Pa, vidi, ako njen svet tamo ni približno neće biti tako dobar, ako sebe ne vidi tamo i pašće u neku depresiju, gde će završiti džangrizava, na alkoholu ili lekovima, onda je potpuno besmisleno otići tamo. Mislim da nije fer da bilo ko bilo kome kaže "idemo", već "šta misliš o tome da....?". Suštinski, počeo sam potpuno drugačije shvatati ljubav, ljubav nije ultimatum, ljubav nije bilo kakva vrsta egoizma. A meni dosta egoistično izgleda kada neko dođe nekome i kao ajde ovo ili ono, bez da se druga strana pitala, znači tu se misli samo na dupe jedne strane, što nikad nije dobro i ne postoji šansa da ne bude nezadovoljnih.
Npr, lično mi je užasan Nemački jezik, kao i Arape kad slušam, meni oni izgledaju kao da se dave kad pričaju, ne bih mogao tamo da živim, prosto ne bih mogao, osim normalno ukoliko neka teeeeška muka ne natera. Tako da za tu opciju ne bih bio da volim ne znam koliko, jer ni toj osobi tamo neću tako nadrkan biti dobar, to će na kraju onda da se završi raskidom u kom onda opet nemamo ništa, samo smo se izmučili.
Drugar je zbog ženinog posla otišao u Španiju, a nije vičan ni sa engleskim, da ne pričam o španskom... Na kraju se završilo tako što je ona imala jako lepu godinu života, radila tamo, znala jezik, uživala, putovala malo, videla sveta, ali su morali da se vrate ako su želeli da sačuvaju brak, jer on tamo sebe nije pronašao,
nije mogao da nađe posao zbog jezika, eventualno neka fizikalija, njega je to ubijalo, nakon godinu dana sedenja kod kuće čovek je dobio zdravstveni problem na psihičkoj bazi i šta će, vratili se nazad. Meni to uopšte nije za osudu, neko nešto ne može i šta da se radi... Ljudi smo.
Pa, tako nekako
Za psihologiju bi mi bilo da je neko pitao "šta mislite kako će se odraziti na psihu promena, šta će ovo i ono", ali kao daj na psihologiji da vidim sa kakvim uverenjem treba da odem tamo... Pa, ne znam stvarno
