Franc Bardon u svojoj knjizi „Inicijacija u hermetizam“ (gde osobu korak po korak trenira kako da se magijski osposobi da se bavi time) navodi: „Znanje, smelost, htenje i ćutanje, to su četiri stuba Solomonovog hrama, to jest mikrokosmos i makrokosmos na kojima je izgrađena sveta nauka magije. Saglasno četiri elementa, to su osnovne osobine koje mora posedovati svaki magičar ako teži najvećem savršenstvu u nauci“.
Dakle, znanje, smelost, htenje i ćutanje!
Kako u današnje doba steći znanje?
Nekako, savremen čovek bi pomislio da mu je danas sve dostupno. Bar na tržištu ima sijaset knjiga o magiji i svim mogućim okultnim temama. Ali šta se dešava kada osoba reši da hrabro stupi u svet okultizma i da prikupi određena teoretska znanja, da bi mogla da se oproba u nekoj praksi? Ona, na primer, prikupi raznu literaturu i kreće sa proučavanjem. A onda počinje da se zbunjuje – jedan autor kaže jedno, a drugi drugo.. Neke informacije fale, neke su netačne (nekad i namerno date!). Osoba pokušava da stupi u kontakt sa drugim magovima, i tek onda se zbunjuje, jer će primetiti da svako od magova smatra da je on najbolje upoznat sa suštinom i da je jedini u pravu. I tako, nakon par isprobanih tehnika koje nisu uspele, osoba se razočara i digne ruke od okultizma.
Ili ako je uporna osoba, nakon mnogo mnogo pokušaja i promašaja, grešaka i posledica, osoba uspeva da razvije svoj sistem, ali takvi su retki. Uglavnom se ljudi zadrže na teoretskom proučavanju magije, pa im i ne smeta mnogo taj „šareniš“ i kontradiktornosti.
Poenta cele ove priče jeste da je jako teško steći pravilno znanje koje se može upotrebiti u praksi bez kvalifikovanog učitelja! U Indiji se to zove parampara sistem, prenos znanja sa kvalifikovanog učitelja na kvalifikovanog učenika. Naravno, uvek se može odabrati samostalni put pokušaja, pogrešaka i uspeha, ali taj put je za veoma hrabre i neizvesan je.
I naravno, kod sticanja okultnog znanja osoba mora krajnje ozbiljno i sa poštovanjem da priđe celoj stvari. Neke osobe sa podsmehom pristupaju celoj materiji („da vidim radi li ovo“), i po pravilu, takav stav ih je spečavao da nauče bilo šta. Sami su sebe diskvalifikovali već na samom početku. Generalno je cinizam zamka u koju mnogi izučavaoci magije upadnu; ili su cinični prema samoj magiji, kao što je malo pre opisano, ili su cinični prema drugim ljudima, osećaju se posebno, uzvišeno.. Što ih na kraju sapne u razvoju i kao ličnosti stagniraju, te to naravno ne može dovesti do nikakvih ozbiljnih rezultata u samorazvoju.
A kada se kaže „ozbiljno“, to podrazumeva studioznost kakvom bismo se bavili bilo kojom zvanično priznatom naukom, kao što je hemija, medicina, itd. Mnogi padnu već na tom prvom koraku, jer za proučavanje je potrebno dosta truda i energije, dok laici smatraju da je okultizam nešto nalik na instant „hokus pokus“ rezultate.
Smelost!
Dakle, hrabrost nam je potrebna u svim sferama života, pa i u okultizmu. Ali, magija nosi poseban prizvuk skrivenog, nerazjašnjenog, a većina ljudi se boji onoga što ne razume (a većina će čak i napasti ono što ne razume i što je drugačije od njegovog poimanja sveta). Ako osoba istovremeno želi da zagazi u vode mističnog, a boji se, onda mora razmisliti šta je to u njegovoj podsvesti što uzrokuje takav strah, izneti to na videlo dana, raščlaniti i konačno, rešiti se toga.
Smelost stoji nasuprot straha, a upravo je strah taj koji spečava čoveka da se makne sa svog ustajalog mesta, i da prestane da hoda po liniji manjeg otpora.
Hrabrost je potrebna i za suočavanje sa samim sobom (jer ne možemo zavladati našim sopstvenim mikrokosmosom ako se ne upoznamo). Buđenje je često bolno. Ponekad su neophodna teška iskustva da bi dostigli određeni stepen pročišćenja i uzvišenog stanja.
Naravno, niko nas ne tera da se probudimo, moramo sami da se usudimo.
Htenje!
Bez jake volje se ništa ne može uraditi. Ali, čak i ako se osoba rodi sa snažnom voljim, život je krcka malo po malo i ta volja se kruni, osoba pravi kompromise i na kraju i zaboravi kako to izgleda kada snagom volje uspe da postigne nešto. Volja se mora malo po malo jačati, a za to je najbolja disciplina. Ništa kao disciplina ne može da nam razvije volju. Svrsishodna upotreba vremena, planiranje aktivnosti, zapisivanje rezultata vežbi ... To je dugotrajan proces koji nam jača volju.
Ćutanje!
Ovo je najteže. Čak i ko uspe da stekne znanja, usudi se da krene u praksu, izgradi jaku volju, često padne u zamku, pa krene da se hvali svojim dostignućima i „mističnim moćima“ i onda sve krene da se kruni poput starog hleba... Zašto je neophodno ćutanje kada su u pitanju naši lični rezultati?
Pre svega, misterije nisu za svakoga, niti je svako sposoban da to razume. A kao što je već pomenuto, ljudi se plaše onoga što ne shvataju i imaju tendenciju da uvrede/napadnu. Svaki taj napad, ukoliko je osoba još početnik i ima slabu auru joj „buši“ suptilno telo, iscrpljuje je i svi njeni rezultati iscure poput vazduha iz probušenog balona. Energija koju osoba troši da bi objasnila svoja iskustva osobama koje to u krajnjoj liniji ne interesuje, može daleko svrsishodnije da se upotrebi.
S druge strane, ako osoba naiđe na odobravanje i divljenje, to takođe može biti mač sa dve oštrice, jer joj ego narasta, a granice objektivnosti počinju da se gube. Osoba zaboravlja da je, uprkos svom okultnom znanju koje poseduje, ipak samo „zrnce peska u moru plavom“ ili u kosmosu, i da nije Bog. To dalje vodi do grešaka i napredak osobe se zaustavlja. Zato, najveće magove nikad ne biste prepoznali na ulici. Ni po čemu se ne izdvajaju i veoma su skromni i stoje čvrstim nogama na zemlji.
Ovo poslednje („pričanje“ o ličnim dostignućima naspram ćutanja) je zamka u koju samo retki povremeno ne upadnu.
Čak i kada nisu u pitanju priče o ličnim dostignućima (ili hvaljenje), same okultne informacije su vrlo osetljive i uvek je bolje zadržati se na uopštenim stvarima. Ko je voljan malo više da otkriva ljudima (jer uvek se nađe neko koga to istinski interesuje,a ne usudi se da pita), za to je potrebna čvrsta aura i jaka volja, jer uvek se može naići na nerazumevanje.
Dakle, uopšte nije lako ozbiljno se baviti misterijama! To zahteva ozbiljan rad na sebi. Osoba da bi uticala na svoju sudbinu, mora najpre da „počisti ispred svojih vrata“, a to sigurno neće postići gajenjem loših navika i loših osobina. Mnogi misle da je sve to „instant rabota“, izgovori se nešto, napravi se određen pokret i to je to, želja se ispuni, ali sve to je daleko komplikovanije i složenije. I sve zavisi od same osobe, koliko je voljna da sebe bruši i od neobrađenog dijamanta pretvori u blistavi brilijant.
Dakle, znanje, smelost, htenje i ćutanje!
Kako u današnje doba steći znanje?
Nekako, savremen čovek bi pomislio da mu je danas sve dostupno. Bar na tržištu ima sijaset knjiga o magiji i svim mogućim okultnim temama. Ali šta se dešava kada osoba reši da hrabro stupi u svet okultizma i da prikupi određena teoretska znanja, da bi mogla da se oproba u nekoj praksi? Ona, na primer, prikupi raznu literaturu i kreće sa proučavanjem. A onda počinje da se zbunjuje – jedan autor kaže jedno, a drugi drugo.. Neke informacije fale, neke su netačne (nekad i namerno date!). Osoba pokušava da stupi u kontakt sa drugim magovima, i tek onda se zbunjuje, jer će primetiti da svako od magova smatra da je on najbolje upoznat sa suštinom i da je jedini u pravu. I tako, nakon par isprobanih tehnika koje nisu uspele, osoba se razočara i digne ruke od okultizma.
Ili ako je uporna osoba, nakon mnogo mnogo pokušaja i promašaja, grešaka i posledica, osoba uspeva da razvije svoj sistem, ali takvi su retki. Uglavnom se ljudi zadrže na teoretskom proučavanju magije, pa im i ne smeta mnogo taj „šareniš“ i kontradiktornosti.
Poenta cele ove priče jeste da je jako teško steći pravilno znanje koje se može upotrebiti u praksi bez kvalifikovanog učitelja! U Indiji se to zove parampara sistem, prenos znanja sa kvalifikovanog učitelja na kvalifikovanog učenika. Naravno, uvek se može odabrati samostalni put pokušaja, pogrešaka i uspeha, ali taj put je za veoma hrabre i neizvesan je.
I naravno, kod sticanja okultnog znanja osoba mora krajnje ozbiljno i sa poštovanjem da priđe celoj stvari. Neke osobe sa podsmehom pristupaju celoj materiji („da vidim radi li ovo“), i po pravilu, takav stav ih je spečavao da nauče bilo šta. Sami su sebe diskvalifikovali već na samom početku. Generalno je cinizam zamka u koju mnogi izučavaoci magije upadnu; ili su cinični prema samoj magiji, kao što je malo pre opisano, ili su cinični prema drugim ljudima, osećaju se posebno, uzvišeno.. Što ih na kraju sapne u razvoju i kao ličnosti stagniraju, te to naravno ne može dovesti do nikakvih ozbiljnih rezultata u samorazvoju.
A kada se kaže „ozbiljno“, to podrazumeva studioznost kakvom bismo se bavili bilo kojom zvanično priznatom naukom, kao što je hemija, medicina, itd. Mnogi padnu već na tom prvom koraku, jer za proučavanje je potrebno dosta truda i energije, dok laici smatraju da je okultizam nešto nalik na instant „hokus pokus“ rezultate.
Smelost!
Dakle, hrabrost nam je potrebna u svim sferama života, pa i u okultizmu. Ali, magija nosi poseban prizvuk skrivenog, nerazjašnjenog, a većina ljudi se boji onoga što ne razume (a većina će čak i napasti ono što ne razume i što je drugačije od njegovog poimanja sveta). Ako osoba istovremeno želi da zagazi u vode mističnog, a boji se, onda mora razmisliti šta je to u njegovoj podsvesti što uzrokuje takav strah, izneti to na videlo dana, raščlaniti i konačno, rešiti se toga.
Smelost stoji nasuprot straha, a upravo je strah taj koji spečava čoveka da se makne sa svog ustajalog mesta, i da prestane da hoda po liniji manjeg otpora.
Hrabrost je potrebna i za suočavanje sa samim sobom (jer ne možemo zavladati našim sopstvenim mikrokosmosom ako se ne upoznamo). Buđenje je često bolno. Ponekad su neophodna teška iskustva da bi dostigli određeni stepen pročišćenja i uzvišenog stanja.
Naravno, niko nas ne tera da se probudimo, moramo sami da se usudimo.
Htenje!
Bez jake volje se ništa ne može uraditi. Ali, čak i ako se osoba rodi sa snažnom voljim, život je krcka malo po malo i ta volja se kruni, osoba pravi kompromise i na kraju i zaboravi kako to izgleda kada snagom volje uspe da postigne nešto. Volja se mora malo po malo jačati, a za to je najbolja disciplina. Ništa kao disciplina ne može da nam razvije volju. Svrsishodna upotreba vremena, planiranje aktivnosti, zapisivanje rezultata vežbi ... To je dugotrajan proces koji nam jača volju.
Ćutanje!
Ovo je najteže. Čak i ko uspe da stekne znanja, usudi se da krene u praksu, izgradi jaku volju, često padne u zamku, pa krene da se hvali svojim dostignućima i „mističnim moćima“ i onda sve krene da se kruni poput starog hleba... Zašto je neophodno ćutanje kada su u pitanju naši lični rezultati?
Pre svega, misterije nisu za svakoga, niti je svako sposoban da to razume. A kao što je već pomenuto, ljudi se plaše onoga što ne shvataju i imaju tendenciju da uvrede/napadnu. Svaki taj napad, ukoliko je osoba još početnik i ima slabu auru joj „buši“ suptilno telo, iscrpljuje je i svi njeni rezultati iscure poput vazduha iz probušenog balona. Energija koju osoba troši da bi objasnila svoja iskustva osobama koje to u krajnjoj liniji ne interesuje, može daleko svrsishodnije da se upotrebi.
S druge strane, ako osoba naiđe na odobravanje i divljenje, to takođe može biti mač sa dve oštrice, jer joj ego narasta, a granice objektivnosti počinju da se gube. Osoba zaboravlja da je, uprkos svom okultnom znanju koje poseduje, ipak samo „zrnce peska u moru plavom“ ili u kosmosu, i da nije Bog. To dalje vodi do grešaka i napredak osobe se zaustavlja. Zato, najveće magove nikad ne biste prepoznali na ulici. Ni po čemu se ne izdvajaju i veoma su skromni i stoje čvrstim nogama na zemlji.
Ovo poslednje („pričanje“ o ličnim dostignućima naspram ćutanja) je zamka u koju samo retki povremeno ne upadnu.
Čak i kada nisu u pitanju priče o ličnim dostignućima (ili hvaljenje), same okultne informacije su vrlo osetljive i uvek je bolje zadržati se na uopštenim stvarima. Ko je voljan malo više da otkriva ljudima (jer uvek se nađe neko koga to istinski interesuje,a ne usudi se da pita), za to je potrebna čvrsta aura i jaka volja, jer uvek se može naići na nerazumevanje.
Dakle, uopšte nije lako ozbiljno se baviti misterijama! To zahteva ozbiljan rad na sebi. Osoba da bi uticala na svoju sudbinu, mora najpre da „počisti ispred svojih vrata“, a to sigurno neće postići gajenjem loših navika i loših osobina. Mnogi misle da je sve to „instant rabota“, izgovori se nešto, napravi se određen pokret i to je to, želja se ispuni, ali sve to je daleko komplikovanije i složenije. I sve zavisi od same osobe, koliko je voljna da sebe bruši i od neobrađenog dijamanta pretvori u blistavi brilijant.
.