...proletos život me uvede u težak dijalog za koji ni danas nemam racionalno pojmanje .. naime, razgovarao sam sa osobom koja je nekoliko puta vraćena iz kome u život ...očigledno je bilo da seživot privodi kraju ...u tom razgovoru ona mi posle jednog spašavanja reče : " znaš , smrt boli dušu i telo " ... ja , nastojah u šali da stvar nekako uvedem u neku logiku pa rekoh : verujem da je smrt bolna za telo ; ali duša nije telesna pa i nemože da oseća bol ; ona može samo da pati - i to teško da pati .. ona se zamisli pa reče : "moja duša je nadživela sve patnje, pa i patnju ili bolje rečeno žal za životom ; sad samo oseća nenormalan bol za njim ; vidiš da moje telo već više od godinu dana je gotovo mrtvo - samo mu duša bolna neda da umre ; ona neće tu smrt i to strašno boli .... ostao sam nem ... uostalom šta čovek da kaže ...
...čudno je to , ta bol koju smrt prouzrokuje ... često u tim trenucima , naročito kad je smrt neizbežna ( kao u recimo avionskoj očiglednoj nesreći ) , od bola pucaju / eksplodiraju vitalni organi ( bukvalno puknu : srce , mozak , pluća ... )... tako bar kažu neki medicinari ...
