(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ŽIVOT JE…..
Život je polje pšenice rodne,
zeleno more što se talasa.
A klasje krupno osmesi jesu
sitnije neko, to suze behu.
Mešano tako u polju stoji
i dane što idu skupa broji.
Neka stabljika jaka, zelena
a neka slaba, nejaka, bleda.
Zato što jaka od smeha raste
sitniju ipak suza hrani.
Zato što jaka od ljubavi živi
slabijoj tuga da poraste brani.
Miluje sunce pšenicu nežnu
A ona raste, krupnja se, zrije.
Mladosti njenoj ne smeta vreme,
Vetar je ljubi a kiša mije.
I tako jedra, zrela I puna
prepuna roda ponosno stoji.
Ukras je polju, lepota oku
U žuto ona život oboji.
Kad naidje oluja, letnja i crna
kad zemlja ropće pod sivilom tamnim
kad oblaci sidju medj krošnje drveća
krhka je lepota tako puna roda.
Olujni je vetar uplete k’o pruće
umrsi joj vlati, polomi joj strune
da ne peva više nego tiho cvili
i po zemlji crnoj ona sada mili.
Žuto klasje svoje pružila po zemlji
Dušu više nema, odnese je neman
Miris njezin sada polego po travi
Svo biserje njeno sada suze pravi.
Život je polje pšenice rodne
zeleno more što se talasa.
PS zrelost donosi lepotu ali I ranjivost
...
