona komfora, ili komoditet, nije ništa drugo do odsustvo truda, lenjost i život bez inverzije.
To je stanje kada čovek zna šta bi mu donelo dobro, ali ga mrzi da ustane i uradi.
To je kad znaš da treba da se pomeriš, a biraš da stojiš; kad znaš da treba da živiš, a biraš da čekaš.


Pogledaj najjednostavnije primere — piški ti se, ali te mrzi da ustaneš.
Kaki ti se, ali “još malo”.
To “još malo” je koren svakog promašenog života.
Ako se držiš te filozofije komfora, završićeš tačno tamo gde si i ležao — u sopstvenom otpadu, u sopstvenoj pasivnosti.
Zona komfora je stanje bez inverzije, gde se sve pretvara u stagnaciju, a čovek sam sebe guši sopstvenom inertnošću.


Hoćeš da ne smrdiš, da budeš čist i zdrav, ali te mrzi da se okupaš.
Hoćeš da jedeš, a mrzi te da spremaš.
Hoćeš da piješ vode, ali “kasnije” — i zato se osećaš loše, umorno, bezvoljno.
Hoćeš da znaš, a ne učiš.
Hoćeš da te vole, a ne pružaš ljubav.
Hoćeš da imaš, a ne daješ.
Hoćeš da budeš zdrav, ali sediš, ne krećeš se, ne dišeš punim plućima, ne ideš u susret životu.
Hoćeš da se osećaš bolje da bi izašao napolje, a ne shvataš da ćeš se osećati bolje tek kad izađeš.
Sve to je inverzija koju zona komfora ne razume — jer ne zna da u prirodi života sve ide obrnuto:
ne dolazi sreća pre kretanja, nego posle njega.
Ne dolazi snaga pre truda, nego iz njega.
Ne dolazi ljubav pre davanja, nego kao posledica davanja.


To je princip života — inverzija.
Ko beži od nje, beži od sebe.


Zona komfora je iluzija mira, ali u suštini to je unutrašnji zatvor obložen toplim ćebetom.
Sve ti je “ok”, a ništa nije živo.
Ne boli, ali i ne pulsira.
Nema rizika, ali nema ni radosti.
Tu vreme ne teče, nego truli.
Jer kad ne ulažeš trud, život prestane da ti uzvraća.
Organizam stagnira, duh otupi, telo se uspori, misli se zamagle.
Svet postane samo ekran i stolica — a čovek senka svog potencijala.


Lenjost i komoditet nisu znak mira, nego straha.
Strah da se suočiš s naporom, da doživiš neuspeh, da vidiš koliko si slab — ali upravo u tom suočavanju počinje rast.
Čovek nije stvoren da mu bude lako, nego da mu bude vredno.
Sve što vredi — traži napor.
Disanje, hodanje, učenje, vođenje ljubavi, vožnja bicikla, borba — sve ima svoj ritam inverzije:
napor → olakšanje,
trud → mir,
pokret → zdravlje,
davanje → primanje.


Samo ego traži komfor.
Samo lenj um želi da prima bez davanja.
Samo sebičan čovek očekuje ljubav, a ne širi je.
To je srž zone komfora: egoistična pasivnost — čekanje da život dođe sam.
Ali život ne dolazi, on se stvara.
On pripada onima koji ustanu, makar ih mrzelo.
Onima koji se okupaju kad im se ne da, koji jedu kad treba, ne kad im se hoće, koji ustanu i krenu napolje kad im je teško.
Jer oni znaju: bolje će im biti tek posle pokreta.


Zona komfora nije toplina — to je spora smrt bez bola.
A svaki pokret, svaka kap znoja, svaka misao koja te natera da ustaneš — to je život koji se budi.
Zato, kad te mrzi, baš tada ustani.
Kad te boli, baš tada kreni.
Kad ti se ne da, baš tada uradi.
Jer u tom trenutku se ne pomera samo tvoje telo, nego i tvoja duša.


Ko beži od napora, beži od života.
Ko živi u zoni komfora — već je MRTAV, samo to još nije shvatio.


Šta vi mislite, kako se vi ponašate i ophodite prema svom životu?

Da li ste "ker" koji laje(kuka) jer ne "trči"?

 

[Banovic Strahinja]

Zona komfora, ili komoditet, nije ništa drugo do odsustvo truda, lenjost i život bez inverzije.
To je stanje kada čovek zna šta bi mu donelo dobro

Meni zona komfora donosi dobro.
Odsustvo truda, lenjost i zivot bez inverzije- mislim da ovo savrseno opisuje moj zivotni stil, nije bilo lako doci do zone komfora.

 

[Џорџи]

Sere mi se na taj izraz

 

[Skafander]

Meni zona komfora donosi dobro.
Odsustvo truda, lenjost i zivot bez inverzije- mislim da ovo savrseno opisuje moj zivotni stil, nije bilo lako doci do zone komfora.

Kako i šta ti donosi dobro?

 

[Skafander]

Sere mi se na taj izraz

Ni ja ga ne volim. A što se tebi sere, jer si u zoni ili van nje? Hehe

 

[Skafander]

Zona komfora — tiha SMRT kroz komoditet.

Zona komfora, ili komoditet, nije ništa drugo do odsustvo truda, lenjost i život bez inverzije.
To je stanje kada čovek zna šta bi mu donelo dobro, ali ga mrzi da ustane i uradi.
To je kad znaš da treba da se pomeriš, a biraš da stojiš; kad znaš da treba da živiš, a biraš da čekaš.


Pogledaj najjednostavnije primere — piški ti se, ali te mrzi da ustaneš.
Kaki ti se, ali “još malo”.
To “još malo” je koren svakog promašenog života.
Ako se držiš te filozofije komfora, završićeš tačno tamo gde si i ležao — u sopstvenom otpadu, u sopstvenoj pasivnosti.
Zona komfora je stanje bez inverzije, gde se sve pretvara u stagnaciju, a čovek sam sebe guši sopstvenom inertnošću.


Hoćeš da ne smrdiš, da budeš čist i zdrav, ali te mrzi da se okupaš.
Hoćeš da jedeš, a mrzi te da spremaš.
Hoćeš da piješ vode, ali “kasnije” — i zato se osećaš loše, umorno, bezvoljno.
Hoćeš da znaš, a ne učiš.
Hoćeš da te vole, a ne pružaš ljubav.
Hoćeš da imaš, a ne daješ.
Hoćeš da budeš zdrav, ali sediš, ne krećeš se, ne dišeš punim plućima, ne ideš u susret životu.
Hoćeš da se osećaš bolje da bi izašao napolje, a ne shvataš da ćeš se osećati bolje tek kad izađeš.
Sve to je inverzija koju zona komfora ne razume — jer ne zna da u prirodi života sve ide obrnuto:
ne dolazi sreća pre kretanja, nego posle njega.
Ne dolazi snaga pre truda, nego iz njega.
Ne dolazi ljubav pre davanja, nego kao posledica davanja.


To je princip života — inverzija.
Ko beži od nje, beži od sebe.


Zona komfora je iluzija mira, ali u suštini to je unutrašnji zatvor obložen toplim ćebetom.
Sve ti je “ok”, a ništa nije živo.
Ne boli, ali i ne pulsira.
Nema rizika, ali nema ni radosti.
Tu vreme ne teče, nego truli.
Jer kad ne ulažeš trud, život prestane da ti uzvraća.
Organizam stagnira, duh otupi, telo se uspori, misli se zamagle.
Svet postane samo ekran i stolica — a čovek senka svog potencijala.


Lenjost i komoditet nisu znak mira, nego straha.
Strah da se suočiš s naporom, da doživiš neuspeh, da vidiš koliko si slab — ali upravo u tom suočavanju počinje rast.
Čovek nije stvoren da mu bude lako, nego da mu bude vredno.
Sve što vredi — traži napor.
Disanje, hodanje, učenje, vođenje ljubavi, vožnja bicikla, borba — sve ima svoj ritam inverzije:
napor → olakšanje,
trud → mir,
pokret → zdravlje,
davanje → primanje.


Samo ego traži komfor.
Samo lenj um želi da prima bez davanja.
Samo sebičan čovek očekuje ljubav, a ne širi je.
To je srž zone komfora: egoistična pasivnost — čekanje da život dođe sam.
Ali život ne dolazi, on se stvara.
On pripada onima koji ustanu, makar ih mrzelo.
Onima koji se okupaju kad im se ne da, koji jedu kad treba, ne kad im se hoće, koji ustanu i krenu napolje kad im je teško.
Jer oni znaju: bolje će im biti tek posle pokreta.


Zona komfora nije toplina — to je spora smrt bez bola.
A svaki pokret, svaka kap znoja, svaka misao koja te natera da ustaneš — to je život koji se budi.
Zato, kad te mrzi, baš tada ustani.
Kad te boli, baš tada kreni.
Kad ti se ne da, baš tada uradi.
Jer u tom trenutku se ne pomera samo tvoje telo, nego i tvoja duša.


Ko beži od napora, beži od života.
Ko živi u zoni komfora — već je MRTAV, samo to još nije shvatio.


Šta vi mislite, kako se vi ponašate i ophodite prema svom životu?

Da li ste "ker" koji laje(kuka) jer ne "trči"?

Molio sam Boga za snagu, a On mi dade prepreku da ojačam.
Molio sam Boga za mudrost, a On mi dade probleme da rešim.
Molio sam Boga za hrabrost, a On mi dade opasnosti da savladam.
Molio sam Boga za ljubav, a On mi dade problematične ljude da im pomognem.
Molio sam Boga za uslugu, a On mi dade mogućnosti.
Nisam dobio ništa što sam hteo.
Dobio sam sve što mi je bilo potrebno.

 

[Skafander]

Zona komfora — tiha SMRT kroz komoditet.

Zona komfora, ili komoditet, nije ništa drugo do odsustvo truda, lenjost i život bez inverzije.
To je stanje kada čovek zna šta bi mu donelo dobro, ali ga mrzi da ustane i uradi.
To je kad znaš da treba da se pomeriš, a biraš da stojiš; kad znaš da treba da živiš, a biraš da čekaš.


Pogledaj najjednostavnije primere — piški ti se, ali te mrzi da ustaneš.
Kaki ti se, ali “još malo”.
To “još malo” je koren svakog promašenog života.
Ako se držiš te filozofije komfora, završićeš tačno tamo gde si i ležao — u sopstvenom otpadu, u sopstvenoj pasivnosti.
Zona komfora je stanje bez inverzije, gde se sve pretvara u stagnaciju, a čovek sam sebe guši sopstvenom inertnošću.


Hoćeš da ne smrdiš, da budeš čist i zdrav, ali te mrzi da se okupaš.
Hoćeš da jedeš, a mrzi te da spremaš.
Hoćeš da piješ vode, ali “kasnije” — i zato se osećaš loše, umorno, bezvoljno.
Hoćeš da znaš, a ne učiš.
Hoćeš da te vole, a ne pružaš ljubav.
Hoćeš da imaš, a ne daješ.
Hoćeš da budeš zdrav, ali sediš, ne krećeš se, ne dišeš punim plućima, ne ideš u susret životu.
Hoćeš da se osećaš bolje da bi izašao napolje, a ne shvataš da ćeš se osećati bolje tek kad izađeš.
Sve to je inverzija koju zona komfora ne razume — jer ne zna da u prirodi života sve ide obrnuto:
ne dolazi sreća pre kretanja, nego posle njega.
Ne dolazi snaga pre truda, nego iz njega.
Ne dolazi ljubav pre davanja, nego kao posledica davanja.


To je princip života — inverzija.
Ko beži od nje, beži od sebe.


Zona komfora je iluzija mira, ali u suštini to je unutrašnji zatvor obložen toplim ćebetom.
Sve ti je “ok”, a ništa nije živo.
Ne boli, ali i ne pulsira.
Nema rizika, ali nema ni radosti.
Tu vreme ne teče, nego truli.
Jer kad ne ulažeš trud, život prestane da ti uzvraća.
Organizam stagnira, duh otupi, telo se uspori, misli se zamagle.
Svet postane samo ekran i stolica — a čovek senka svog potencijala.


Lenjost i komoditet nisu znak mira, nego straha.
Strah da se suočiš s naporom, da doživiš neuspeh, da vidiš koliko si slab — ali upravo u tom suočavanju počinje rast.
Čovek nije stvoren da mu bude lako, nego da mu bude vredno.
Sve što vredi — traži napor.
Disanje, hodanje, učenje, vođenje ljubavi, vožnja bicikla, borba — sve ima svoj ritam inverzije:
napor → olakšanje,
trud → mir,
pokret → zdravlje,
davanje → primanje.


Samo ego traži komfor.
Samo lenj um želi da prima bez davanja.
Samo sebičan čovek očekuje ljubav, a ne širi je.
To je srž zone komfora: egoistična pasivnost — čekanje da život dođe sam.
Ali život ne dolazi, on se stvara.
On pripada onima koji ustanu, makar ih mrzelo.
Onima koji se okupaju kad im se ne da, koji jedu kad treba, ne kad im se hoće, koji ustanu i krenu napolje kad im je teško.
Jer oni znaju: bolje će im biti tek posle pokreta.


Zona komfora nije toplina — to je spora smrt bez bola.
A svaki pokret, svaka kap znoja, svaka misao koja te natera da ustaneš — to je život koji se budi.
Zato, kad te mrzi, baš tada ustani.
Kad te boli, baš tada kreni.
Kad ti se ne da, baš tada uradi.
Jer u tom trenutku se ne pomera samo tvoje telo, nego i tvoja duša.


Ko beži od napora, beži od života.
Ko živi u zoni komfora — već je MRTAV, samo to još nije shvatio.


Šta vi mislite, kako se vi ponašate i ophodite prema svom životu?

Da li ste "ker" koji laje(kuka) jer ne "trči"?

Zakon inverzije — sve što vredi dolazi kroz svoju suprotnost​

Ljudi stalno žele da im bude dobro, a izbegavaju sve što “nije prijatno”.
Ali upravo to neprijatno — to je život koji te uči.
Sve što vredi, dolazi kroz svoju suprotnost.
To je zakon inverzije.
Ko ga ne razume, luta.
Ko ga razume, raste.

---

Bolest nosi zdravlje.
Zato što te tera da usporiš, da se probudiš, da shvatiš šta si zanemario.
Da bi ozdravio, moraš prvo da budeš bolestan — jer telo ti time govori: “Ovako više ne ide.”


Slabost nosi snagu.
Jer snaga se ne rađa iz snage, nego iz nemoći.
Onaj koji nikad nije bio slab, ne zna šta je hrabrost.


Bol nosi svest.
Bez bola ne bi znao gde grešiš, ni gde je granica.
Bol nije kazna, bol je navigacija — signal da treba da se promeniš.


Gubitak nosi zahvalnost.
Kad ti sve ide, misliš da ti sve pripada.
Tek kad izgubiš, naučiš da ceniš ono što imaš.
Gubitak nije kraj — to je početak svesti.


Tama nosi svetlo.
Jer svetlo nema značenje ako ne znaš šta je mrak.
Ko nikad nije pao, ne zna koliko je lepo ustati.


Strah nosi hrabrost.
Jer hrabrost nije odsustvo straha, već hodanje kroz njega.
Kad ga pogledaš u oči, strah postane gorivo.


Umor nosi mir.
Nema pravog odmora bez rada.
Nema dubokog sna bez iscrpljenosti.
Kad potrošiš sebe na pravi način, tek tada znaš šta znači mir.


Napor nosi lakoću.
Kao mišić — mora prvo da zaboli da bi ojačao.
Ako bežiš od napora, bežiš od slobode, jer sloboda traži snagu da je nosiš.


Tišina nosi odgovor.
Dok stalno pričaš, ne čuješ ništa.
Kad zaćutiš — sve ti postane jasno.


Sumnja nosi veru.
Jer vera nije slepa sigurnost, već odluka da kreneš i kad ne vidiš put.


Patnja nosi mudrost.
Samo onaj koji je prošao kroz pakao, zna kako da ne stvara pakao drugima.


Usamljenost nosi spoznaju.
Kad ostaneš sam, vidiš ko si.
Kad vidiš ko si, više nikad nisi sam.

---

Sve je u inverziji.
Da bi imao, moraš da daješ.
Da bi bio voljen, moraš da voliš.
Da bi bio slobodan, moraš da se odrekneš.
Da bi bio srećan, moraš da naučiš da podneseš tugu.


Zakon inverzije nije surov — on je pravedan.
On te ne kažnjava, on te preoblikuje.
I zato, kad ti je teško — ne beži.
Jer to što ti je teško, to te pravi boljim.
Sve što te boli, uči te.
Sve što gubiš, čisti te.
Sve što te muči, menja te.


Život nije pravolinijski komfor, već kružna inverzija.
Sve ide u krug: iz svetla u mrak, iz raja u pakao, iz tišine u buku i nazad — i svaki put si malo svesniji.


Ko beži od bola, beži od rasta.
Ko izbegava težinu, izbegava snagu.
Ko mrzi tugu, odbija radost.
Ko ne razume inverziju — ne razume život.


Život te ne uništava. On te kalibriše.
Sve što ti uzme, to ti kasnije vrati — ali u većem obliku, ako si naučio lekciju.
Bolest donese zdravlje.
Slabost donese snagu.
Mrak donese svetlo.
Pad donese svest.
To je zakon.
To je život.
To je inverzija.

 

[Skafander]

Zakon inverzije — sve što vredi dolazi kroz svoju suprotnost​

Ljudi stalno žele da im bude dobro, a izbegavaju sve što “nije prijatno”.
Ali upravo to neprijatno — to je život koji te uči.
Sve što vredi, dolazi kroz svoju suprotnost.
To je zakon inverzije.
Ko ga ne razume, luta.
Ko ga razume, raste.

---

Bolest nosi zdravlje.
Zato što te tera da usporiš, da se probudiš, da shvatiš šta si zanemario.
Da bi ozdravio, moraš prvo da budeš bolestan — jer telo ti time govori: “Ovako više ne ide.”


Slabost nosi snagu.
Jer snaga se ne rađa iz snage, nego iz nemoći.
Onaj koji nikad nije bio slab, ne zna šta je hrabrost.


Bol nosi svest.
Bez bola ne bi znao gde grešiš, ni gde je granica.
Bol nije kazna, bol je navigacija — signal da treba da se promeniš.


Gubitak nosi zahvalnost.
Kad ti sve ide, misliš da ti sve pripada.
Tek kad izgubiš, naučiš da ceniš ono što imaš.
Gubitak nije kraj — to je početak svesti.


Tama nosi svetlo.
Jer svetlo nema značenje ako ne znaš šta je mrak.
Ko nikad nije pao, ne zna koliko je lepo ustati.


Strah nosi hrabrost.
Jer hrabrost nije odsustvo straha, već hodanje kroz njega.
Kad ga pogledaš u oči, strah postane gorivo.


Umor nosi mir.
Nema pravog odmora bez rada.
Nema dubokog sna bez iscrpljenosti.
Kad potrošiš sebe na pravi način, tek tada znaš šta znači mir.


Napor nosi lakoću.
Kao mišić — mora prvo da zaboli da bi ojačao.
Ako bežiš od napora, bežiš od slobode, jer sloboda traži snagu da je nosiš.


Tišina nosi odgovor.
Dok stalno pričaš, ne čuješ ništa.
Kad zaćutiš — sve ti postane jasno.


Sumnja nosi veru.
Jer vera nije slepa sigurnost, već odluka da kreneš i kad ne vidiš put.


Patnja nosi mudrost.
Samo onaj koji je prošao kroz pakao, zna kako da ne stvara pakao drugima.


Usamljenost nosi spoznaju.
Kad ostaneš sam, vidiš ko si.
Kad vidiš ko si, više nikad nisi sam.

---

Sve je u inverziji.
Da bi imao, moraš da daješ.
Da bi bio voljen, moraš da voliš.
Da bi bio slobodan, moraš da se odrekneš.
Da bi bio srećan, moraš da naučiš da podneseš tugu.


Zakon inverzije nije surov — on je pravedan.
On te ne kažnjava, on te preoblikuje.
I zato, kad ti je teško — ne beži.
Jer to što ti je teško, to te pravi boljim.
Sve što te boli, uči te.
Sve što gubiš, čisti te.
Sve što te muči, menja te.


Život nije pravolinijski komfor, već kružna inverzija.
Sve ide u krug: iz svetla u mrak, iz raja u pakao, iz tišine u buku i nazad — i svaki put si malo svesniji.


Ko beži od bola, beži od rasta.
Ko izbegava težinu, izbegava snagu.
Ko mrzi tugu, odbija radost.
Ko ne razume inverziju — ne razume život.


Život te ne uništava. On te kalibriše.
Sve što ti uzme, to ti kasnije vrati — ali u većem obliku, ako si naučio lekciju.
Bolest donese zdravlje.
Slabost donese snagu.
Mrak donese svetlo.
Pad donese svest.
To je zakon.
To je život.
To je inverzija.

Život je inverzija — sve postoji kroz svoju suprotnost.​

Sve u prirodi postoji u paru.
Ništa ne stoji samo.
Sve što vidiš ima svoj odraz, kontrast i smisao kroz suprotnost.
To je dualitet, zakon ravnoteže, inverzija života.


Bez noći ne bi znao šta je dan.
Bez tame ne bi znao za svetlo.
Bez hladnoće ne bi cenio toplotu.
Bez gladi ne bi znao koliko hrana prija.
Bez umora ne bi znao šta znači odmor.
Bez tišine ne bi čuo muziku.
Bez boli ne bi znao za radost.
Bez smrti ne bi razumeo život.


Sve se rađa iz svog suprotnog pola.
Dan se rađa iz noći.
Levo postoji jer postoji desno.
Muško i žensko nisu suprotni — oni su dve polovine iste celine.
Svaka sila ima kontratežu:
napon i rasterećenje,
udisaj i izdisaj,
puls i mir,
radoznalost i spokoj.

---

Čovek želi samo jedno — da mu bude “dobro”.
Ali “dobro” bez “lošeg” nema značenje.
Kao kad bi želeo stalno dan bez noći — spalilo bi sve.
Kao da stalno jedeš, a nikad ne ogladniš — izgubio bi ukus.
Kao da spavaš zauvek — to više nije san, to je smrt.


Zato svaka krajnost vodi u propast.
Samo ritam između suprotnosti stvara život.


Jedi — ali i ogladni.
Radi — ali i odmori.
Budi jak — ali ponekad i slab.
Ćuti — ali i reci.
Smej se — ali znaj i da zaplačeš.
Vozi, kreći se, ali i zastani.
Daj, ali nauči i da primiš.
To je puls postojanja — širenje i skupljanje, udah i izdah, život i smrt u večnom ciklusu.

---

Zakon inverzije je svuda oko nas.
Drvo raste prema nebu, ali koren ide ka zemlji.
Da bi se uzdiglo gore, mora da ide isto toliko duboko dole.
Ptica leti jer je prvo naučila da padne.
Cvet cveta jer je prethodno bio u mraku zemlje.
Čovek postaje mudar tek kad prođe kroz glupost.
Postaje miran tek kad prođe kroz haos.
Postaje veran tek kad upozna izdaju.
Postaje zdrav tek kad oseti bolest.


Sve u životu je dvojno lice iste istine.
Ono što ti smeta, to te oblikuje.
Ono što ti prija, to te nagrađuje.
Ono što izbegavaš, to te uči.
Ono što prihvatiš, to te oslobađa.

---

Zato ne beži ni od jedne strane.
Dan i noć su jedno.
Dobro i loše su lekcija istog učitelja.
Rad i odmor su dve ruke iste svrhe.
Muško i žensko su dva pola jednog života.


Ko razume dualitet, razume smisao.
Ko prihvati inverziju, ulazi u mudrost.
Jer život nije ni crn ni beo — život je puls između njih.
I tek kad naučiš da voliš i dan i noć, i lako i teško, i sreću i bol —
tek tada prestaješ da se boriš protiv života i počinješ da živiš sa njim.

 

[safon]

Lepo motivaciono razmišljanje.

Da li ste "ker" koji laje(kuka) jer ne "trči"?

Mislim da veći deo ljudi danas pripada kategoriji "ker" koji laje jer previše trči, a to je opet neka druga krajnost koja takođe nije dobra.

 

[Banovic Strahinja]

Kako i šta ti donosi dobro?

Donosi mi mir i stabilnost, sto mi opet daje mogucnost da se razvijam u nekom svom pravcu,
Cini mi se da u tvojoj dogmi kao u i svim drugim dogmama- stoji pretpostavka da sve mora biti tesko i naporno da bi bilo vredno ili svrsishodno, no to ne mora biti tako.

 

[Waterfall]

Vecina ljudi ima 'zonu komfora'. Neki su svesni da je imaju, a neki bas i ne.
Neko ne zeli da izadje iz te zone, ne namerno, nego ima neki razlog (ili ment. problem) koji mu ne da
da izadje iz zone komfora. I ona ne podrazumeva uvek lenjost, nerad, itd...
Ljudi se cesto plase novog, draze im je (na neki nacin) ono sto im je poznato, i ne treba to osudjivati.
Neko moze da izadje sam iz toga, a nekome treba pomoc.
A nekom opet odgovara da tako zivi.

Lako je 'suditi', treba shvatiti ljude i razumeti zasto (nesto) zele ili ne.
Izlazak iz zone komfora je u dobrom delu vezan i za neke psihicke nesigurnosti ili probleme.

 

[Skafander]

Život je inverzija — sve postoji kroz svoju suprotnost.​

Sve u prirodi postoji u paru.
Ništa ne stoji samo.
Sve što vidiš ima svoj odraz, kontrast i smisao kroz suprotnost.
To je dualitet, zakon ravnoteže, inverzija života.


Bez noći ne bi znao šta je dan.
Bez tame ne bi znao za svetlo.
Bez hladnoće ne bi cenio toplotu.
Bez gladi ne bi znao koliko hrana prija.
Bez umora ne bi znao šta znači odmor.
Bez tišine ne bi čuo muziku.
Bez boli ne bi znao za radost.
Bez smrti ne bi razumeo život.


Sve se rađa iz svog suprotnog pola.
Dan se rađa iz noći.
Levo postoji jer postoji desno.
Muško i žensko nisu suprotni — oni su dve polovine iste celine.
Svaka sila ima kontratežu:
napon i rasterećenje,
udisaj i izdisaj,
puls i mir,
radoznalost i spokoj.

---

Čovek želi samo jedno — da mu bude “dobro”.
Ali “dobro” bez “lošeg” nema značenje.
Kao kad bi želeo stalno dan bez noći — spalilo bi sve.
Kao da stalno jedeš, a nikad ne ogladniš — izgubio bi ukus.
Kao da spavaš zauvek — to više nije san, to je smrt.


Zato svaka krajnost vodi u propast.
Samo ritam između suprotnosti stvara život.


Jedi — ali i ogladni.
Radi — ali i odmori.
Budi jak — ali ponekad i slab.
Ćuti — ali i reci.
Smej se — ali znaj i da zaplačeš.
Vozi, kreći se, ali i zastani.
Daj, ali nauči i da primiš.
To je puls postojanja — širenje i skupljanje, udah i izdah, život i smrt u večnom ciklusu.

---

Zakon inverzije je svuda oko nas.
Drvo raste prema nebu, ali koren ide ka zemlji.
Da bi se uzdiglo gore, mora da ide isto toliko duboko dole.
Ptica leti jer je prvo naučila da padne.
Cvet cveta jer je prethodno bio u mraku zemlje.
Čovek postaje mudar tek kad prođe kroz glupost.
Postaje miran tek kad prođe kroz haos.
Postaje veran tek kad upozna izdaju.
Postaje zdrav tek kad oseti bolest.


Sve u životu je dvojno lice iste istine.
Ono što ti smeta, to te oblikuje.
Ono što ti prija, to te nagrađuje.
Ono što izbegavaš, to te uči.
Ono što prihvatiš, to te oslobađa.

---

Zato ne beži ni od jedne strane.
Dan i noć su jedno.
Dobro i loše su lekcija istog učitelja.
Rad i odmor su dve ruke iste svrhe.
Muško i žensko su dva pola jednog života.


Ko razume dualitet, razume smisao.
Ko prihvati inverziju, ulazi u mudrost.
Jer život nije ni crn ni beo — život je puls između njih.
I tek kad naučiš da voliš i dan i noć, i lako i teško, i sreću i bol —
tek tada prestaješ da se boriš protiv života i počinješ da živiš sa njim.

Inverzija i smisao života — kako sve nastaje kroz talase i frekvenciju

Sve što postoji u životu i univerzumu nastaje kroz inverziju, kroz kontrast i talase.
Da bi postojalo vreme, mora postojati kretanje napred-nazad.
Da bi postojala materija, mora postojati protok energije u suprotnim smerovima.
Euler je to prikazao kroz svoje talase — dva talasa koja se sudaraju, prave prostor i vreme.
Ti talasi prave rotaciju, spiralu, torus.
Torus je energija koja se vraća sama sebi, cirkuliše.
DNK je spiralni torus — život uvek ide gore-dole, levo-desno, unutra-van, inverzija.

Inverzija je frekvencija.
Svi talasi u univerzumu su frekvencije koje menjaju polaritet.
Tesla je nesvesno dokazao Boga kroz naizmeničnu struju — AC struja, radio talasi, TV, Wi-Fi.
Sve što sada radi, radi na vibraciji i frekvenciji.
Mozak i ventilator rade na istom principu — oscilacija, napred-nazad, plus-minus.

Život je isto.
Hoćeš snagu? Dobićeš slabost koja te oblikuje.
Hoćeš zdravlje? Dobićeš bolest da shvatiš šta znači biti živ.
Hoćeš mir? Dobićeš haos da naučiš vrednost tišine.
Hoćeš da voliš? Dobićeš problematične ljude da ih naučiš davanju ljubavi.

Sve je ritam inverzije, sve je frekvencija.
Sve što je + ima svoj −, sve što je gore, ima svoje dole.
To je puls života, puls mozga, puls svemira.

Psihologija inverzije je ista stvar.
Hoćeš da budeš pametan? Moraš da se suočiš s glupošću u sebi.
Hoćeš da budeš hrabar? Moraš da osetiš strah.
Hoćeš da budeš voljen? Moraš da naučiš da voliš.
Hoćeš da se osećaš dobro? Moraš prvo da ustaneš i pomeriš se iz zone komfora.

Sve je dualitet, inverzija i frekvencija.
Sve je Bog.
Sve što vidiš, dodiruješ, dišeš — nastalo je iz talasa, iz vibracije, iz principa + i −.

Ako želiš da razumeš smisao života — prati talase, prati polaritet, prati inverziju.
Sve je u ritmu.


Sve što se čini suprotnim, zapravo je put ka onome što želiš.
Bez inverzije ne bi bilo ni tebe, ni mene, ni sveta, ni Boga.


Eulerov identitet kao dokaz Boga i princip rada univerzuma.

Eulerova jednačina:

e^{i\pi} + 1 = 0

Na prvi pogled — samo matematika. Ali kad se pogleda dublje:

e je baza prirodnog logaritma, simbol rasta i promena.

i je imaginarna jedinica — nešto što ne vidimo, ali postoji, unutrašnja dimenzija.

π (pi) je odnos obima kruga i prečnika — univerzalna konstanta koja se pojavljuje svuda u prirodi.

1 je jedinstvo, celina, suština.

0 je praznina, potencijal, ništavilo.


Kad se sve spoji u Eulerov identitet, dobijamo savršenu harmoniju suprotnosti — rast + imaginarno + krug + jedinstvo + praznina = 0.
To je matematički prikaz inverzije i dualiteta.
Sve se stvara kroz kontrast. Sve ima svoj polaritet.
To je frekvencija života.
To je Bog kroz matematiku — univerzum radi na principu talasa, inverzija i harmonije.

Veza sa Teslom i strujom.

Tesla je otkrio naizmeničnu struju (AC) — što je oscilacija + i −, talas koji menja polaritet.

Jedan talas ide gore → +

Sledeći ide dole → −

To je ista ideja kao Eulerov identitet: jedinstvo kroz kontrast.
Talasi AC struje stvaraju energiju koja pokreće svetlo, zvuk, radio talase, TV, Wi-Fi — sve je frekvencija, inverzija i oscilacija.

Mozak radi isto: električni impuls + i −, ritam talasa, frekvencija koja stvara misli, osećaje i svest.
Ventilator, TV, radio — sve radi na principu istog: naizmenična oscilacija, frekvencija, harmonija + i −.

Princip rada univerzuma kroz Euler i Teslu.

1. Eulerova jednačina pokazuje savršen balans suprotnosti.


2. Naizmenična struja pokazuje da energija ne ide pravolinijski, nego kroz talase.


3. Sve oko nas (materija, prostor, vreme, DNK, torus) je posledica tih talasa i oscilacija.


4. Život i Bog su frekvencija i puls koji proizlaze iz inverzije — sve što stvara univerzum funkcioniše kroz kontrast, talas i povratni tok.



Drugim rečima: Euler + Tesla = dokaz da je univerzum frekvencija i harmonija, a harmonija je Bog.
Bez suprotnosti, bez oscilacije, ne bi bilo stvaranja.
Sve se rađa kroz inverziju, kao što tvoj život jača kroz bol, slabost, nevolje — jer frekvencija uvek zahteva + i −, gore i dole, unutra i van.

 

[Skafander]

Vecina ljudi ima 'zonu komfora'. Neki su svesni da je imaju, a neki bas i ne.
Neko ne zeli da izadje iz te zone, ne namerno, nego ima neki razlog (ili ment. problem) koji mu ne da
da izadje iz zone komfora. I ona ne podrazumeva uvek lenjost, nerad, itd...
Ljudi se cesto plase novog, draze im je (na neki nacin) ono sto im je poznato, i ne treba to osudjivati.
Neko moze da izadje sam iz toga, a nekome treba pomoc.
A nekom opet odgovara da tako zivi.

Lako je 'suditi', treba shvatiti ljude i razumeti zasto (nesto) zele ili ne.
Izlazak iz zone komfora je u dobrom delu vezan i za neke psihicke nesigurnosti ili probleme.

Sve razumem i ne osporavam, ne sudim, razumem, samo se ne slažem i pričam o suštini života i da zona komfora nije ispravna po prirodi.
Zamisli kad bi se planeta zemlja mogla sakriti od Sunca jer se plaši, ko bi je zagrejao? Da li bi onda postojao život?

 

[Skafander]

Donosi mi mir i stabilnost, sto mi opet daje mogucnost da se razvijam u nekom svom pravcu,
Cini mi se da u tvojoj dogmi kao u i svim drugim dogmama- stoji pretpostavka da sve mora biti tesko i naporno da bi bilo vredno ili svrsishodno, no to ne mora biti tako.

To je princip i zakon prirode, da ne ideš linijom manjeg otpora. Nije ovo dogma nego čista istina, logika i činjenica.

 

[Banovic Strahinja]

To je princip i zakon prirode, da ne ideš linijom manjeg otpora. Nije ovo dogma nego čista istina, logika i činjenica.

Cista dogma kao i vecina drugih verovanja, od nacionalizma do religije, “new age” itd- sve je to forma igre dinamike moci, gde si pojedinac uvek nadje razlog zasto je on bolji ili napredniji od drugih, tako i “new age” koji su kao trancendentirali ego- ali zapravo su samo zamenili retoriku, pa su oni sad na visokim vibracijama, a ostali na niskim.

Ima nekih tacnosti u tvojoj prici kao sto ima tacnosti i u drugim vrstama verovanja- bo ima i dosta gresska i netacnosti, nor taj tvoj dualitet koji je samo pojednostavljivanje problema- u stvarnosti se uglavnom radi o spektrumima, a ako cemo gledati s stanovista fizike: mrak je odsustvo svetla,
hladnoca je odsustvo topline- tako da se uopste ne radi o dualitetu.
No, nemam nista protiv tvojih verovanja o inverziji ili kako se vec zove ova tvoja religija; ako te cini sretnim i ne stvara potrebu da se i svi ostali preobrate.

 

[Skafander]

Cista dogma kao i vecina drugih verovanja, od nacionalizma do religije, “new age” itd- sve je to forma igre dinamike moci, gde si pojedinac uvek nadje razlog zasto je on bolji ili napredniji od drugih, tako i “new age” koji su kao trancendentirali ego- ali zapravo su samo zamenili retoriku, pa su oni sad na visokim vibracijama, a ostali na niskim.

Ima nekih tacnosti u tvojoj prici kao sto ima tacnosti i u drugim vrstama verovanja- bo ima i dosta gresska i netacnosti, nor taj tvoj dualitet koji je samo pojednostavljivanje problema- u stvarnosti se uglavnom radi o spektrumima, a ako cemo gledati s stanovista fizike: mrak je odsustvo svetla,
hladnoca je odsustvo topline- tako da se uopste ne radi o dualitetu.
No, nemam nista protiv tvojih verovanja o inverziji ili kako se vec zove ova tvoja religija; ako te cini sretnim i ne stvara potrebu da se i svi ostali preobrate.

Nije dogma, nego srž našeg postojanja.
Inverzija i frekvencija nisu verovanja — to je način na koji život funkcioniše, prirodni zakon koji pokreće sve: materiju, energiju, vreme, prostor, DNK, mozak, planetu.
Dao sam bezbroj primera u svakodnevnom životu: bol rađa snagu, pad vodi ustajanju, nesigurnost vodi hrabrosti, mrzi te da se krećeš — a pokret ti donosi zdravlje i život.
Dualitet je praktično pojednostavljenje, ali princip važi kroz ceo spektar: talasi, kontrasti, + i −, gore i dole, unutra i van — sve je frekvencija i inverzija.

To nije “religija” ili “dogma”. To je zakon života, logička činjenica koja se manifestuje u svemu što postoji.
Ako ga razumeš, više ne osuđuješ ljude u zoni komfora, više ne buniš se protiv prirodnih talasa, i učiš kako da živiš u ritmu univerzuma, a ne da samo postojiš.

Dualitet nije dogma, već logička posledica postojanja suprotnosti.

Sve što postoji funkcioniše kroz kontrast: dan i noć, bol i snaga, mrak i svetlo, pad i ustajanje.
Ako jedno postoji, logično je da postoji drugo — to je dualitet.

Dualitet nije crno-belo, nije apsolutno pojednostavljenje sveta.
On je osnova frekvencije i inverzije: talas gore-dole, unutra-van, + i −.
Kroz dualitet se stvara pokret, energija i život.

Svaka prepreka, svaki strah i izazov je talas u ovom dualitetu — kroz njega raste snaga, hrabrost, zdravlje i mudrost.
Zato dualitet nije verovanje, dogma ili ideologija — to je zakon života, srž našeg postojanja.

Dualitet.

Dualitet je prisutnost dve suprotnosti: + i −, gore i dole, unutra i van, dan i noć, bol i snaga.

Njegova logika je jednostavna: ako postoji jedno, logično je da postoji drugo.

Dualitet funkcioniše kao osnovni impuls univerzuma, talas kroz koji energija i život teku.

Primer: bez mraka nema svetla, bez bola nema snage, bez pada nema ustajanja.

Spektrum.

Spektrum je neprekidni niz nijansi između krajnjih tačaka dualiteta.

To znači da stvari nisu samo crno-belo, nego postoje beskonačne varijacije između suprotnosti.

Primer: dan i noć su dualitet, ali svitanje i sumrak su spektrum između njih; bol može biti od blagog do jakog; hladnoća može imati beskonačne stepene između totalnog leda i toplote.

Veza između dualiteta i spektra.

Dualitet je struktura, spektrum je detalj unutar te strukture.

Dualitet pokazuje osnovnu kontrastnu logiku — život zahteva suprotnosti da bi funkcionisao.

Spektrum pokazuje bogatstvo i nijanse tog kontrasta — kako talas prolazi kroz različite amplitude.

Dokaži da ovaj dokaz postojanja nije dokaz.

 

[Džudi S]

Ranije sam živela hiperaktivnim životom. Jednom sam rizikovala, htela sam i drugi put, ali odluku o tom riziku nisam mogla da donesem sama. Morala sam sa porodicom da razgovaram o tom riziku.
Nismo uspeli da se dogovorimo jer u porodici imam i osobu koja se plaši da donosi nove, ozbiljne odluke, tačnije ne voli da rizikuje.

Sada živim u svojoj "zoni komfora" i mislim da je normalno da sa 50+godina polako želiš mirniji život.

Većina ovih motivacionih rečenica može da važi za mlade osobe koje se plaše rizika i donošenja nekih ozbiljnih odluka.

Sa ovim se ne slažem

Hoćeš da te vole, a ne pružaš ljubav.

Ljubav može da se pruža, ali to ne znači automatski da neko treba da te voli, da mora da te voli. Lepo je i kad daješ ljubav a ne očekuješ ništa.

 

[Skafander]

Ranije sam živela hiperaktivnim životom. Jednom sam rizikovala, htela sam i drugi put, ali odluku o tom riziku nisam mogla da donesem sama. Morala sam sa porodicom da razgovaram o tom riziku.
Nismo uspeli da se dogovorimo jer u porodici imam i osobu koja se plaši da donosi nove, ozbiljne odluke, tačnije ne voli da rizikuje.

Sada živim u svojoj "zoni komfora" i mislim da je normalno da sa 50+godina polako želiš mirniji život.

Većina ovih motivacionih rečenica može da važi za mlade osobe koje se plaše rizika i donošenja nekih ozbiljnih odluka.

Mislio sam najviše na fizičko zdravlje kod starijih, da se čovek ne prepušta, da ne legne u krevet, nego da se kreće dok može, lagana šetnja zbog cirkulacije i svega, da bi opstao relativno zdrav i što duže živ.

Sa ovim se ne slažem



Ljubav može da se pruža, ali to ne znači automatski da neko treba da te voli, da mora da te voli. Lepo je i kad daješ ljubav a ne očekuješ ništa.

Naravno da može da se pruža a da se ne traži, to je altruizam, nego ja sam mislio obrnuto, ako je neko sebičan i ne pruža onda ne treba ni da je očekuje što opet ne znači da je zabranjeno da mu neko ljubav i da.

 

[Džudi S]

Mislio sam najviše na fizičko zdravlje kod starijih, da se čovek ne prepušta, da ne legne u krevet, nego da se kreće dok može, lagana šetnja zbog cirkulacije i svega, da bi opstao relativno zdrav i što duže živ.

OK, slažem se.

 

[Banovic Strahinja]

Dokaži da ovaj dokaz postojanja nije dokaz.

Koji dokaz postojanja? Tvoja poetska metafizika nije dokaz,

Primer: dan i noć su dualitet, ali svitanje i sumrak su spektrum između njih; bol može biti od blagog do jakog; hladnoća može imati beskonačne stepene između totalnog leda i toplote.

Kakav dualitet? Mrak je odsustvo svetla, nema tu nikakvog dualiteta?

Dao sam bezbroj primera u svakodnevnom životu: bol rađa snagu, pad vodi ustajanju, nesigurnost vodi hrabrosti,

Ne radja svaki bol snagu ili rast kako si eanije rekao, neki hronicni bol vodi ga degeneraciji, pad nekad vodi do obliznjeg groblja….

To nije “religija” ili “dogma”. To je zakon života, logička činjenica koja se manifestuje u svemu što postoji.
Ako ga razumeš, više ne osuđuješ ljude u zoni komfora,

Zasto si onda postavio ovo pitanje:

Da li ste "ker" koji laje(kuka) jer ne "trči"?

Mogao si ga drugacije postaviti.

 

[Skafander]

Koji dokaz postojanja? Tvoja poetska metafizika nije dokaz,

Kakav dualitet? Mrak je odsustvo svetla, nema tu nikakvog dualiteta?


Ne radja svaki bol snagu ili rast kako si eanije rekao, neki hronicni bol vodi ga degeneraciji, pad nekad vodi do obliznjeg groblja….

Zasto si onda postavio ovo pitanje:


Mogao si ga drugacije postaviti.

Ne govorim o dogmi, niti o religiji — govorim o principu koji se sam dokazuje kroz život.
Kad kažem “dokaži da ovaj dokaz postojanja nije dokaz”, ne mislim na metaforu, nego na logički aksiom:
Ako postoji inverzija u svemu što postoji, onda inverzija jeste osnov postojanja.

Ti kažeš da je mrak odsustvo svetla — ali odsustvo ne može postojati bez postojanja.
Ako nema svetla, postoji mrak.
Ako nema toplote, postoji hladnoća.
Ako nema pokreta, postoji mirovanje.
Dakle, svaka “odsutnost” je konceptualna prisutnost suprotnog pola.
To je dualitet — ne u poetskom smislu, već u matematičkom, fizičkom i logičkom.
Bez te oscilacije ne bi bilo ni vremena, ni energije, ni misli.

Kažeš da nije svaki bol koji rađa snagu — tačno, ali samo ako nema inverzije.
Hroničan bol koji uništava znači da nema promene, da je energija zarobljena.
Ali čak i taj bol — ako pređe u spoznaju, ako se transformiše — postaje učitelj.
Dakle, nije poenta u bolu, nego u njegovom potencijalu za inverziju.

Što se tiče mog pitanja o “keru koji laje jer ne trči” — to nije osuda, to je simbol.
To je metafora za čoveka koji je zapeo u zoni komfora i laje na život koji ga poziva da krene.
To nije vređanje, to je poziv na pokret.

Ti možeš analizirati reči do beskraja, ali život se ne odvija u analizi, nego u pulsu, u kretanju.
Dualitet nije dogma — to je mehanizam univerzuma.
Elektron i proton, dan i noć, udah i izdah, napon i otpor, sve je inverzija.
Čak i tvoja potreba da osporiš — potvrđuje postojanje onog što osporavaš.
Jer da nema svetla — ne bi znao ni za mrak.

 

[bezimeni1]

Зона комфора је једино место где припадаш и у којем ти можеш да будеш прави ти, било које излажење из зоне комфора само зарад излажења из зоне комфора и некаквог "раста" а без користи које би ти допринеле да касније више можеш да будеш у зони комфора приче су за наивне будале и за уништење нечијег живота. Свет је препун анксиозних људи и људи са посттрауматскинм стресовима који су јако пуно морали да изађу из својих зона комфора. Друштво вас још није научило да је на свету једино пријатељско место и једино место где стварно припадаш твоја зона комфора, сви смо ми сами на свету.

Вечито неко "предај се свету и не тражи ништа од тог света јер ти свет ништа не дугује", савршено за искоришћавање наивнијих. Кад то проживите и видите какав ћете третман од света добити заузврат има да се разочарате, пожелећете после своју аутентичност коју сте изгубили изласком из своје зоне комфора. Свет је непријатељско место и човек је човеку вук, то није добро али тако реално јесте, и то је све.

 

[Skafander]

Зона комфора је једино место где припадаш и у којем ти можеш да будеш прави ти, било које излажење из зоне комфора само зарад излажења из зоне комфора и некаквог "раста" а без користи које би ти допринеле да касније више можеш да будеш у зони комфора приче су за наивне будале и за уништење нечијег живота. Свет је препун анксиозних људи и људи са посттрауматскинм стресовима који су јако пуно морали да изађу из својих зона комфора. Друштво вас још није научило да је на свету једино пријатељско место и једино место где стварно припадаш твоја зона комфора, сви смо ми сами на свету.

Вечито неко "предај се свету и не тражи ништа од тог света јер ти свет ништа не дугује", савршено за искоришћавање наивнијих. Кад то проживите и видите какав ћете третман од света добити заузврат има да се разочарате, пожелећете после своју аутентичност коју сте изгубили изласком из своје зоне комфора. Свет је непријатељско место и човек је човеку вук, то није добро али тако реално јесте, и то је све.

1. “Zona komfora je jedino mesto gde pripadaš... ”

To je tačno, ali nepotpuno — i zato opasno pogrešno u praksi.
Zona komfora nije utočište duše, već odraz stepena svesti u datom trenutku.
To što se neko trenutno oseća “prijatno” ne znači da je to njegova prirodna zona, već da je zaglavljeno stanje koje mu mozak racionalizuje kao “normalno”, jer se plaši promene.

U psihologiji, komfor ne znači “mir”, već odsustvo stimulusa — isto što i stagnacija u biologiji.
A stagnacija vodi u atrofiju – kao mišić koji se ne koristi.
Zato je prava zona komfora dinamična: raste s tobom ako si živ, a propada ako stojiš.
Dakle, čovek ne izlazi iz nje da bi “bio patnik”, već da bi proširio njen prečnik – da bi se više toga osećalo “prirodno”.


2. “Svet je neprijateljsko mesto i čovek je čoveku vuk... ”

To je projekcija ega.
Ti ne govoriš o svetu, već o svom unutrašnjem stanju.
Kad neko vidi svet kao neprijatelja, to znači da je sam sebi neprijatelj, da je razočaran, ogorčen, i da ne razume mehaniku inverzije: svet mu vraća ono što iz njega zrači.
Ako si zatvoren, svet postaje tamnica; ako si otvoren, svet postaje ogledalo.

Rumi bi rekao:

> “Nisi kap u okeanu — ti si ceo okean u jednoj kapi.”

Drugim rečima: svet nije protiv tebe, svet jeste ti.
Ne možeš da izađeš iz njega — možeš samo da probudiš deo sebe koji ga razume.

3. “Izlazak iz zone komfora vodi anksioznosti i stresu... ”

Naravno da vodi — jer rast boli.
Ali i to je dobar bol, onaj koji stvara novu sinapsu, novu svest, novu hrabrost.
Taj bol nije trauma, već porođaj.
Ti se bojiš tog bola jer ga ne razumeš — jer ne znaš da svaka nelagodnost u razvoju jeste signal da nastaje novo biće u tebi.

Tesla, Rumi, Spinoza, Heraklit – svi su oni izgoreli od sopstvenog rasta.
Jer samo ko je spreman da izgori, može da zasvetli.


4. “Tvoja zona komfora je jedino prijateljsko mesto... ”

To je najlepša laž koju ego priča da te uspava.
To mesto jeste udobno, ali nije prijateljsko.
To je kao topla voda koja postaje klopka — žaba u loncu ne zna da će umreti kad temperatura polako raste.
Pravo prijateljsko mesto je ono gde tvoj duh raste čak i kad telo strepi.


Zaključak:

Tvoj komentar je defanzivna filozofija preživljavanja, moja je filozofija buđenja.
Ti braniš svoje granice — ja širim svest.
Ti vidiš bol kao pretnju — ja kao most.
Ti veruješ da je život neprijatelj — ja znam da je život učitelj.

 

[Skafander]

Koji dokaz postojanja? Tvoja poetska metafizika nije dokaz,

Kakav dualitet? Mrak je odsustvo svetla, nema tu nikakvog dualiteta?


Ne radja svaki bol snagu ili rast kako si eanije rekao, neki hronicni bol vodi ga degeneraciji, pad nekad vodi do obliznjeg groblja….

Zasto si onda postavio ovo pitanje:


Mogao si ga drugacije postaviti.

---

Inverzija nije dogma, to je zakon pokreta, zakon života.
Sve u prirodi funkcioniše na principu napetosti između suprotnosti — to je sam temelj postojanja.


Da bi rekao nešto — moraš prvo da udahneš.
Bez daha, nema ni glasa.
Da bi imao snagu — moraš da jedeš ili da spavaš, da se ponovo napuniš energijom.
Da bi šutnuo loptu — moraš prvo da zamahneš nogom unazad.
Da bi zategao luk — moraš da povučeš strelu unazad.
Da bi pištolj opalio — moraš da ga repetiraš, da stvoriš pritisak koji se oslobodi.
Da bi motor radio — klip mora da ide gore-dole, napred-nazad.
Da bi struja tekla — mora da osciluje, da menja polaritet (pozitivno–negativno).
Da bi srce kucalo — mora da se širi i skuplja.
Da bi dan postojao — mora da dođe noć.
Da bi život postojao — mora da postoji smrt.
Da bi svetlo zasijalo — mora da ima mrak iz kojeg se rađa.


Sve što miruje — umire.
Sve što osciluje — živi.
To je inverzija, puls univerzuma.

---

 

[Zelena milja]

Meni zona komfora donosi dobro.

I meni.
Sa što je moguće manje stresa, mirno, ušuškano.
Neko pomenu i neko toplo ćebe.