(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ŽIVOT JE MORE
Život je more
Što valovima bije
I tuče I mije
Stenje I pesak
Besni I peni
I misli lupa
Ko besnullja neka
Što nema joj veka
Da l’ bolje je biti
Pesak što ga nosi
U dubine svoje
Do dna crne boje?
Dopustiti lako
Da se vali sklope
Nad zrnevljem peska
Sve do zadnjeg bljeska.
Il’ je bolje biti
Stena siva, sura
Što trpi udarce
Hirovite carice?
Povazdan hladna
Uspravljena stoji
I poljupce vala
Vekovima broji.
Kad se more smiri
Ogledalu sliči
Tada stena stoji
Na čoveka liči
Čak I osmeh tada
Na steni se vidi
Te se život takav
Suroj steni svidi.
A pesak I dalje
Vali plavi nose
U dubine svoje
Na dno crne boje.
PS Ove sam noći
Samo sitan pesak
Nek vali mi teku
Kroz peščane vene
Jutrom ću već biti
Stena što se smeje
.
