Aleksa se probudio u tami, ali ova tama nije bila obična.
Zidovi sobe pulsirali su, kao da dišu zajedno s njim, dok se senke uvijaju po podu,
stvarajući neprepoznatljive oblike.
Tama je bila ispunjena šapatima - glasovima koji nisu prestajali.
"Ne izlazi. Ne smeš. Stvarnost nije sigurna."
Vreme je ovde bilo iluzija - zidovi nisu imali prozora, a svetlo, koje je ponekad dolazilo
iz plafona, titralo je kao da preti da potpuno iščezne.
Aleksa je imao osećaj da je dugo zarobljen... ipak, nije verovao svojim uspomenama.
Nešto ga je uvek držalo podalje od vrata koja su bila jedini izlaz iz sobe.
Jedne noći, zidovi su se zatresli. Ne kao zemljotres, već poput gigantskog srca koje kuca
u nepoznatom ritmu. U tami, vrata su se sama otvorila. Na pragu je stajala figura - Vera,
ali ne ljudska Vera. Njene oči svetlucale su hladno, a osmeh je bio previše širok da bi bio
stvaran.
„Zašto si ovde, Aleksa?“ pitala je glasom hladnim, klizavim poput stakla.
„Zarobljen sam,“ odgovorio je, a dok je govorio, senke su se uvijaju oko njegovih nogu.
„Ne znam kako da izađem.“
„Ti nisi zarobljen,“ rekla je Vera. „Ti si *odabran.* Simulacija te hrani tvojim sopstvenim
strahom. Ti si energija kojom se ona održava.“
Aleksa to nije mogao razumeti. Pokušao je da prođe pored nje, ali prostor iza vrata nije
bio hodnik, već beskonačan vrtlog koji sve proždire... Vera ga je uhvatila za ruku.
„Ako želiš da izađeš,“ rekla je, „moraš da se suočiš sa Maestrom.“
Aleksa je zakoračio. Prostor iza vrata bio je lavirint - zidovi su bili načinčkani licima koja
su šaputala njegovo ime, sobe prekrivene ogledalima koja su prikazivala njegove najgore
strahove. Osetio je ludilo kako puže kroz njegov um...
Puzajući, stigao je do Maestra - nečeg što je više podsećalo na demona nego na čoveka.
Maestro je sedeo na prestolu napravljenom od satova - svaki kazaljka je krvarila, a svaki
otkucaj bio je poput udarca čekića.
„Dobrodošao, Aleksa,“ rekao je Maestro. „Dugo bežao od mene. Zar nije lepše živeti bez
stvarnosti? Bez bola i rizika?“
Aleksa je hteo da odgovori, ali prostor oko njega počeo je da se raspada - zidovi su postajali
tečnost, tlo pod njegovim nogama nestajalo. Čuo je Verin glas:
„Aleksa, on te neće pustiti. On te kontroliše. Ali ako se suočiš sa njim...“
„Kako?“ pitao je, dok se vrtlog pojačavao.
„Sami strahovi su njegova snaga,“ rekla je. „Uništi ih!“
Aleksa se okrenuo prema Maestru, shvatajući da je svaka njegova slabost deo ove iluzije.
Bez obzira na paniku koja ga je preplavila, zakoračio je napred i uhvatio Maestra za ruku.
Trenutak je bio ispunjen bolom, kricima i... tišinom.
Kada je otvorio oči, ležao je u prostoru ispunjenom svetlošću. Više nije bilo ni zidova, ni
Maestra, ni simulacije...
Čuo je Verin šapat:
„Sada živiš, Aleksa. Sada... zaista živiš.“
