Život u matrici _ kad stvarnost nosi tuđe lice
Ponekad se pitam,,, šta ako ovo što zovemo život nije ništa drugo do vešto režirana predstava?
Scena postavljena pre nego što smo stigli da izgovorimo prvu reč, scenario napisan rukom koju nikad nećemo upoznati. Mi _ glumci koji veruju da su publika.
Buđenje ujutru postaje samo nova sekvenca u beskonačnom nizu kodova. Šolja kafe _linija koda,,,bez nje se ne može,,,Pogled kroz prozor _ komanda za renderovanje pejzaža. Ljudi koje srećemo? Možda programi koji igraju svoje uloge, ponekad previše savršeno, ponekad svesno pogrešno, da bi nas naterali da se zapitamo.
Toplo _ kada veruješ da si deo nečeg smislenog.
Hladno _ kada shvatiš da možda nisi ti taj koji bira pravac.
U matrici, iluzija slobodne volje je najskuplja valuta. Trgujemo njome svakog dana _ menjamo je za rutinu, za komfor, za osećaj sigurnosti koji možda nije naš. I tek povremeno, u retkim trzajima lucidnosti, osetimo pukotinu.
Zrno istine koje prođe kroz slojeve koda i dotakne nas negde duboko.
Ali i tada,,, šta da radimo s tim?
Ako izaberemo da ostanemo _postajemo saučesnici sopstvene iluzije. Ako pokušamo da izađemo _ rizikujemo da izgubimo sve što znamo.
Možda je život u matrici kao ples po ivici ogledala _ vidiš sebe, ali nisi siguran da li ti to gledaš iznutra ili te neko posmatra spolja. Možda je sve ovo samo san mašine, a mi smo u njemu tek bljeskovi podataka, kratkotrajne varnice koje nestaju kad program završi svoje.
Ipak,,,možda i nije važno.
Možda smisao nije u tome da razbijemo zidove, već da naučimo kako da dišemo unutar njih. Da pronađemo pukotinu kroz koju će ući svetlost, makar i lažna _ jer toplina koju daje, u tom trenutku, može biti stvarnija od istine.
#_Jer i u matrici, srce ume da prepozna trenutke koji vrede_#
#_A možda je baš to naša pobeda nad kodom_#
