Život Konstantina Velikog

[Nina]

Konstantin l Veliki, 13. juna 313. godine proglasio je u Nikomediji Milanski edikt, uredbu kojom je u Rimsko carstvo uvedena verska ravnopravnost i onemogućen progon hrišćana.

Konstantin I Veliki (puno ime: Flavije Valerije Konstantin; lat. Flavius Valerius Constantinus) je bio je rimski car od 306. do 337. godine i predstavlja jednu od ključnih ličnosti u istoriji Evrope i hrišćanstva. Sproveo je čitav niz važnih administrativnih i vojnih reformi koje su osnažile Rimsko carstvo, uzdrmano velikom krizom 3. veka. Njegova uloga u daljoj istoriji Evrope bila je presudna — kao prvi rimski (romejski) vladar koji je prigrlio hrišćanstvo, do tada veru progonjene manjine, Konstantin je pokrenuo hristijanizaciju Carstva, čime je, uz osnivanje Konstantinopolja, postavio temelje budućem Vizantijskom carstvu. Kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je nakon smrti bio kanonizovan. U pravoslavnim crkvama poštuje se kao svetac i ravnoapostolni car.

Osvajanje Rima i vraćanje slave senatu
Konstantin je obećao Senatu da će mu vratiti nekadašnju važnost i ugled. To je i sproveo u delo: pod njegovom vladavinom, senatori su opet vršili dužnosti na dvoru, što je Konstantinu dalo za pravo da sebe naziva, kako oslobodiocem Rima, tako i restauratorom Senata.

Zauzvrat, Senat je poraženog Maksencija proglasio za tiranina i naložio brisanje svake uspomene na njega (damnatio memoriae), dok je Konstantinu izglasao titulu Maximus Augustus. Zahvaljujući toj tituli je mogao da zahteva vodeću ulogu u carskom kolegijumu koji su sada činili još Licinije i Maksimin. Senat je takođe izglasao postavljanje pobednikovih spomenika po celom Rimu. Ogromna statua pobednika, deset puta veća od prirodne veličine, postavljena je Maksencijevoj bazilici koja je sad bila posvećena Konstantinu. Statua je prikazivala cara koji je u ruci držao hrišćanski simbol Spasiteljevog stradanja (labarum), dok je na natpisu stajalo uklesano: ovim znakom Konstantin je oslobodio Rim od jarma tiranina i vratio Senatu i narodu njihov nekadašnji sjaj. Ostaci ove kolosalne statue danas se čuvaju u vatikanskoj Palati konzervatora (Palazzo dei Conservatori).

Nisu u pravu ni oni koji smatraju da je on bio potpuno hrišćanski opredeljen, ni oni koji smatraju da je bio hladan političar, pragmatičar. U vremenu u kome je živeo nije bilo nemoralno da verujete u više kultova. Verovao je u kult nepobedivog Sunca, ali je osetio snagu hrišćana i naslutio saradnju crkve i države koja će obeležiti čitav srednji vek.

 

[Nina]

Milanski edikt

U januaru 313. godine Konstantin je napustio Rim i otišao na sever Italije, u Milano, kako bi učvrstio savez s Licinijem i venčao ga sa svojom polusestrom Konstancijom, prema dogovoru koji je bio sklopljen još 311. godine.
Nakon venčanja, dva avgusta su se pozabavila političkim pitanjima. Rat između Licinija i Maksimina Daje bio je neizbežan jer, iako je Maksimin obustavio progone hrišćana krajem 312. godine, njegovi hrišćanski podanici nisu bili ubeđeni u njegovu iskrenost i izbegavali su da otvoreno propovedaju svoju veru.

S druge strane, u Podunavlju kojim je vladao Licinije, hrišćanima, iako su prestali da budu proganjani, još uvek nije bila vraćena imovina koja im je bila oteta tokom progona. Konstantin je izvršio pritisak na Licinija i zajedno su potpisali sporazum kojim su potvrdili Galerijev edikt o verskoj toleranciji iz 311. godine i obavezali se ne samo da vrate hrišćanima sve što im je bilo konfiskovano tokom progona, nego i da obeštete one koji su u međuvremenu postali vlasnici konfiskovane imovine hrišćana.

"Pošto smo se nas dvojica, ja, Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svim drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću. Danas smo, dakle, doneli spasononosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakome bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavovm, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu. Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da se u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća." (Citat iz Milanskog edikta. U: Radić R, Stoiljković D, Zakarija F. Trijumf hrišćanstva — Konstantin, Niš i Milanski edikt, JP Zavod za udžbenike, Beograd, 2013)

Tokom leta i jeseni 313. godine, svi upravnici provincija u Maloj Aziji i na Istoku dobili su zvanično obaveštenje od Licinija o novom statusu hrišćana. Preživela su do danas dva koja su se odnosila na Bitiniju i Palestinu, s obzirom da su poslata u Nikomediju i Cezareju.

Oba dokumenta su sadržavala najbinije stavke: na sastanku u Milanu, Konstantin i Licinije su doneli odluku da svi njihovi podanici treba da imaju sve verske slobode, stoga ova pisma naređuju svim upravnicima provincija da uklone sve ranije carske zabrane i ograničenja koja su se odnosila na hrišćane. Sva konfiskovana imovina hrišćanskih crkava morala je da bude vraćena bez odlaganja, bez obzira da li se još uvek nalazila u državnom vlasništvu ili je već prešla u posed pojedinaca. U slučaju da se sad nalazila u ličnom posedu građana, vikar dioceze u kojoj se nalazila imovina bio je obavezan da nadoknadi štetu sadašnjem vlasniku.

Ovaj sastanak u Milanu poslužio je kao osnova predanja o Milanskom ediktukojim je Konstantin navodno hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva.

Međutim, Edikt o toleranciji izdao je car Galerije, inače poznat po svojim fanatičnim progonima hrišćana. Neposredno pred svoju smrt, Galerije je izgleda promenio svoj stav i 30. aprila 311. godine izdao edikt kojim je naredio obustavljanje progona hrišćana na njegovim teritorijama (Balkan i Mala Azija) i naložio im je da se mole za spas vladara, države i sebe samih. Sam Evsevije Cezarejski, savremenik događaja, namerno prećutkuje Galerijevu ulogu u obustavi progona, a glorifikuje Konstantinovu. Takav stav preovladaće u kasnijoj tradiciji, istorijska osnova događaja će bledeti, a Konstantinova uloga će postati dominantna u popularnoj svesti sve do danas.

Ipak, globalno gledano, susret između Konstantina i Licinija u Milanu 313. godine imao je daleko značajniju ulogu od Galerijevog edikta o toleranciji. Važnost ovog sastanka iz 313. godine ne nalazi se u proglašenju verske tolerancije, već u priznanju da je pređašnja politika persekucije bila pogrešna.

Progon koji je na Istoku trajao punih deset godina, sada je bio konačno priveden kraju i hrišćani su počeli da podižu nove i renoviraju već postojeće crkve, da održavaju sabore, i da se polako vraćaju u uobičajeni ritam koji je bio prekinut tokom čitave decenije.

Takođe je razumljivo i zašto je crkva kasnije više pažnje i simpatija posvećivala Konstantinovoj ulozi u donošenju Milanskog edikta - Licinije je, tokom kasnijih sukoba sa Konstantinom, takođe progonio hrišćane. Pobeda nad Maksencijem 312. godine i susret u Milanu 313. bila su dva ključna događaja u Konstantinovoj karijeri i verskoj politici, koja su značajno uticala ne samo na njegov život, nego i na ceo kasniji tok istorije Rimskog carstva i hrišćanstva uopšte.

 

[Nina]

Neslaganja unutar hrišćanske crkve

Konstantin je počeo da radi intenzivnije na uređivanju prilika unutar crkve. Naročito se interesovao za prilike u crkvi u Africi gde se kao posledica Velikog progona pojavio veoma složen i dugačak spor između donatista i pravoslavnih, oko toga koja se od ove dve crkve može smatrati zvaničnom sabornom i pravovernom crkvom. Osim toga, pravoslavni su prebacivali donatistima što su poklekli tokom progona, a donatisti su početkom 312. godine osporili je rukopoloženje Cecilijana za episkopa Kartagine. Pored ovih sporova, postavljalo se i pitanje koja od ove dve crkve treba da se okoristi carskim privilegijama i donacijama.

Konstantin je prvo pokušao da reši ovaj spor sazivanjem skupa episkopa Italije u Rimu u oktobru 313. godine, ali odluka ovog sabora, koja je išla u korist pravoslavcima, nije rešila sukob. Konstantin je bio veoma zabrinut zbog razdora među hrišćanima. Iako je bio siguran da je odluka biskupa u Rimu bila pravedna, uzeo je u obzir optužbe donatista da su episkopi bili pristrasni, i sazvao je novi skup svih episkopa sa teritorija kojima je vladao za 1. avgust 314. godine u Arlatu (današnjem Arlu) na prvom crkvenom saboru pod carskim patronatom.

Sabor je samo ponovio prethodnu odluku koju su bili doneli italijanski biskupi: osudio Donata zbog prakse ponovnog krštenja onih koji su vreme Velikog progona pokleli, ali kada su donatisti su odbili ovakvo rešenje Konstantin se tada obratio saboru "Poslanicom pravoslavnim episkopima" (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos).

Donatistički rascep nije zalečen i Konstantin je krajem 316. godine, i pored zvanično proglašene verske tolerancije, naredio represivne mere protiv donatista. Opozvao ih je tek 321. smatrajući da će jereticima Bog ispravnije suditi.

 

[Nina]

Licinije - pad popularnosti

Iako je fiskalna politika koju je Licinije vodio u periodu između 317. i 321. godine bila izuzetno nepopularna, ipak je njegov ambivalentni stav prema hrišćanstvu bio odlučujući faktor izrazito naglog pada njegove popularnosti, i u isto vreme dao je Konstantinu izgovor da ga opet napadne.

Nakon bitke kod Cibale, proterao je sve hrišćane s dvora, i počeo je da favorizuje paganstvo. Terao je dvorske službenike da prinose žrtve ili da se odreknu svojih položaja. Vojnicima je bilo naređeno da prinose žrtve Suncu, a ponekad su ovakva naređenja bila upućena i civilnom stanovništvu. Kad je čuo za ovu praksu, Konstantin je 25. decembra 323. godine izdao naređenje kojim se oštro zabranjuje primoravanje hrišćana da prinose žrtve paganskim bogovima. Licinije je izdao seriju zakona koji su imali za cilj da ograniče slobodno ispovedanje hrišćanske vere: zabranio je sabore i naredio episkopima da ne smeju da napuštaju svoje episkopije, zabrano je muškarcima i ženama da se mole zajedno, episkopi i sveštenici nisu mogli davati savete ženama, ukinuo je privilegije izuzeća od plaćanja poreza i učešća u gradskim liturgijama. Kada su u prvoj polovini 321. godine persijski izaslanici došli kod Konstantina da ga mole za pomoć, Licinije ih je oštro kaznio: episkopa Amseje i Ponta je pogubio, a crkve uništio ili zatvorio. Time je dao savršen izgovor Konstantinu kada je ovaj krenuo u napad 324. godine.

Do odlučujuće bitke došlo je kod Hrisopolja u Maloj Aziji 18. septembra 324. godine, u kojoj je Konstantin odneo pobedu. Licinije je pobegao u Nikomediju, a njegova žena, Konstantinova polusestra, Konstancija, i episkop Nikomedije, Evsevije, došli su u Konstantinov logor da ga mole za Licinijev život. Konstantin je popustio pred sestrinim molbama i zakleo se da će poštedeti život starom caru, pa je Licinije onda i lično došao kako bi se zvanično predao.

Septembra 324. Konstantin ga je poslao u Solun, ali je ipak, uprkos svom obećanju, naredio pogubljenje Licinija i njegovog sina u proleće 325. godine. Razlozi za ovaj postupak nisu najjasniji — zvanična verzija koja je data bila je da je Licinije dobio zasluženu kaznu jer je kovao zaveru protiv cara.

Nakon pobede nad Licinijem, Konstantin će vladati kao samostalni vladar još punih 13 godina.

 

[Nina]

Stvaranje Novog ili Drugog Rima

Novi ili Drugi Rim, ili Konstantinov grad (Konstantinopolj), kako su ga već savremenici nezvanično zvali, svečano je inaugurisan 11. maja 330. godine, šest godina po početku radova. Car je, nimalo slučajno, izabrao 11. maj kao praznik Sv. Mokija, jednog od mučenika iz vremena Dioklecijana, za dan kada je grad inaugurisan. Prema kasnijoj tradiciji, Konstantin je preradio jedan hram posvećen Jupiteru da bi van gradskih zidina osnovao martirijum Sv. Mokija.

Vrlo brzo, Konstantinopolj je postao prestonica carstva i kulturni centar grčkog sveta. Uprkos jasno izraženom hrišćanskom karakteru grada, čak su i paganski intelektualci bili privučeni njegovim sjajem. Konstantin je svoj grad obdario Senatom, po ugledu na onaj u Rimu, a takođe će imati i svoj kapitol i forum, a njegovi će senatori steći potpuno isti status sa rimskim senatorima u roku od samo jedne generacije kada Konstancije II pravno izjednači rimski i konstantinopoljski senat. Po svojoj veličini, grandioznosti i bogatstvu, Konstantinopolj je trebalo da predstavlja rivala Večnom gradu — Rimu.

Njegova teritorija se smatrala takođe italskim, a ne provincijskim tlom, tako da su njegovi stanovnici takođe bili oslobođeni poreza, kao stanovnici Rima. Iako Rim nije izgubio ni jednu svoju povlasticu, Konstantinopolju ih je bilo dodeljeno duplo više. Odnete su mnoge skulpture, spomenici i stubovi iz drugih gradova carstva kako bi krasili novi grad na Bosforu. Takođe, da bi se privukla aristorkratija, poklanjane su im nove vile i palate; da bi se privukao običan narod, po ugledu na Rim, uvedeno je javno snabdevanje besplatnim žitom.

Od samog početka, Konstantin je svom novom gradu dao izrazito hrišćanski pečat. Izgradio je mnoge crkve, a Evseviju Cezarejskom naložio je da pošalje 50 primeraka Biblije za potrebe verske službe, i odbio je da dozvoli praktikovanje bilo kakvih paganskih rituala. Skulpture i fontane odražavale su tipično hrišćanske simbole. Umesto uobičajenih scena iz grčke mitologije, grad su krasile skulpture biblijskih prikaza.

Sam grad je kasnije bio zaštićen raznim relikvijama kao Časni krst na kom je Isus bio razapet ili Mojsijev štap. Stara paganska božanstva zamenjena su ili uklopljena u hrišćansku simboliku. Takođe je započeo izgradnju Crkve sv. Apostola na mestu gde se nekad nalazio Afroditin hram.

Nakon Uskrsa, aprila 337. Konstantin se iznenada razboleo. Iako je nameravao de se krsti u reci Jordan, na samrti je, u skladu sa tadašnjim običajima, primio krštenje iz ruku Evsevija Nikomedijskog, jednog od arijanskih prvaka. Konstancije je zatim preneo očevo telo u Konstantinopolj gde je svečano sahranjeno u grobnicu uz crkvu svetih Apostola koju je on sam unapred pripremio, zajedno sa 12 praznih sarkofaga i njegovim trinaestim, čime je želeo da se prikaže kao trinaesti apostol. U carstvu čija je hristijanizacija tek započeta, Konstantin je i zvanično deifikovan i uvršten među paganske bogove.
link

 

[Лекизан]

Тријумфални улазак Константина Великог у Рим, 29. октобра 312. године.

 

[suave]

Prekosutra, 27.02. je Konstantinov rođendan, pa ko se seti nek popije jednu i za imperatora Konstantina. Svako dobro

https://en.wikipedia.org/wiki/Constantine_the_Great

Možda se i studenti sete pa naprave neki performans

 

[Khal Drogo]

 

[suave]

Najpoznatija istorijska ličnost rođena u Srbiji, uz svo poštovanje prema ostalima.