Zlo i nesreca ne dolaze od Boga
Jovan Ducic, " Blago Cara Radovana "
"Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka.
Sve bede medu ljudima to su nesreće koje učini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome.
U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt i život. Čovek je najveća štetočina na zemlji.
Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom.
Koliki je čovek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi.
Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka,
i Genserik za 14 dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima.
Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII,
u tom istom hrišćanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva.
Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema
ni jednog čoveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zločina.
Veliki ljudi su netrpeljivi među sobom, jer su surevnjivi,
ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zloćama prema boljim od sebe.
Mali ljudi se uvek šegače sa velikim ljudima,
a veliki ljudi se često šegace sa krupnim stvarima.
Jedan od tvoraca renesanse, prosveđeni papa Leon X, platio je 100
zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom čoveku kojeg je mrzeo;
a na Kapitolu je ovenčao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka.
Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca,
i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu.
Toliki broj nakaznih učini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova;
a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja.
Oglašena je prirodom borba između kontrasta na svetu:
borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih.
Hrišcanstvo je imalo čudnu ideju da izmiri dve protivurečenosti:
kako istovremeno postoji i Bog koji je svemoćan, i zlo koje satire ljude.
Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo
zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi,
kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge.
Ovo je možda jedino tumačenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti
u jedan svoj krupni problem.
Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi.
Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu.
Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom,
ali nisu bili strogi prema sebi,
i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra.
Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra.
Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda ličnost nego njegova sopstvena,
jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi,
kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote.
Pravednost je jedno kraljevsko osećanje,
i čovek pokazuje pravednost često više laskajuci sebi,
nego voleći drugog.
Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži,
i koji oproste drugom i ono što nikad
ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane,
ali nemaju iste vrline;
u tome je i sva razlika između
velikih i malih ljudi.
Ljude treba suditi po njihovim vrlinama,
a ne po njihovim manama; međutim,
po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji,
a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama.
Stvarno, svaki čovek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima,
ali svaki čovek nije bio po instinktima gotov da bude dobar:
zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta,
i što u prirodi ne postoji zloća i dobrota nego samo borba za život izmedu jačih i slabijih.
Od svega što je čovek posejao, ništa se nije rađalo brže nego mržnja."
Jovan Ducic, " Blago Cara Radovana "
"Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka.
Sve bede medu ljudima to su nesreće koje učini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome.
U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt i život. Čovek je najveća štetočina na zemlji.
Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom.
Koliki je čovek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi.
Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka,
i Genserik za 14 dana, bar ako je verovati hrišcanskim piscima.
Ali šta su tek poradili hrišcani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII,
u tom istom hrišćanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišcani u borbi protiv paganstva.
Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema
ni jednog čoveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zločina.
Veliki ljudi su netrpeljivi među sobom, jer su surevnjivi,
ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zloćama prema boljim od sebe.
Mali ljudi se uvek šegače sa velikim ljudima,
a veliki ljudi se često šegace sa krupnim stvarima.
Jedan od tvoraca renesanse, prosveđeni papa Leon X, platio je 100
zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom čoveku kojeg je mrzeo;
a na Kapitolu je ovenčao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka.
Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca,
i najzad bezlicnih i bezbojnih ljudi, covek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu.
Toliki broj nakaznih učini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova;
a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja.
Oglašena je prirodom borba između kontrasta na svetu:
borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih.
Hrišcanstvo je imalo čudnu ideju da izmiri dve protivurečenosti:
kako istovremeno postoji i Bog koji je svemoćan, i zlo koje satire ljude.
Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo
zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi,
kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge.
Ovo je možda jedino tumačenje hrišcansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti
u jedan svoj krupni problem.
Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi.
Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu.
Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom,
ali nisu bili strogi prema sebi,
i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra.
Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra.
Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuda ličnost nego njegova sopstvena,
jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi,
kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote.
Pravednost je jedno kraljevsko osećanje,
i čovek pokazuje pravednost često više laskajuci sebi,
nego voleći drugog.
Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži,
i koji oproste drugom i ono što nikad
ne bi oprostili samom sebi.
Svi ljudi imaju iste mane,
ali nemaju iste vrline;
u tome je i sva razlika između
velikih i malih ljudi.
Ljude treba suditi po njihovim vrlinama,
a ne po njihovim manama; međutim,
po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji,
a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama.
Stvarno, svaki čovek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima,
ali svaki čovek nije bio po instinktima gotov da bude dobar:
zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta,
i što u prirodi ne postoji zloća i dobrota nego samo borba za život izmedu jačih i slabijih.
Od svega što je čovek posejao, ništa se nije rađalo brže nego mržnja."
