-
- Popularno:
- TERORIZAM BLOKADERA - BLOKIRALI AUTOPUT...
- I MRTVI SRBI NA UDARU ZAGREBA: U selu...
- Srbija predala svoje zlato
- Počinje Treći svetski rat, a mi...
- Šta se dešava sa Pionirskim parkom?
- Zašto su mladi ljudi svuda toliko...
- Građani Knjaževca ispratili zvižducima...
- Da li vas uzbuđuju uniforme?
- Mirno spavaj svijete, nije tvoje dijete
- I, počelo je: U našim prodavnicama nova...
Ziveli
- Začetnik teme slavka69
- Datum pokretanja
- Poruka
- 269
Mirko Cvetković novi premijer Vlade Srbije Petak, 27. jun 2008. 22:08
Predsednik Srbije Boris Tadić dao je u petak uveče mandat za sastav nove republičke vlade dasadašnjem ministru finansija Mirku Cvetkoviću, saopšteno je iz kabineta predsednika.
"Predsednik Srbije Boris Tadić odlučio je danas da Skupštini Srbije predloži da kandidat za predsednika Vlade Srbije bude dosadašnji ministar finansija Mirko Cvetković", navodi se u saopštenju.
Dodaje se da je posle obavljenih konsultacija sa predstavnicima svih parlamentarnih stranaka i lista, Tadić saopštio da je postignuta većina u Skupštini Srbije i da će novu vladu formirati lista "Za evropsku Srbiju", koalicija SPS-PUPS-JS, koalicija "Za evropski Sandžak" i Savez vojvodjanskih Madjara.
Neposredno pre saopštenja iz kabineta predsednika Srbije, oko 18.30 sati, Predsedništvo DS završilo je zasedanje na kojem se razgovaralo o budućem mandataru.
Osim mirka Cvetkovića, u medijima su se kao kandidati za novog mandatara pominjali još dvojica funkcionera DS-a, Bojan Pajtić i Vuk Jeremić.
Dosadašnji ministar finansija Cvetković, rodjen je 1950. godine u Zaječaru. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
Radni staž je počeo u Rudarskom institutu gde je radio deset godina. Potom je prešao u Ekonomski institut i tu radio šest godina, a narednih sedam godina je bio konsultant u CES MECON-u. U toku 1985. godine kao istraživač je proveo jedan semestar na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Mančester u Velikoj Britaniji.
Od 1998. do 2001. godine je bio savetnik u Rudarskom institutu, a od januara 2001. godine je bio na mestu zamenika ministra u republičkom ministarstvu za privredu i privatizaciju. Bio je direktor Agencije za privatizaciju (2003-2004), a od 2005. godine specijalni savetnik u CEO Intercon Consalting/CES Mecon.
Za ministra finansija u Vladi Srbije izabran 15. maja 2007. godine.
Cvetković je jedan od prvih domaćih eksperata-konsultanata koji je 80-tih godina radio kao spoljni konsultant za Svetsku banku na većem broju projekata u Pakistanu, Indiji i Turskoj.
Radio je kao konsultant UNDP-a na projektu u Somaliji, na projektima firmi RCG (Vašington) i IDEA (Madrid) i na projektima u Ukrajini (Zaporožje) i Adigeji (Maikop).
Govori engleski jezik. Oženjen je Zoricom i imaju kćerku Olgu i sina Aleksandra.
Ta matora mrcina da vodi vladu srbije! tesko toj zemlji gde on vodi!
Mikele
Zainteresovan član
- Poruka
- 162
hvala,Dr Mirko Cvetkovic je odlican izbor za premijera!
Bolji od Pajtica, to je sigurno. Mada bi u duhu nove koalicije mnogo vise odgovarao moj avatar jer kako sam rece, on je najzasluzniji za novi evropski kurs Srbije. Takodje bi predlozio da logo nove koalicije bude Betoven koji svira malom Palmi, Arkanu, kozi sa crvenom ruzom u kosi i svinji.
- Poruka
- 4.833
Na vrhuncu političke moći kao predsednik države i lider stranke koji je u situaciji da bira premijera, Boris Tadić se suočio sa otporom u svojoj partiji. Vrh Demokratske stranke, koja je sa Tadićem na čelu doživela najveći izborni uspeh od osnivanja, osporavao je Tadićev autoritet i nastojao da mu nametne kadrovsko rešenje za mandatara.
Drugačije se ne da tumačiti činjenica da iz uskog kruga ljudi, s kojima se Tadić konsultuje oko toga koga će predložiti za premijera, danima cure informacije o tome koga „gura” lider DS-a i njegovi saradnici iz zgrade na Andrićevom vencu, a koga žele najviši funkcioneri stranke sa sedištem u Krunskoj ulici, koji predsednikov kabinet doživljavaju kao direktnu konkurenciju u borbi za uticaj.
Rezultati neformalnog izjašnjavanja vrha stranke o kandidatima za premijera dospeli su u javnost preko jednog beogradskog tabloida, s ciljem da Tadić mandatara izabere po želji dela stranačkog vrha koji takve informacije najverovatnije i pušta u javnost. Javnost je prvo obaveštena za koga su glasali najbliži Tadićevi saradnici, a za koga dugogodišnji funkcioneri DS-a, da bi se u novinskim naslovima od predsednika države i stranke potom tražilo da „posluša većinu”. Plasiranjem takvih informacija stvoren je utisak u javnosti da Tadić „gura” Vuka Jeremića (iz tabloida smo saznali da je Srđan Šaper glasao upravo za njega), dok bi stranački funkcioneri na tom mestu radije videli Bojana Pajtića, pa i Mirka Cvetkovića. U javnosti se ciljano stvara utisak da će Tadić napraviti „pravi izbor” tek pod pritiskom većine u Predsedništvu stranke, koji će ga naterati da odustane od Vuka Jeremića. Drugim rečima, da se ipak odlučio da iskoristi svoje ustavno i političko pravo, kao predsednik države i stranke koja daje mandatara, i da posluša samo sebe (i Glavni odbor DS-a je poverio Tadiću, a ne Predesedništvu stranke, odluku o mandataru), rizikovao bi javnu predstavu o sebi kao autoritarnom lideru koji je akumulirao funkcije i ne sluša glas partijske baze.
Tadiću ovo nije prvi put da se suočava sa otporom u stranci. Prve varnice sevnule su u javnosti kada je priznao krivicu stranke za lažiranje glasanja u Skupštini u aferi Bodrum, zatim kada je pristao na kohabitaciju, a onda i na koaliciju sa Vojislavom Koštunicom, odnosno na stolicu premijera za predsednika DSS-a. Te rizične i u stranci osporavane odluke do sada su donele samo uspeh i Tadiću i njegovoj stranci. Uprkos rezultatima koje je postigao, ili možda upravo zbog toga, u stranci kao da raste bojazan da bi on, i „ekipa sa Andrićevog venca„ mogli previše da ojačaju i sa skrajnu viđenije ljude iz stranke.
Zvanično su, međutim, u javnost stizali pomirljivi tonovi i iz jednog i iz drugog tabora. Zamenik predsednika DS-a Dušan Petrović, koji se prema pisanju nekih medija usprotivio Tadiću i uticaju koji na njega imaju njegovi savetnici, tvrdi da ljudi u DS-u imaju jedinstvene poglede na sva važna pitanja. On je, međutim, najavio i da neće biti ministar u novoj vladi (iako se računalo da će ostati ministar pravde) i da će se u dogovoru sa Tadićem baviti strankom.
Da priča o sukobu u DS-u zahteva hitan demanti, izgleda da je smatrao i Srđan Šaper, jedan od najbližih saradnika predsednika DS-a. On tvrdi da „nema nikakvih podela u DS-u oko izbora novog mandatara” i da je cela priča „medijska spekulacija”.
Uprkos zvaničnim demantijima mediji ne prestaju da se bave ovom temom. Novinar NIN-a Dragan Bujošević, koji važi za poznavaoca prilika u DS-u, za B92 je rekao da je u ovom trenutku u toj stranci na delu takozvani sukob vrha stranke sa, kako kaže, „dvorjanima”“ s Andrićevog venca.
„Dvorjani su oni ljudi koji neposredno okružuju Tadića u njegovom predsedničkom kabinetu, koji su u sukobu sa partijskim ljudima, pre svega potpredsednicima, odnosno užim rukovodstvom stranke”, objašnjava Bujošević, uz ocenu da je Tadić spreman da, u odlučivanju o premijeru, donese odluku koja je suprotna izjašnjavanju njegovih stranačkih kolega.
U nezvaničnim razgovorima, ali i medijskim analizama, Pajtić je prepoznavan kao dovoljno autonoman da bi mogao da se odupre apsolutnom uticaju lidera stranke, odnosno eventualnoj nameri Tadića da premijersku funkciju stavi pod predsedničku kontrolu.
U delu javnosti se već neko vreme „u pola glasa” spekulisalo da predsednik Srbije ima ambiciju da sprovede „putinizaciju” srpskog političkog sistema i da „dvoglavu izvršnu vlast” stavi pod jednu, svoju, kapu. Pajtić je u tim spekulacijama slovio za osobu preko koje bi stranka mogla da ostvaruje veći uticaj na tako moćnog predsednika i uspešno parira uticaju Tadićevih kabinetskih saradnika.
Vuk Jeremić, koji se smatra Tadićevim đakom, i politički i bukvalno (Tadić mu je u srednjoj školi bio profesor), prema nezvaničnim informacijama, u stranci nema jako uporište i doživljava se kao „Tadićev proizvod” (Tadić ga je uveo u visoku politiku i stranku).
Cvetkovića, opet, nije bilo previše u ovim „taborskim” pričama, više je prepoznavan kao ekspert nego kao političar, a neki su smatrali da je dovoljno neupadljiv i da je kao takav idealan za kompromis.
Međutim, objektivna analiza ne treba da zanemari da ovakvu podelu naročito „guraju” upravo oni ljudi u stranci kojima uticaj Tadićevih savetnika smeta zato što žele da ograniče Tadićevu moć i povećaju svoju. Ne treba izgubiti iz vida ni to da na istoj strani stoje i krugovi ljudi van DS-a kojima nije u interesu ni jedinstveni i jaki DS niti previše jak Tadić.
I sama činjenica da je Tadić saslušao i mišljenja ljudi izvan svog kabineta i predloge stavio na razmatranje i užem rukovodstvu stranke, iako mu je ostavljen prostor da sam odluči ko će biti mandatar, pokazuje da ni on ne želi da uđe u sukob s partijskim vrhom i tako rizikuje da ostavi utisak apsolutiste koji nema sluha za mišljenje partije.
On, međutim, verovatno nije očekivao da će stranka, koja je „na njegovo ime” poslednjih godina ostvarila značajne rezultate, jer prema svim istraživanjima Tadić je mnogo popularniji od DS-a, pružiti značajnu podršku kandidatu koji nije njegov „prvi izbor“.
Naročito s obzirom na to da bi stavljanje Pajtića „na dnevni red” novog saziva Skupštine sasvim sigurno DS dovelo u situaciju da se ponovo „provuče” kroz aferu „Bodrum” oko nameštanja glasanja u Skupštini Srbije za izbor Kori Udovički za guvernera NBS.
Pajtić je, da podsetimo, u toj aferi figurirao kao jedan od glavnih aktera budući da je u to vreme bio šef poslaničke grupe. Međutim, za Tadića je podsećanje na ovu aferu moglo da bude mač sa dve oštrice s obzirom na odijum u stranci koji je izazvalo njegovo javno priznanje da je bilo lažiranja glasova.
Afera „Bodrum” mogla bi se uzeti kao tačka sa koje je počelo Tadićevo sukobljavanje sa partijskim vrhom iako je taj vrh umnogome promenjen upravo posle tog skandala.
Naime, deo starog rukovodstva stranke, pre svega Zoran Živković i Čedomir Jovanović, žestoko je kritikovao Tadića zbog priznanja greške za aferu Bodrum, koja je, po njima, umnogome doprinela lošem izbornom rezultatu. Tadićevo priznanje, prema nekim analizama, imalo je, naprotiv, povoljan efekat i u poslednji čas „iščupalo” još neki procenat glasova za posrnuli DS posle Đinđićevog ubistva.
Potezanje ove afere za Tadića ne bi bilo bez rizika, jer je činjenica da stranka nikada nije sankcionisala sve učesnike lažiranog glasanja iako je u to vreme bilo predloga, poput onog Nede Arnerić, koja je, kako je tada prenosila dnevna štampa, smatrala da Pajtić zbog ovakvog prekršaja ne bi smeo više da bude ni poslanik.
Bitka za veći uticaj na lidera stranke nije samo usud pobednika na ovim izborima. Slično se sada događa i gubitnicima, DSS-u i SRS-u. Prema nezvaničnim saznanjima „Politike”, prekjučerašnja sednica Glavnog odbora DSS-a bila je veoma žučna, a Predsedništvo i Izvršni odbor stranke označeni su kao glavni krivci za izborni neuspeh. Slično Tadiću, ni lider DSS-a Vojislav Koštunica nije se našao na direktnom udaru kritike. Ona je usmerena, kao i u DS-u, na njegov kabinet, posebno na šefa kabineta Aleksandra Nikitovića. Koštunica je sličnu epizodu već imao sa prethodnim šefom kabineta, Ljiljanom Nedeljković, koju su kroz medije „provlačili” kao osobu koja previše filtrira informacije koje stižu do njenog šefa i tako umanjuje uticaj stranke. Za razliku od Nikitovića, Nedeljkovićevu nikada niko od stranačkih prvaka nije javno prozvao, ali ni branio. A to je kad je reč o ljudima koji su „prvi do prvog” ono najvažnije.
Prva javna prozivka Nikitovića došla je prekjuče od, inače najnekonvencionalnijeg funkcionera DSS-a, Nebojše Bakareca. On je, međutim, odmah juče demantovao da je Nikitovića optužio za izborni neuspeh i Fonetu dao izjavu u kojoj tvrdi da ga u intervjuu Bi-Bi-Siju nije optužio za izborni neuspeh DSS-a na nedavno održanim republičkim i lokalnim izborima. „Razgovarali smo o Nikitoviću na drugi način. Govorili smo o tome da li je on broj dva u stranci i državi, o tome jesmo razgovarali, ali nikoga nisam okrivio za izborni neuspeh, pa ni njega”, rekao je Bakarec.
Trzavice oko uticaja u stranci, posle ovih izbora, izbile su na površinu čak i u do sada najmonolitnijoj partiji Srpskoj radikalnoj stranci. Zamenik Vojislava Šešelja Tomislav Nikolić prvi put je javno progovorio o ljudima koji filtriraju informacije od i do radikalskog vođe. Ovu vrstu problema u komunikaciji sa strankom i ambicijama pojedinaca da imaju presudan uticaj na lidera imao je i Slobodan Milošević, naročito kada su posle poraza 2000. godine razmatrali ko je kriv što Milošević nije imao pravi uvid u stanje „na terenu“.
Drugačije se ne da tumačiti činjenica da iz uskog kruga ljudi, s kojima se Tadić konsultuje oko toga koga će predložiti za premijera, danima cure informacije o tome koga „gura” lider DS-a i njegovi saradnici iz zgrade na Andrićevom vencu, a koga žele najviši funkcioneri stranke sa sedištem u Krunskoj ulici, koji predsednikov kabinet doživljavaju kao direktnu konkurenciju u borbi za uticaj.
Rezultati neformalnog izjašnjavanja vrha stranke o kandidatima za premijera dospeli su u javnost preko jednog beogradskog tabloida, s ciljem da Tadić mandatara izabere po želji dela stranačkog vrha koji takve informacije najverovatnije i pušta u javnost. Javnost je prvo obaveštena za koga su glasali najbliži Tadićevi saradnici, a za koga dugogodišnji funkcioneri DS-a, da bi se u novinskim naslovima od predsednika države i stranke potom tražilo da „posluša većinu”. Plasiranjem takvih informacija stvoren je utisak u javnosti da Tadić „gura” Vuka Jeremića (iz tabloida smo saznali da je Srđan Šaper glasao upravo za njega), dok bi stranački funkcioneri na tom mestu radije videli Bojana Pajtića, pa i Mirka Cvetkovića. U javnosti se ciljano stvara utisak da će Tadić napraviti „pravi izbor” tek pod pritiskom većine u Predsedništvu stranke, koji će ga naterati da odustane od Vuka Jeremića. Drugim rečima, da se ipak odlučio da iskoristi svoje ustavno i političko pravo, kao predsednik države i stranke koja daje mandatara, i da posluša samo sebe (i Glavni odbor DS-a je poverio Tadiću, a ne Predesedništvu stranke, odluku o mandataru), rizikovao bi javnu predstavu o sebi kao autoritarnom lideru koji je akumulirao funkcije i ne sluša glas partijske baze.
Tadiću ovo nije prvi put da se suočava sa otporom u stranci. Prve varnice sevnule su u javnosti kada je priznao krivicu stranke za lažiranje glasanja u Skupštini u aferi Bodrum, zatim kada je pristao na kohabitaciju, a onda i na koaliciju sa Vojislavom Koštunicom, odnosno na stolicu premijera za predsednika DSS-a. Te rizične i u stranci osporavane odluke do sada su donele samo uspeh i Tadiću i njegovoj stranci. Uprkos rezultatima koje je postigao, ili možda upravo zbog toga, u stranci kao da raste bojazan da bi on, i „ekipa sa Andrićevog venca„ mogli previše da ojačaju i sa skrajnu viđenije ljude iz stranke.
Zvanično su, međutim, u javnost stizali pomirljivi tonovi i iz jednog i iz drugog tabora. Zamenik predsednika DS-a Dušan Petrović, koji se prema pisanju nekih medija usprotivio Tadiću i uticaju koji na njega imaju njegovi savetnici, tvrdi da ljudi u DS-u imaju jedinstvene poglede na sva važna pitanja. On je, međutim, najavio i da neće biti ministar u novoj vladi (iako se računalo da će ostati ministar pravde) i da će se u dogovoru sa Tadićem baviti strankom.
Da priča o sukobu u DS-u zahteva hitan demanti, izgleda da je smatrao i Srđan Šaper, jedan od najbližih saradnika predsednika DS-a. On tvrdi da „nema nikakvih podela u DS-u oko izbora novog mandatara” i da je cela priča „medijska spekulacija”.
Uprkos zvaničnim demantijima mediji ne prestaju da se bave ovom temom. Novinar NIN-a Dragan Bujošević, koji važi za poznavaoca prilika u DS-u, za B92 je rekao da je u ovom trenutku u toj stranci na delu takozvani sukob vrha stranke sa, kako kaže, „dvorjanima”“ s Andrićevog venca.
„Dvorjani su oni ljudi koji neposredno okružuju Tadića u njegovom predsedničkom kabinetu, koji su u sukobu sa partijskim ljudima, pre svega potpredsednicima, odnosno užim rukovodstvom stranke”, objašnjava Bujošević, uz ocenu da je Tadić spreman da, u odlučivanju o premijeru, donese odluku koja je suprotna izjašnjavanju njegovih stranačkih kolega.
U nezvaničnim razgovorima, ali i medijskim analizama, Pajtić je prepoznavan kao dovoljno autonoman da bi mogao da se odupre apsolutnom uticaju lidera stranke, odnosno eventualnoj nameri Tadića da premijersku funkciju stavi pod predsedničku kontrolu.
U delu javnosti se već neko vreme „u pola glasa” spekulisalo da predsednik Srbije ima ambiciju da sprovede „putinizaciju” srpskog političkog sistema i da „dvoglavu izvršnu vlast” stavi pod jednu, svoju, kapu. Pajtić je u tim spekulacijama slovio za osobu preko koje bi stranka mogla da ostvaruje veći uticaj na tako moćnog predsednika i uspešno parira uticaju Tadićevih kabinetskih saradnika.
Vuk Jeremić, koji se smatra Tadićevim đakom, i politički i bukvalno (Tadić mu je u srednjoj školi bio profesor), prema nezvaničnim informacijama, u stranci nema jako uporište i doživljava se kao „Tadićev proizvod” (Tadić ga je uveo u visoku politiku i stranku).
Cvetkovića, opet, nije bilo previše u ovim „taborskim” pričama, više je prepoznavan kao ekspert nego kao političar, a neki su smatrali da je dovoljno neupadljiv i da je kao takav idealan za kompromis.
Međutim, objektivna analiza ne treba da zanemari da ovakvu podelu naročito „guraju” upravo oni ljudi u stranci kojima uticaj Tadićevih savetnika smeta zato što žele da ograniče Tadićevu moć i povećaju svoju. Ne treba izgubiti iz vida ni to da na istoj strani stoje i krugovi ljudi van DS-a kojima nije u interesu ni jedinstveni i jaki DS niti previše jak Tadić.
I sama činjenica da je Tadić saslušao i mišljenja ljudi izvan svog kabineta i predloge stavio na razmatranje i užem rukovodstvu stranke, iako mu je ostavljen prostor da sam odluči ko će biti mandatar, pokazuje da ni on ne želi da uđe u sukob s partijskim vrhom i tako rizikuje da ostavi utisak apsolutiste koji nema sluha za mišljenje partije.
On, međutim, verovatno nije očekivao da će stranka, koja je „na njegovo ime” poslednjih godina ostvarila značajne rezultate, jer prema svim istraživanjima Tadić je mnogo popularniji od DS-a, pružiti značajnu podršku kandidatu koji nije njegov „prvi izbor“.
Naročito s obzirom na to da bi stavljanje Pajtića „na dnevni red” novog saziva Skupštine sasvim sigurno DS dovelo u situaciju da se ponovo „provuče” kroz aferu „Bodrum” oko nameštanja glasanja u Skupštini Srbije za izbor Kori Udovički za guvernera NBS.
Pajtić je, da podsetimo, u toj aferi figurirao kao jedan od glavnih aktera budući da je u to vreme bio šef poslaničke grupe. Međutim, za Tadića je podsećanje na ovu aferu moglo da bude mač sa dve oštrice s obzirom na odijum u stranci koji je izazvalo njegovo javno priznanje da je bilo lažiranja glasova.
Afera „Bodrum” mogla bi se uzeti kao tačka sa koje je počelo Tadićevo sukobljavanje sa partijskim vrhom iako je taj vrh umnogome promenjen upravo posle tog skandala.
Naime, deo starog rukovodstva stranke, pre svega Zoran Živković i Čedomir Jovanović, žestoko je kritikovao Tadića zbog priznanja greške za aferu Bodrum, koja je, po njima, umnogome doprinela lošem izbornom rezultatu. Tadićevo priznanje, prema nekim analizama, imalo je, naprotiv, povoljan efekat i u poslednji čas „iščupalo” još neki procenat glasova za posrnuli DS posle Đinđićevog ubistva.
Potezanje ove afere za Tadića ne bi bilo bez rizika, jer je činjenica da stranka nikada nije sankcionisala sve učesnike lažiranog glasanja iako je u to vreme bilo predloga, poput onog Nede Arnerić, koja je, kako je tada prenosila dnevna štampa, smatrala da Pajtić zbog ovakvog prekršaja ne bi smeo više da bude ni poslanik.
Bitka za veći uticaj na lidera stranke nije samo usud pobednika na ovim izborima. Slično se sada događa i gubitnicima, DSS-u i SRS-u. Prema nezvaničnim saznanjima „Politike”, prekjučerašnja sednica Glavnog odbora DSS-a bila je veoma žučna, a Predsedništvo i Izvršni odbor stranke označeni su kao glavni krivci za izborni neuspeh. Slično Tadiću, ni lider DSS-a Vojislav Koštunica nije se našao na direktnom udaru kritike. Ona je usmerena, kao i u DS-u, na njegov kabinet, posebno na šefa kabineta Aleksandra Nikitovića. Koštunica je sličnu epizodu već imao sa prethodnim šefom kabineta, Ljiljanom Nedeljković, koju su kroz medije „provlačili” kao osobu koja previše filtrira informacije koje stižu do njenog šefa i tako umanjuje uticaj stranke. Za razliku od Nikitovića, Nedeljkovićevu nikada niko od stranačkih prvaka nije javno prozvao, ali ni branio. A to je kad je reč o ljudima koji su „prvi do prvog” ono najvažnije.
Prva javna prozivka Nikitovića došla je prekjuče od, inače najnekonvencionalnijeg funkcionera DSS-a, Nebojše Bakareca. On je, međutim, odmah juče demantovao da je Nikitovića optužio za izborni neuspeh i Fonetu dao izjavu u kojoj tvrdi da ga u intervjuu Bi-Bi-Siju nije optužio za izborni neuspeh DSS-a na nedavno održanim republičkim i lokalnim izborima. „Razgovarali smo o Nikitoviću na drugi način. Govorili smo o tome da li je on broj dva u stranci i državi, o tome jesmo razgovarali, ali nikoga nisam okrivio za izborni neuspeh, pa ni njega”, rekao je Bakarec.
Trzavice oko uticaja u stranci, posle ovih izbora, izbile su na površinu čak i u do sada najmonolitnijoj partiji Srpskoj radikalnoj stranci. Zamenik Vojislava Šešelja Tomislav Nikolić prvi put je javno progovorio o ljudima koji filtriraju informacije od i do radikalskog vođe. Ovu vrstu problema u komunikaciji sa strankom i ambicijama pojedinaca da imaju presudan uticaj na lidera imao je i Slobodan Milošević, naročito kada su posle poraza 2000. godine razmatrali ko je kriv što Milošević nije imao pravi uvid u stanje „na terenu“.
