Brdo
do neba
i do
ko raka
gde može i voćka
i klas
i pčela.
Tri brata hrasta
tri stoletnjaka
stoje na južnoj kapiji sela.
Svi smo ovde
pomalo rod
po suncu
što nas sve isto peče
po strahu
s kojim čekamo plod
po reci
što nam kroz žile teče.
I svi drukčiji. Ali baš zato
sudbina nam je uglavnom ista
Ma kolko budni bućkali blato
u snu su nam nebesa čista.
Slavni po pesmi, po psovci sočnoj
i žednoj duši - toj živoj rani
Kuće su nam na istočnoj
a groblje na zapadnoj strani.
Bem ti svakog cara s dinara
Tapije, menice i krštenice
Bem ti lik svetog mlinara
utisnut u svako zrno pšenice
Bem ti krv krvi
bem ti kost kosti
i so na sofri, bože me prosti!
Duvaju vetrovi iz vučje kože
i raspiruju žarište klica
Pomozi, bože! Što čovek može
to ne može ni mrav ni ptica!
Pastorčad sudbe i deca dece
još od malena primamo mandat
čuvara ognjišta što večno tinja
U sedmoj godini vrtimo pece
i život nam je ravan ko Banat
nad kojim zlatna kiša rominja
U dvanaestoj pečemo zanat
kod belih udovica i bescvetnica.
U petnastoj slavu slavimo
Slavu slavimo, decu pravimo
Pravimo sinove
kceri rađamo
i ne od čega ne zaziremo
Rođenog brata kamom gađamo
i prva brda naziremo.
Vino pijemo, tugu krijemo
u tuđoj duplji gnezdo svijemo.
Godine lete i zvezde prete
zemlji što od nas čini robove
Od dvadesete do tridesete
kopamo rovove i grobove
S đavolom ortačimo
i konačimo
pod vedrim nebom
tom večnom kruškom
Uveče ženu opkoračimo
u zoru ispadne vojnik s puškom!
U tridesetoj već smo starci
mrki i sneni u svojoj seni
i senci očeva i sinova
Zemlju rijemo, nebo brijemo
brčiće štrucamo, uvis pucamo
s mene na uštap žene tucamo
pred crkvom klečimo i cevčimo
rakiju kojom rane lećimo
nad kucnim pragom nadneseni
ko prerodila loza vinova.
U četrdesetoj brke čupkamo
i unučiće što nam se penju
po grbačama nežno cupkamo
i pričamo im o ordenju
o tom jedinom blagu što zveći
u buđavim buđelarima naših reči
ko nevažeći stari stoparci.
U pedesetoj brke sučemo
brke sučemo, žene tučemo
poneku ručkonošu nazor svučemo
u kukuruzu… i krv vučemo
uz brda sve veća i tvrđa
po kojima se već hvata rđa.
U šezdesetoj, podmlađeni
vijamo ženskarinje ko divojarci
I zaluđeni tim poznim lovom
zaboravimo nebo nad glavom
zaboravimo munju nad krovom
i zemlju obraslu suncem i travom.
Zasladimo nekom mladicom
gorki vek što nam opet omili
ko predvečerje pod sadnicom
koju smo sami nakalemili.
Potom počinje druga i duga
starost ko šetnja kroz bivši vrt
Mesto slavuja zivka nas vuga
i smrt nam nanjuši trag kao hrt.
Primetiš: laste se vraćaju s juga
a svud u tebi još veje sneg
Dodirneš srp i ručice pluga
i ljosneš o zemlju ko šupalj teg.
Negde na bregu skoči čvoruga
i beleg strašne zemljine kraste
nad kojom dan-dva rominja tuga
pa na posletku i to zaraste.
I dok se u nama mrak gusne - vedra
zemlja ko krava na suncu drema
i blješte stabla ko ženska bedra
među kojima nas više nema.
Pa zini jednom, gladna ledino
Život će i posle nas neko tkati
I naša krv će biti to vino
kojim će kolače prelivati
Od svih čekanja, smrt je jedino
što ćemo sigurno dočekati!
To nije kraj, već beskraj gde stižeš
pokapan voskom i verolomstvom
Pakao i raj su tu mnogo bliže
grob bez potomstva i grob s potomstvom.
Kad ih izveze dostojno ime
i oči zaliju koren slovima
i krstače se sirove prime
i rode ko trešnje po bregovima!
Dobrica Erić
do neba
i do
ko raka
gde može i voćka
i klas
i pčela.
Tri brata hrasta
tri stoletnjaka
stoje na južnoj kapiji sela.
Svi smo ovde
pomalo rod
po suncu
što nas sve isto peče
po strahu
s kojim čekamo plod
po reci
što nam kroz žile teče.
I svi drukčiji. Ali baš zato
sudbina nam je uglavnom ista
Ma kolko budni bućkali blato
u snu su nam nebesa čista.
Slavni po pesmi, po psovci sočnoj
i žednoj duši - toj živoj rani
Kuće su nam na istočnoj
a groblje na zapadnoj strani.
Bem ti svakog cara s dinara
Tapije, menice i krštenice
Bem ti lik svetog mlinara
utisnut u svako zrno pšenice
Bem ti krv krvi
bem ti kost kosti
i so na sofri, bože me prosti!
Duvaju vetrovi iz vučje kože
i raspiruju žarište klica
Pomozi, bože! Što čovek može
to ne može ni mrav ni ptica!
Pastorčad sudbe i deca dece
još od malena primamo mandat
čuvara ognjišta što večno tinja
U sedmoj godini vrtimo pece
i život nam je ravan ko Banat
nad kojim zlatna kiša rominja
U dvanaestoj pečemo zanat
kod belih udovica i bescvetnica.
U petnastoj slavu slavimo
Slavu slavimo, decu pravimo
Pravimo sinove
kceri rađamo
i ne od čega ne zaziremo
Rođenog brata kamom gađamo
i prva brda naziremo.
Vino pijemo, tugu krijemo
u tuđoj duplji gnezdo svijemo.
Godine lete i zvezde prete
zemlji što od nas čini robove
Od dvadesete do tridesete
kopamo rovove i grobove
S đavolom ortačimo
i konačimo
pod vedrim nebom
tom večnom kruškom
Uveče ženu opkoračimo
u zoru ispadne vojnik s puškom!
U tridesetoj već smo starci
mrki i sneni u svojoj seni
i senci očeva i sinova
Zemlju rijemo, nebo brijemo
brčiće štrucamo, uvis pucamo
s mene na uštap žene tucamo
pred crkvom klečimo i cevčimo
rakiju kojom rane lećimo
nad kucnim pragom nadneseni
ko prerodila loza vinova.
U četrdesetoj brke čupkamo
i unučiće što nam se penju
po grbačama nežno cupkamo
i pričamo im o ordenju
o tom jedinom blagu što zveći
u buđavim buđelarima naših reči
ko nevažeći stari stoparci.
U pedesetoj brke sučemo
brke sučemo, žene tučemo
poneku ručkonošu nazor svučemo
u kukuruzu… i krv vučemo
uz brda sve veća i tvrđa
po kojima se već hvata rđa.
U šezdesetoj, podmlađeni
vijamo ženskarinje ko divojarci
I zaluđeni tim poznim lovom
zaboravimo nebo nad glavom
zaboravimo munju nad krovom
i zemlju obraslu suncem i travom.
Zasladimo nekom mladicom
gorki vek što nam opet omili
ko predvečerje pod sadnicom
koju smo sami nakalemili.
Potom počinje druga i duga
starost ko šetnja kroz bivši vrt
Mesto slavuja zivka nas vuga
i smrt nam nanjuši trag kao hrt.
Primetiš: laste se vraćaju s juga
a svud u tebi još veje sneg
Dodirneš srp i ručice pluga
i ljosneš o zemlju ko šupalj teg.
Negde na bregu skoči čvoruga
i beleg strašne zemljine kraste
nad kojom dan-dva rominja tuga
pa na posletku i to zaraste.
I dok se u nama mrak gusne - vedra
zemlja ko krava na suncu drema
i blješte stabla ko ženska bedra
među kojima nas više nema.
Pa zini jednom, gladna ledino
Život će i posle nas neko tkati
I naša krv će biti to vino
kojim će kolače prelivati
Od svih čekanja, smrt je jedino
što ćemo sigurno dočekati!
To nije kraj, već beskraj gde stižeš
pokapan voskom i verolomstvom
Pakao i raj su tu mnogo bliže
grob bez potomstva i grob s potomstvom.
Kad ih izveze dostojno ime
i oči zaliju koren slovima
i krstače se sirove prime
i rode ko trešnje po bregovima!
Dobrica Erić
ja prvo vreme mislila da si ti pa reko "ej bre Arhimed pesnik" ili nekako "ej bre, ja sa pesnikom se druzim" i poleteh dole da vidim
ja sam ti puko obrazovanje
