Život u matriksu sa primesama peska
Ponekad mi se čini da se budim unutar koda, ali kod je zrnast, škripi između zuba, i miriše na začin. Možda je to matriks, a možda samo peščana oluja što je zalutala u moje misli. Ja bih samom sebi verovatno rekao da izaberem pilulu, ali sve pilule ovde su prekrivene sitnim prahom melangea, i svaka obećava drugačiju verziju stvarnosti.
U metrou /ili možda to beše tramvaj što diše pesak/ sedeo je tip sa zelenim očima i previshe slichio jednorogu. Gledao me je onim pogledom što se širi kao horizont Arakisa _beskrajno i bez obećanja. Znao sam da ne pitam ništa, jer odgovori su uvek čudni ovde,,,#_ "Realnost je samo ugovor između tvojih čula i onoga što ti sistem dopusti da vidiš."_#,,,
Dok sam hodao, pločice na trotoaru pretvarale su se u kod, a kod u peščane dine. Između njih, crne kapije sa simbolima koje nikad ne mogu da zapamtim. Osjećaj slobode i zatočeništva u istom dahu _ kao da sam istovremeno u srcu Sahare i u najdubljoj liniji matriksovog koda.
Neko mi je prišao, plašt mu je mirisao na vetar i začin. "Pazi na ritam svojih koraka," šapnuo je, "jer ovde crvi ne žive u pesku, nego u samom programu. Ako ga poremetiš, probudićeš ih." Nisam pitao kakve crve, jer sam znao odgovor _ u ovom mestu, sve što pitaš postaje stvarno.
I tako idem dalje. Između mirisa mašinskog ulja i topline peščanog vetra, igram igru toplo-hladno sa sobom: kad mi misli skliznu u kod, hladno je, digitalno, jasno… kad uđu u dine, toplo je, opojno, opasno. I negde između, shvatam _ možda matriks nikad nije bio digitalan. Možda je oduvek bio pustinja.
Ako sutra nestanem, biće to jer sam prešao horizont iz koga se ne vraća. A možda ću samo otvoriti oči _ i ugledati novi red koda koji diše.
