Jedi, pij, veseli se! Današnje razuzdano veselje, prezasićeno i pijano, uvlači čoveka u ono, o čemu je sramota i pričati. Težina telesnih grehova koji prate veselje izobličuje vascelo životno ustrojstvo i pretvara ga u pakao već ovde, na zemlji.
Zaboravljen je Bog!
Međutim, neću li opet čuti primedbe na svoje reči - zar je Bog zaboravljen?! Unaokolo se priča samo o otvaranju manastira, o crkvama, o blagodati, o Bogu. Da, dragi moji, priča je mnogo, ali je mešanje ljudskog sa Božanskim danas prosto čudovišno. U nezamislivoj unutrašnjoj harmoniji danas se spajaju pobožnost na rečima i odlazak u crkvu sa cinizmom i izopačenošću. Užasavajuće praznoslovlje, kleveta, lukavstvo, laž, licemerje, samoljublje i bezakonje bluda u savesti mnogih ljudi spajaju se sa uzdasima, plačem i primanjem Svetih Tajni.
Čovek misli da je sa Bogom. On, Međutim, misli pogrešno. To nije hrišćanstvo, to je njegovo cinično iskorenjivanje. Ono je prodrlo i u samu Crkvu, budući da mnogi, nazivajući sebe hrišćanima, prilagoćavaju uzvišene istine Božije svojim potrebama, uvijajući istine u nečistotu svog zemaljskog shvatanja i osećanja.
To nije preporod hrišćanskog duha u našem svetu, to je njegovo istrebljenje. Kakav će odgovor dati bogohulnici koji su spojili istinu i laž, čineći dela ćavolska i gazeći njima one svetinje Božije koje su se usudili da dotaknu! Sekira smrti već leži blizu drveta života, a Bog čeka pokajanje!
Bog još uvek čeka!
Međutim, zar neće uskoro, i to još danas, onaj, koji sebi teče blago a ne bogati se Bogom, začuti reči: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti (Lk. 12; 21,20)?
Kome će ostati život, kome će ostati dela kojima je uništavano delo Božije, Njegova sveta Crkva i samo hrišćanstvo?
Zar oni, koji sebi teku blago, ne osećaju već sad Božiju kaznu za svoje otpadništvo i oštećenje umnih i psihičkih sposobnosti i u bezbrojnim, besmislenim samoubistvima?
Tražiće dušu tvoju od tebe, odjekuje presuda onome, koji je prezreo zapovesti Božije i lažima pogazio istinu. To ne znači da će Bog tiho i radosno pozvati dušu putnika života koji se radi Njega potrudio. Naprotiv, to znači da će sa bolom i prisilom mitari-angeli tame strašno iščupati dušu čoveka koji je ogrezao u sticanju i strasti i da će ga zatim povući u žalosnu večnost.
Vreme života, prijatelji naši, jeste naša riznica u kojoj čuvamo svoja blaga. Međutim, ko od nas razmišlja o vremenu? Čovekove misli se gotovo uvek protežu u budućnost, pri čemu čovek zaboravlja da realno poseduje samo sadašnji trenutak i da već onaj sledeći nije u njegovoj vlasti. Time, što nam sadašnjost prolazi u neradu ili time, što je trošimo na greh, mi ubijamo vreme i gubimo vrednost ljudskog života.
Kako se često u trenucima griže savesti pripremamo da od sutra počnemo da činimo dobra dela, da u budućnosti ostavimo greh, i da se na kraju života pokajemo! Međutim, sutra dolazi svakoga dana a kraj života je još dalje, i mi svojim dobrim namerama popločavamo sebi put u pakao. Budućnost, avaj, za nas može i da ne nastupi, i da nam se, mimoišavši budućnost, odmah otvori večnost. Večnost je neizbežna! A kakva će biti?
Ne zaboravimo, prijatelji moji, da niko od onih koji su živeli pre nas i niko od nas nije i neće moći da kaže smrti, kada ona doće po njega: "Pričekaj! Udalji se, još ne želim da umrem! Još nisam spreman da umrem." Niko nije mogao da je zaustavi ili da joj se suprotstavi. Stroga, neumoljiva i najčešće neželjena, ona radi svoj posao, otkrivajući istinsku vrednost našeg života i našeg imetka koji smo u njoj stekli.
Evo na kakvo nas razmišljanje danas primorava sećanje na smrt.
Privid propadljivog blaga, koji obmanjuje one što nakratko žive u zemaljskoj gostionici, iščeznuće u trenutku smrti i varljivi san će se završiti. Tada će se videti da je bogat samo onaj ko se danas, sad i ovog trenutka bogati u Bogu.
Današnja apostolska poslanica dopunjuje smisao evanđelske priče i uči nas šta je istinsko bogatstvo za čoveka, koje se ne može ukrasti.
Prvo, na šta nas Gospod strogo poziva, jeste stremljenje ka istini, žeđ za istinom i poznanjem šta je Božija volja o nama. Čeda svetlosti su rođena od duha i ispunjena su njime. Ona zato moraju da donose i plodove duha - da žive u dobroti, u ljubavi, u pravednosti i istini. Probudi se iz grehovnog sna, vaskrsni iz dela koja umrtvljuju tvoj duh, sa verom pristupi Gospodu, a On će oživeti tvoju dušu i ozariti je svetlošću istine.
Uistinu se samo život u Bogu nastavlja i posle granica groba.
Dragi moji, živimo u Bogu! Treba da živimo u Bogu! Radi toga moramo da postanemo savršeni hrišćani, onakvi kakvima Bog želi da nas vidi, i kakvi bi trebalo da budemo prema zapovestima Svetog Pisma.
Najvažnije je ono, što nam zapoveda apostol Pavle: Nemojte uzimati učešća u besplodnim delima tame (Ef. 5, 1). Vi, hrišćani, svojim pravednim životom budite svetlost svetu. Svojim pravednim životom razobličujte svet i sve zlo sveta. Svetlost vašeg života je prizvana da prosvetli tamu, ali ne rečju ili pretnjom, kao što to neki pokušavaju da urade pa načine još veće zlo, nego svojom pravednošću.
Kako bi čovek trebalo da bdi nad svojim životom, kako bi trebalo da bude razuman, kako bi trebalo da bude spreman na pokajanje? Pravedni, čini pravdu i sabiraj plodove uistinu blagočestivog života za Život Večni, sakupljaj i umnožavaj ovo jedino bogatstvo, prosvećuj druge - bližnje, teši ih i hrani. Neka svaki čovek kojeg ti Gospod danas pošalje na životnom putu postane za tebe najvažniji, najdraži i najbliži. Zagrej njegovu dušu toplinom svoje ljubavi - i to je žetva, koja rađa plodove za večnost. I nama su ljudi davali nežnost, ljubav i pažnju. Čuvaj sve ovo u duši blagodarnim molitvenim sećanjem na one koji su ti učinili dobro - i to je plod duha, i to je žetva za život.
Dakle, prijatelji moji, blagovremeno se operimo, očistimo se suzama i ispovedanjem svojih grehova. Svojim životnim trudom stecimo blagodat Svetog Duha koja nam otvara vrata nebeske obitelji. Svako svoje zemaljsko imanje upotrebimo za sticanje nebeskog blaga, deleći milostinju od srca koje miluje i voli. Upotrebimo svoj zemaljski život na poznanje Boga, na poznanje samih sebe, na ustrojstvo svoje večne sudbine. Ne gubimo vreme.
Završiću svoju besedu rečima sv. episkopa Ignjatija: "Izgnanici raja! Ne nalazimo se na zemlji radi veselja, slavlja ili igranja, nego zato da bismo verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja nas ubija i povratili izgubljeni raj."
Gospode! Umnoži veru u nama!
Neka bude, Gospode, neka bude!
http://www.svetosavlje.org/bibliote...tjankin/Lat_PismaStaracJovanKrestjankin86.htm
odlično...
VOX
