- Poruka
- 21.121
Bela Hamvaš u svom razmišljanju o čulu ukusa priznaje da je njegov instinkt kušanja i oblopornosti uvek bio zaista veliki i ističe kako se to čulo seća jela i pića koja je okusilo pre više decenija, te da je veoma inteligentno, jer može da utvrdi zadivljujuće niajnse. Hamvaš tvrdi da ukus ima takvu fantaziju, kakvu nema čulo dodira, ili mirisa, čak ni čulo sluha. I nudi nam životvornu vodu na dar, sa kojom možemo voleti bez Ja i videti Boga bez religije.
"Ja bih nešto da ispričam. Znam da ukus ima i transcendentni instinkt. Čulo ukusa ponekad zna i o natprirodnom i nosi iskustvo o večnim stvarima.Da li ste već čuli za životvornu vodu? Sigurno. Samo je još niste pili. E, jednom u životu, u snu bio sam u izuzetnoj prilici i pio sam je. Ponudila me je neka žena. Tek kada sam popio i kad sam se probudio, tada sam saznao da je to bila životvorna voda.
Beše ružičasta, tečna kao vino ružica, ali na zidovima flaše nalazila su se penušava biserna okca. Miris beše malko slan kao more, jedva primetno. Veoma čist miris, kao nekog nepoznatog cveta, ili biljnog soka. U ukusu sam najpre otkrio ulje. Beše blaže nego maslinovo, mekše i nežnije. Pomalo nalik na krv, poput izvorske vode, poput voća, ali nematerijalnije, isparljivije, krotkije i istovremeno dublje. Tečnost ni hladna ni topla, tako mlaka kakvu još nisam pio, kao da je mlaka od života koji je u njoj. Tekla mi je niz grlo kao mleko ili vino, ali još prisnije. Kao i da nije stigla do stomaka, nego se odjednom rasplinula u grlu. Sasvim sam omekšao. I snaga koju sam usisao nije bila snaga pesnice, već tiho i podsticajno blistavilo. Odjednom sam počeo da svetlim iznutra, ozaren. Od tada pouzdano znam, ako se život očisti od svega što nije život, pretvara se u koncentrat, onda je on ovakav bezreki zanos."
Nekako od srca i s radošću se zahvaljujemo Hanvašu na blistavom poklonu životvorne vode.
"Ja bih nešto da ispričam. Znam da ukus ima i transcendentni instinkt. Čulo ukusa ponekad zna i o natprirodnom i nosi iskustvo o večnim stvarima.Da li ste već čuli za životvornu vodu? Sigurno. Samo je još niste pili. E, jednom u životu, u snu bio sam u izuzetnoj prilici i pio sam je. Ponudila me je neka žena. Tek kada sam popio i kad sam se probudio, tada sam saznao da je to bila životvorna voda.
Beše ružičasta, tečna kao vino ružica, ali na zidovima flaše nalazila su se penušava biserna okca. Miris beše malko slan kao more, jedva primetno. Veoma čist miris, kao nekog nepoznatog cveta, ili biljnog soka. U ukusu sam najpre otkrio ulje. Beše blaže nego maslinovo, mekše i nežnije. Pomalo nalik na krv, poput izvorske vode, poput voća, ali nematerijalnije, isparljivije, krotkije i istovremeno dublje. Tečnost ni hladna ni topla, tako mlaka kakvu još nisam pio, kao da je mlaka od života koji je u njoj. Tekla mi je niz grlo kao mleko ili vino, ali još prisnije. Kao i da nije stigla do stomaka, nego se odjednom rasplinula u grlu. Sasvim sam omekšao. I snaga koju sam usisao nije bila snaga pesnice, već tiho i podsticajno blistavilo. Odjednom sam počeo da svetlim iznutra, ozaren. Od tada pouzdano znam, ako se život očisti od svega što nije život, pretvara se u koncentrat, onda je on ovakav bezreki zanos."
Nekako od srca i s radošću se zahvaljujemo Hanvašu na blistavom poklonu životvorne vode.