Živiš

Onuda gde reke dodiruju nebo
ti crnim se jorganom greješ.
Očima poput ptica juriš na Sunce.
Namigneš. Pa se nasmeješ.
I noge ti puštaju korenje mlado,
da iznikne tvoga lika cvet.
Pokriješ nebo zvezdama belim,
kao jastuk, zagrliš svet.
Niz naše ravnice čuje se pesma,
čuje se smeh. Božić, i tuga.
Niz te puteve što tebi vode
kraj starih zamrlih prašnjavih pruga.
Na toj strani počiva tvoj san.
Jutrom, gde se rosom umivaš,
dok stavljaš džezvu da zakuvaš dan.
U život svaku sumnju ubijaš.
I pusti daleki nepregledi
iz moga sećanja kad potraže spas,
postanu očima dvogledi.
I tako svi stignemo do Nas.
Još te hlad ohladio nije,
i još su vruće žile tvojih ruku.
Šljivici još te se, i bašta užele,
u tvojoj stopi da utole muku.
Hučeš i obaraš vrata stare šupe,
dišeš poput lomljave i lupe,
u noćima svih budućih leta.
Neka ti je prosta ova seta.
I nek' se odmoriš za svaku suzu tvog oka
što ti je bestidno na obrazima živela.
Nismo se dovoljno voleli za jedan život,
a uvek sam ljubavi tvoje imala.
U mom snu spusti stare kosti,
pa mi pričaj da je lepo bilo.
Nek' sve drugo bude samo život
koji se bez tebe nije snio.