Znakovi pored puta

Ima u jeziku izraza koji samo po sebi tako izdvojeni i u letu uhvaceni, plijene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima mozda ni onaj sto te rijeci izgovara ne zna nista, i ne sluti da bi mogli da postoje.
To su izrazi koji se mogu cuti od ljudi, i jos cesce od zena iz naroda kad govore o jakom uzbudjenju, povodom svojih briga ili steta, potresa, radosti ili ogorcenja.
Hvatam te rijeci kao slucajno bacene i srecno nadjene dragocjenosti, plovim neko vrijeme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku, i posmatram nove i nevidjene svjetove oko sebe.
Ta igra traje nekad duze, nekad krace, i draza mi je od stvarnih dozivljaja, igara i uzivanja. A poslije, poslije ostaje - zaborav....
 
Ja sam video u čemu je takozvana borbenost nekih "borbenih ljudi". Oni izmisle svoju borbu, na silu joj nađu razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se - samo da ne bi morali misliti i raditi. :)
 
Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.
 
Muka i jeste u tome što u dugim istorijskim borbama niko ne može da ostane neizmenjen.Boreći se mi uvek imamo pred očima isti konačni, daleki cilj, ali nas borba sama menja; naš protivnik i sredstva borbe koja nam on nameće menjaju nas neprimetno i često upućuju pravcem kojim nikad nismo mislili da idemo. :)
 
Neefikasnost dinarskog tipa. Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da lepo i hrabro započeto delo - dosledno i dostojno privede kraju.

...

U prirodi je našeg čoveka, naročito onog dinarskog tipa, da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno i dosledno, da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku, da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napušta delo, vraća se do njegovog izvora, muti ga mišlju i pogledom, zatim silovito preleće ceo budući, neostvareni i tek zamišljeni tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja.

Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima nego iznad i pored njih. Zato on u većini slučajeva ne stvara dela i ne upravlja događajima, nego reaguje na njih, polažući mnogo više na to da bude začetnik, sudija, borac i gledalac - nego stvaralac, radnik i čuvar. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem.
 
Jedan stranac govori.

Ono što često koči mnoge poslove kod vas, to je hipertrofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. Tu se kao pijani ili mamurni ponašaju i oni koji nikada ne piju alkoholna pića. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija, a sporove voli da raspravlja prepirkom ili svađom. On je pun ambicija koje bi, da su normalno upućene, mogle biti vrlo korisne. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena, umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Čak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši posao, pa čak ni da što više zaradi, koliko da pri poslu ispolji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti.
 
Takav je "naš čovek", onaj pravi ne misli mnogo, ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu.

Sreća što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi "naši ljudi".
 
Vidim: tu, među ljudima, živi čovek koji ne poznaje ni sebe ni sveta oko sebe. Živi dvadeset, trideset godina, zalazi u četrdesete, a svojim postupcima kao i svojim rečima ne prestaje da izaziva nesporazume i sukobe, i stalno je u protivurečnosti sa svojim pravim bićem. Dužan svima a u deficitu prema sebi. Vi biste pomislili da takav život, sav od nedoslednosti i jalovog rasipanja snaga, ne može dugo trajati. Varate se. Nije lak, ni lep, ni plodan, ali traje. Kao da iz skokova, sudara i posrtanja crpe snage, čovek živi - iako se ne vidi pravo čemu i od čega - živi i primiče se starosti. Posmatrajući ga, svak se pita: kakva će to starost biti.
 
I ovde, kao svuda u svetu, i možda više, ljudi znalci, stručnjaci, pravi radnici i stvaraoci razgovaraju mirno, ljubazno, kao malo zabrinuto. I to tako da ta zabrinutost više senči njihovo lice nego sabesednikovo. Njišu glavom, dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja, pa se opet vraćaju na svoje. Ne žure i ne požuruju ništa i nikog. Šale se blago. Kad ćute, pitaju pogledom.
Oni među nama, u stvari, provode samo trenutke svoga kratkog odmora, a zatim se odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove sudbine. :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top