(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna lime)
ZLATAN DAN
Evo, udjoh u kancelariju i odmah sedam da pišem. Moram da zapišem ovaj osećaj.
Dakle......noćas sam jako malo spavala. Zaspala jesam, oko 1 ali sam se pre 3 ujutru probudila potpuno naspavana i odmorna. Odležah još malkice u krevetu, ali kako san nije hteo na oči sidjoh u prizemlje. Noć......tišina......vrućina......pospanci moji ustadoše zbunjeno kada su me videli. Pomazim svaku krznenu glavu i kažem „spavanje“. Poslušno se odgegavaju na svoja mesta. Palim računar......znam da nema nikog, ali ipak.......neki osećaj imam. Ja na odeljence a tamo naša forumska noćna ptičica. Lepo se izdivanismo nas dve, baš je prijalo.....ona je nešto čitala a ja sam za to vreme pisala pesmu. Taman ona postavi svoj blog pa ja svoj kad eto ti treće forumašice. Isto se probudila pa je neki osećaj natera da uključi kompjuter. E, onda kafica i smeh. Eh, taj smeh u 5 ujutru tako prija da ne možete da zamislite osim da okusite.....što ne preporučujem svakom hahahaha. Onda reših da opet legnem.......ledja me muče jer se nisu odmorila. Navih mobilni u 7,15 da zvoni, da popijem malecku kaficu pa da idem taksijem na posao. Ono zverinje sam nahranila pre vremena jer se Maza pravi luda.......kao ne zna da gleda na sat.....pa je tražila klopu još u 5. Eskivirala sam je do 5,30 kada je postala nepodnošljiva i pretila da će razbuditi celo naselje. Matora izelica koju ja u ranim jutarnjim satima asociram samo na jelo. Taman legnem.....uhvati me prvi san, kad zvoni fiksni telefon. Dok sam došla on prestade. Da su moji momci zvali bi na mobilni.....mora da je greška. Vratih se u krevet, kad moj otac viče iz prizemlja....Ljiljanaaaaaaa, Ljiljanaaaaaaa.....Ustadoh...kaže da ide kod lekara.....„dobro tata, zaključaj kapiju“ i vratim se u krevet. Gledam na onaj radio-sat......radio doduše ne radi ali radi sat, kako moji dragoceni minuti prolaze......u nepovrat.....i počeše neke misli da mi se muvaju po glavi. Sidjoh opet u prizemlje.....psi zabezeknuti, skuvah kafu i sedam da pišem. I tako nastade pesma koja nije za javnost, mislim neće biti objavljena .......a Maci ću pokazati praktičnu primenu poezije kada se vrati uskoro. Pustih pse napolje i dočeka me zlatno jutro.....mirisno, vrelo a opet hladi....Odsedeh malo u dvorištu da se nadišem i nakupim boja pa ajd na posao. Pravo da kažem laka sam kao pero iako sam jako malo spavala a sve od neke pozitivne energije, miline....ne mogu da opišem....e, kad sam i ja ostala bez reči onda teško da iko može da opiše hahaha. A dokle ću da budem tako lagana videćemo hahahaha. Kad budem tresnula kao dulek.....Zaustavlja se taxi gde sam rekla, izlazim, prelazim ulicu i čujem harmoniku. Prazno je, tek po neki prolaznik užurbano hoda. I harmonika.....tiho, nežno.....kao milovanje.....vijori zvuk, penje se u susret sunčanom jutru....igra sa zracima svetlosti ples.....lete nežne note u susret danu ...u susret meni. Ispred restorana sedi čovek sa svojom ljubavlju. Možda sam negde pomenula da me svako veče, od kako je lepo vreme da se uveče može biti napolju, ispraća sa harmonikom kada podjem kući. Dok čekam da kola stignu po mene slušam i lepo je......jako lepo. A on, taj gospodin, uvek je uredan, nekako smeran, skroman.......ma prosto ga ne vidiš već samo čuješ harmoniku onako diskretno da ne smeta gostima u bašti restorana......to ljubav svira....ljubav muzičara. Sve ljubavi su iste.....sjajne i prosto zrače. To stvaralaštvo peva, svira, piše, tkaje ili kuje gvoždje.....ljubavi su bajne.
Prilazim mu.....prosto me iznenadjeno gleda i mirno, nežno lice čoveka ozari osmeh. To je lice naviklo da bude unutra, da misli i oseća.....blago, belo lice starijeg čoveka. Još na putu do njega sam izvadila novčanik i pogledala koliko novca imam.......ne želim da mu bude više neprijatno nego što već jeste dok ja čeprkam po novčaniku pred njim....neukusno je i degradirajuće za njega.
„Dobro jutro“ rekoh
„Dobro jutro“ odgovori
Spuštajući novac u crvenu plastičnu činiju od sladoleda govorim
„Ispraćate me svako veče muzikom, sada ste počeli i da me dočekujete“
„Ali gospodjo.....pogleda u činiju. Prekinuh ga podizanjem ruke.....da muzika ne smeta možda?“
„Taman posla ......divno je“
Udjoh u centar sa osmehom......i ne osećam muku od mirisa pekare, i ne osećam ustajao vazduh u hodniku.....osećam samo ovaj divan zlatan dan.
PS Sada je oko 16 sati. Na poslu je bilo kao na traci, doduše malo sporijoj ali uvek u pokretu. Odoh da odspavkam.....malo me stigao umor.....
Dan nije savršen, a ne bih ni volela da bude.....dovoljno je i ovog zlatnog praha kojim je posut
