Zenska odgovornost

[kami83]

To misliš i na onu decu koja gledaju fizičke obračune i teror u sopstvenoj porodici?
Ili na žrtvu porodičnog nasilja koja samo čeka trenutak kada će biti ubijena? Zar misliš da oni tada imaju snage da išta menjaju?

Ne, neka svi cekaju da im drzava resi sve probleme.

 

[гост 36150]

cuj drzava, zabole me za drzavu, ja sam anarhista

 

[sokvisnja]

Naravno da se svi trude da svedu rizike na minimum, niko ne ide mečki na rupu. Svako gleda da sebe sačuva nelagodnosti, kamoli svakodnevnog matletiranja.
Pa vidi bogomoljki šta se desilo, i da niko od muškaraca ne stane u zaštitu, i to sitnoj, lepoj plavušici sa detetom, pa to bi instiktivno trebalo da svako odreaguje. Ali ne, ljudi se boje šta bi moglo da im se desi ako zauzmu stranu. A većina će prva požuriti da osudi prvo ženu što se našla u takvoj situaciji, ne može ti se desiti tako nešto, ako nisi sam za to kriv. Odbrambeni sistem... Pa i ženama koje ostaju da trpe svakodnevno nasilje nekad to deluje kao manje zlo od onoga što bi ih čekalo da pokušaju da odu, Sad ko se kako našao u toj situaciji....

Nije na nekome sa strane da procenjuje nečiji nivo odgovornosti što se našao ulozi žrtve, da li je opravdano jer su odrastale u teškim uslovima ili su bile nepromišljene, jer je to pokušaj da se svoj vrednosni sistem opravda i promoviše kao jedini validan.
Osuđivanje žrtve što je u poziciji u kojoj je ide, iz našeg uverenja da samo sam možeš biti odgovoran za tu poziciju, i da nas ta činjenica štiti od takvih okolnosti jer smo u stanju da dobro vršimo procene i reagujemo na vreme. Slično kao kod straha od bolesti...

Ovde si u pravu i to jeste vrsta odbrambenog mehanizma jer mislis da mozes svojim odgovornim ponasanjem i dobrim procenama da sprecis lose stvari. Ali zar odbrambeni mehanizam nije i dobra stvar? Psiha se brani, cuva, odrzava u balansu zato sto postoji odbrambeni mehanizam ali u ovom slucaju to nije destruktivno, vec konstruktivno. Iako nije skroz istinito, ipak povecava verovatnocu da se sacuvas od losih stvari i ljudi. Niko nije rekao da je zrtva iskljucivo sama odgovorna za svoju poziciju, vec da moze imati i svoj deo odgovornosti. Ako zrtva posle takvog iskustva ne osvesti taj deo svoje psihe i ne skonta sta je to sto je dovelo uopste do pogresnog izbora ili sta je navodi da konstantno pravi pogresne izbore, onda nema tu nikakvog napretka. Ja licno poznajem zenu koja je starija tridesetak godina od mene, ciji se muz obesio a posle visegodisnjeg malteriranja nje i dece. Bio je psihicki bolesnik koji je njoj stavljao pistolj na grudi. Ona je godinama isla po svim ustanovama trazeci pomoc za njega i trpela to nasilje, dok nije stigla do doktora Tomislava Sedmaka koji je poznat po svojoj izrazitoj otvorenosti i izrazavanju stava bez uvijanja koji joj je tako sasuo istinu u oci da je preplakala ceo put do kuce. On je pogledao i rekao "vi ste emotivno nezreli idiot"...ali doktore on preti da ce se ubiti ako ga ostavim "pa nek se ubije". Ali ona kaze da je on nju totalno osvestio. Da, sasuo joj je istinu koja joj se nije dopadala, ali to joj je i bilo potrebno jer ne mozes ti pomagati coveku koji nece sebi da pomogne a ugrozavajuci svoj i zivot svoje dece. Vrlo brzo je podnela tuzbu za razvod braka a nazalost psihicki bolestan covek koji je odbijao lecenje se ubio. Srecom, iako je svima pretio da nece sam otici na onaj svet, ipak je to uradio na najbolji moguci nacin (surovo reci) ali nije povredio ni nju ni decu.

Sto me podseti na raspravu o abortusu i argumentaciju koje se uvek svede na jadne, mlade, neiskusne, maloletne devojke koje treba da radjaju jer je abortus zabranjen, a onda statistika kaze da 90% abortusa urade udate i zrele zene, koje vec imaju decu. Isto je i ovde. Da, ima mladih, naivnih, neiskusnih koje upadnu u kandze nekog nasilnika u svojoj mladosti, neiskustvu i losoj proceni, ali da li su one reprezentativni uzorak zena koje trpe nasilje? Ja mislim da nisu i ako njihovo okruzenje i one same ne rade na osvescivanju tog dela licnosti i svoje psihe koja ih i gura u sve te probleme, onda koliko god empatije ti pokazivao, ne cinis im dobru uslugu. Nekada je istina u oci koliko god bila teska za progutati, najbolja i najdobronamernija stvar.

 

[Kamael]

Postoji li sloboda i emancipacija bez odgovornosti?

Nema slobode u stvarima koje zahtevaju odgovornost. Zena kad pogresi pocne da kukumace i place, ako joj se oprosti srusice se sistem, zato se ne sme popustiti vec pustiti da se oprzi. Zivot ne mazi ni jedne ni druge.

 

[kichbran]

Ovde si u pravu i to jeste vrsta odbrambenog mehanizma jer mislis da mozes svojim odgovornim ponasanjem i dobrim procenama da sprecis lose stvari. Ali zar odbrambeni mehanizam nije i dobra stvar? Psiha se brani, cuva, odrzava u balansu zato sto postoji odbrambeni mehanizam ali u ovom slucaju to nije destruktivno, vec konstruktivno. Iako nije skroz istinito, ipak povecava verovatnocu da se sacuvas od losih stvari i ljudi. Niko nije rekao da je zrtva iskljucivo sama odgovorna za svoju poziciju, vec da moze imati i svoj deo odgovornosti. Ako zrtva posle takvog iskustva ne osvesti taj deo svoje psihe i ne skonta sta je to sto je dovelo uopste do pogresnog izbora ili sta je navodi da konstantno pravi pogresne izbore, onda nema tu nikakvog napretka. Ja licno poznajem zenu koja je starija tridesetak godina od mene, ciji se muz obesio a posle visegodisnjeg malteriranja nje i dece. Bio je psihicki bolesnik koji je njoj stavljao pistolj na grudi. Ona je godinama isla po svim ustanovama trazeci pomoc za njega i trpela to nasilje, dok nije stigla do doktora Tomislava Sedmaka koji je poznat po svojoj izrazitoj otvorenosti i izrazavanju stava bez uvijanja koji joj je tako sasuo istinu u oci da je preplakala ceo put do kuce. On je pogledao i rekao "vi ste emotivno nezreli idiot"...ali doktore on preti da ce se ubiti ako ga ostavim "pa nek se ubije". Ali ona kaze da je on nju totalno osvestio. Da, sasuo joj je istinu koja joj se nije dopadala, ali to joj je i bilo potrebno jer ne mozes ti pomagati coveku koji nece sebi da pomogne a ugrozavajuci svoj i zivot svoje dece. Vrlo brzo je podnela tuzbu za razvod braka a nazalost psihicki bolestan covek koji je odbijao lecenje se ubio. Srecom, iako je svima pretio da nece sam otici na onaj svet, ipak je to uradio na najbolji moguci nacin (surovo reci) ali nije povredio ni nju ni decu.

Sto me podseti na raspravu o abortusu i argumentaciju koje se uvek svede na jadne, mlade, neiskusne, maloletne devojke koje treba da radjaju jer je abortus zabranjen, a onda statistika kaze da 90% abortusa urade udate i zrele zene, koje vec imaju decu. Isto je i ovde. Da, ima mladih, naivnih, neiskusnih koje upadnu u kandze nekog nasilnika u svojoj mladosti, neiskustvu i losoj proceni, ali da li su one reprezentativni uzorak zena koje trpe nasilje? Ja mislim da nisu i ako njihovo okruzenje i one same ne rade na osvescivanju tog dela licnosti i svoje psihe koja ih i gura u sve te probleme, onda koliko god empatije ti pokazivao, ne cinis im dobru uslugu. Nekada je istina u oci koliko god bila teska za progutati, najbolja i najdobronamernija stvar.

Mlade su lakše za oblikovanje, mlade se udaju i ostaju u tim brakovima koji je ceo njihov život. Pa onda imaš tu statistiku da nisu samo mlade žene žrtve nasilja.
Za tu ženu... Teško da bi ona prihvatila reči tog doktora i da bi nju to toliko prodrmalo da u njoj samoj nije već sazrelo i čekalo priliku. Kod mnogih bi takav pristup bio kontraproduktivan, odbio bi se o njih i možda bi samo prestale da traže pomoć. Jer su drugačijeg sklopa ličnosti, promenjenog psihičkog stanja, ili pod većom psihičkom i fizičkom torturom..., nije to samo do rešenosti ili do ispuštanja prilike da sagledaju istinu i svoj udeo odgovornosti u tome. Na stranu što su crne hronike pune tragičnih priča o ženama koje su pokušale da odu, pa nisu uspele.

Znam za sličan slučaj, samo nije nasilje u braku, bar ne fizičko. Čovek je bio težak alkoholičar, žena nije htela da se raziđu zbog deteta, iako je brak ostao formalan. Prosto nije htela da ga izbaci na ulicu gde bi sam brzo propao. Pokušala je, videla kuda to vodi i odustala od te ideje. Ovako su gurali godinama, on alkoholičar koji kad je pijan, a pijan je bio često, svašta kaže i diže tenziju, ona kraj sa krajem spajala dižući dete, radila više poslova, jer je sve padalo na nju, nekoliko puta i blizu nervnog sloma...
Sticajem okolnosti, dete kad je odraslo pokrene lavinu, prijavi oca policiji, otac se potpuno osvesti šta je činio porodici, kao da mu do tad niko nije rekao, a majku izdribla doktor što muža koji je tako spreman za saradnju kad je lečenje u pitanju nije ranije nagovorila da se leči.
Njoj padalo na pamet nije. Ali iz nekog svog razloga kojeg ja sad ne mogu da iznesem kako treba i njenim rečima u čiju apsolutnu iskrenost nikad nisam posumnjala kad sam je pre svega toga par puta pitala što nešto ne preduzme, a pričala je gušeći se u suzama. Smatrala je da to nije moguće milom, a da nema pravo da nekog čoveka primorava na nešto dovodeći ga u nepovoljan položaj pretnjama, gde se stvari mogu otrgnuti kontroli i postati još gore. Još gore po njega. A onda i za samo dete koje tome mora da svedoči. Sa strane gledano petnaestak godina bila je u zabludi koja je skupo sve koštala, ali iz njene perspektive, gledajući šta je sve pregurala drugačije nije mogla.

Taj osećaj, koji se možda kosi sa činjenicama gledano sa strane, da drugačije ne može biti, je presudan. Čim ti se otvori makar i neizvesna mogućnost, tu se nešto može učiniti, nešto menjati, prelomiti, rizikovati. Do tad, kad tvoja svest i tvoje sve prethodno iskustvo govore suprotno, džaba savetovanje, otvoreni pristupi i sasipanje istine u oči.

 

[86bogomoljka]

Mlade su lakše za oblikovanje, mlade se udaju i ostaju u tim brakovima koji je ceo njihov život. Pa onda imaš tu statistiku da nisu samo mlade žene žrtve nasilja.
Za tu ženu... Teško da bi ona prihvatila reči tog doktora i da bi nju to toliko prodrmalo da u njoj samoj nije već sazrelo i čekalo priliku. Kod mnogih bi takav pristup bio kontraproduktivan, odbio bi se o njih i možda bi samo prestale da traže pomoć. Jer su drugačijeg sklopa ličnosti, promenjenog psihičkog stanja, ili pod većom psihičkom i fizičkom torturom..., nije to samo do rešenosti ili do ispuštanja prilike da sagledaju istinu i svoj udeo odgovornosti u tome. Na stranu što su crne hronike pune tragičnih priča o ženama koje su pokušale da odu, pa nisu uspele.

Znam za sličan slučaj, samo nije nasilje u braku, bar ne fizičko. Čovek je bio težak alkoholičar, žena nije htela da se raziđu zbog deteta, iako je brak ostao formalan. Prosto nije htela da ga izbaci na ulicu gde bi sam brzo propao. Pokušala je, videla kuda to vodi i odustala od te ideje. Ovako su gurali godinama, on alkoholičar koji kad je pijan, a pijan je bio često, svašta kaže i diže tenziju, ona kraj sa krajem spajala dižući dete, radila više poslova, jer je sve padalo na nju, nekoliko puta i blizu nervnog sloma...
Sticajem okolnosti, dete kad je odraslo pokrene lavinu, prijavi oca policiji, otac se potpuno osvesti šta je činio porodici, kao da mu do tad niko nije rekao, a majku izdribla doktor što muža koji je tako spreman za saradnju kad je lečenje u pitanju nije ranije nagovorila da se leči.
Njoj padalo na pamet nije. Ali iz nekog svog razloga kojeg ja sad ne mogu da iznesem kako treba i njenim rečima u čiju apsolutnu iskrenost nikad nisam posumnjala kad sam je pre svega toga par puta pitala što nešto ne preduzme, a pričala je gušeći se u suzama. Smatrala je da to nije moguće milom, a da nema pravo da nekog čoveka primorava na nešto dovodeći ga u nepovoljan položaj pretnjama, gde se stvari mogu otrgnuti kontroli i postati još gore. Još gore po njega. A onda i za samo dete koje tome mora da svedoči. Sa strane gledano petnaestak godina bila je u zabludi koja je skupo sve koštala, ali iz njene perspektive, gledajući šta je sve pregurala drugačije nije mogla.

Taj osećaj, koji se možda kosi sa činjenicama gledano sa strane, da drugačije ne može biti, je presudan. Čim ti se otvori makar i neizvesna mogućnost, tu se nešto može učiniti, nešto menjati, prelomiti, rizikovati. Do tad, kad tvoja svest i tvoje sve prethodno iskustvo govore suprotno, džaba savetovanje, otvoreni pristupi i sasipanje istine u oči.

Čitam tebei Višnju pa sam se setila žene koju poznajem ali se ne družimo često. Ona je drugarica moje najbolje drugarice i eto, viđamo se povremeno i znamo dosta jedna o drugoj.
Ona ima blizu 40 godina. Ima svoj stan, posao koji joj pruža vrlo lagodan život, želi dete... Godinama je u vezi sa tipom sa kojim ima izuzetno loš odnos ali nikako da se odlepi od njega. Počeli su da se viđaju dok je pn bio u braku. I tada je bila ona klasična zaluđenost da će im se odnos poboljšati kada se razvede. Da ne pričam o obostranoj ljubomori i njenoj zaslepljenosti i nekapiranju da ako vara ženu sa njom isto tako lako može i nju sa nekom trećom. I, razveo se on ali tenzija ne prolazi. Malo, malo pa je on udari, na posao ide sapodlivima, masnicama... I ona povrh svega hoće život i dete sa njim.
Znači, slobodna žena, nezavisna sa strane gledano, ništa je ne vezuje za njega... "samo" patologija. I tu pomoći nema. Ne može ili neće da vidi problem i spasi sebe muke.

 

[kichbran]

Čitam tebei Višnju pa sam se setila žene koju poznajem ali se ne družimo često. Ona je drugarica moje najbolje drugarice i eto, viđamo se povremeno i znamo dosta jedna o drugoj.
Ona ima blizu 40 godina. Ima svoj stan, posao koji joj pruža vrlo lagodan život, želi dete... Godinama je u vezi sa tipom sa kojim ima izuzetno loš odnos ali nikako da se odlepi od njega. Počeli su da se viđaju dok je pn bio u braku. I tada je bila ona klasična zaluđenost da će im se odnos poboljšati kada se razvede. Da ne pričam o obostranoj ljubomori i njenoj zaslepljenosti i nekapiranju da ako vara ženu sa njom isto tako lako može i nju sa nekom trećom. I, razveo se on ali tenzija ne prolazi. Malo, malo pa je on udari, na posao ide sapodlivima, masnicama... I ona povrh svega hoće život i dete sa njim.
Znači, slobodna žena, nezavisna sa strane gledano, ništa je ne vezuje za njega... "samo" patologija. I tu pomoći nema. Ne može ili neće da vidi problem i spasi sebe muke.

U tome što si nazvala patologijom leže nečiji razlozi što ne može da promeni svoj život. Ti si je videla ovde, ja je recimo vidim kod žena koje se vezuju za muškarce koji se bave kriminalom, šta se onda čude ako po koji put dobiju batine, neko treći će videti kod žena koje se ne libe da podignu glas na muškarca i nameću mu svoj stav, ko tako nešto ne bi bio i tako ćemo na red doći i ti i ja. I okrenuće ljudi glavu kad se nalazimo u problemu, jer mora biti da smo same krive.
To je samo projekcija našeg vrednosnog sistema, to gde mi vidimo ''patologiju". Šteta za nju što ne može da krene dalje, ali ko zna koji su njeni razlozi, gde se upetljala i ne vidi šta je očigledno svima drugima.

 

[Poslednja Igra Leptira]

Ускочи сама у кавез са тигром и онда се питај за његову одговорност.

НЕ. Одговорност је на оној која је после првог пребијања одлучила да ипак остане.

И остају због израженог осјећаја одговорности и кривице због онога шта им се дешава.

 

[koto]

Postoji li sloboda i emancipacija bez odgovornosti?

Koliko imate empatiju za tudju neodgovornost i pogresne izbore?

upravo sam razgovarala sa drugaricom i rekla nesto ..kako sam postala bezdusna kucka koja mrtva ladna glea one koji citav zivot prave iste greske..:I
dakle, empatija nula.
ok, da se zaebesh jednom..dva put..tri puita.
al da se zaebesh deset puta na istu foru, i citav zivot verglsh istu pricu a ja treba da te vadim i teshim..ne mogu vise kume.
nek mi bog oprosti.

 

[ublehas]

Ja sam se zajebao vise puta na istu foru, od starta znam da nesto nece funkcionisati ali dzabe opet se upustim. Da li zbog emocija, dosade, straha od samoce nije ni bitno ali ocigledno da imam predispoziciju za takvo destruktivno ponasanje. Realno nisam ja kriv sto sam takav, to je skup raznih unutrasnjih i spoljasnjih faktora koji su me oblikovali. Da bi se iskocilo iz takvog obrasca potrebna je ogromna snaga volje, to je kao kad osoba sa disleksijom pokusava da savlada neko gradivo, da problem je u njoj sto ne moze ali ona nije odgovorna za to.

 

[86bogomoljka]

Greška koju redovno ponavljam je plaćanje računa u poslednji trenutak, pa trčim, jurim... Umesto da ih nosim u torbi i platim kada mi je usput.
Ali, to je bezbolno.
Za ostalo sam potpuno saglasna sa Koto. Ako stalno upadaš u isti problem- TI si problem.

Nekada je izuzetno teško. I za sve treba pravi trenutak. I sama sam to iskusila. Znaš šta ne valja, znaš da želiš promenu... ali čekaš vreme kada je to najbezbolnije za sve. A u tom međuvremenu si nesretan, bolestan. Nedaš se i raduješ trenutku kada ćeš prodisati.
Ko sebi ponovo, nakon toga, i sve te muke oduzme slobodu i spokoj... Pomoći mu nema, mislim. Neko voli da je žrtva, prosto.

 

[Em.]

Tema je da li uopšte pomoći ženama koje se nađu u takvoj situaciji, ne da li im pomoći kada im je druga, treća ...peta veza takva.
Većina njih u jednoj jedinoj takvoj vezi provedu ceo život.

 

[86bogomoljka]

Tema je da li uopšte pomoći ženama koje se nađu u takvoj situaciji, ne da li im pomoći kada im je druga, treća ...peta veza takva.
Većina njih u jednoj jedinoj takvoj vezi provedu ceo život.

Pomoći onome ko želi pomoć.
Neko je nesrećan, svestan problema... Ali mu je od subjektivnog osećaja i dalje važniji imidz i slika za javnost, koja je daaaleko od pravog stanja u 4 zida. Takvima se ne može pomoći. Ili one koje reše, prijave, odu u sigurnu kuću... Pa ipak povuku izjavu i ne potpišu je, ili nasednu na ubeđivanja da će biti bolje i vrate se. Šta sa njima? Pa, više ništa.

I mene je uveravao da će se povući, ostaviti na miru... Samo da ne potpisujem izjavu. Odmah sam se setila priče o pastiru i vuku. I znala da ako ustuknem ta ce uzbuna ispasti lažna i time ću izgubiti poverenje onih koji su pružili ruku. Sa tim nema igre. Skupiš hrabrost, presečeš i teraš. Ako se predomisliš bolje neće biti, samo gore. A za to onda jesi sam odgpvoran.

 

[kami83]

Ovde si u pravu i to jeste vrsta odbrambenog mehanizma jer mislis da mozes svojim odgovornim ponasanjem i dobrim procenama da sprecis lose stvari. Ali zar odbrambeni mehanizam nije i dobra stvar? Psiha se brani, cuva, odrzava u balansu zato sto postoji odbrambeni mehanizam ali u ovom slucaju to nije destruktivno, vec konstruktivno. Iako nije skroz istinito, ipak povecava verovatnocu da se sacuvas od losih stvari i ljudi. Niko nije rekao da je zrtva iskljucivo sama odgovorna za svoju poziciju, vec da moze imati i svoj deo odgovornosti. Ako zrtva posle takvog iskustva ne osvesti taj deo svoje psihe i ne skonta sta je to sto je dovelo uopste do pogresnog izbora ili sta je navodi da konstantno pravi pogresne izbore, onda nema tu nikakvog napretka. Ja licno poznajem zenu koja je starija tridesetak godina od mene, ciji se muz obesio a posle visegodisnjeg malteriranja nje i dece. Bio je psihicki bolesnik koji je njoj stavljao pistolj na grudi. Ona je godinama isla po svim ustanovama trazeci pomoc za njega i trpela to nasilje, dok nije stigla do doktora Tomislava Sedmaka koji je poznat po svojoj izrazitoj otvorenosti i izrazavanju stava bez uvijanja koji joj je tako sasuo istinu u oci da je preplakala ceo put do kuce. On je pogledao i rekao "vi ste emotivno nezreli idiot"...ali doktore on preti da ce se ubiti ako ga ostavim "pa nek se ubije". Ali ona kaze da je on nju totalno osvestio. Da, sasuo joj je istinu koja joj se nije dopadala, ali to joj je i bilo potrebno jer ne mozes ti pomagati coveku koji nece sebi da pomogne a ugrozavajuci svoj i zivot svoje dece. Vrlo brzo je podnela tuzbu za razvod braka a nazalost psihicki bolestan covek koji je odbijao lecenje se ubio. Srecom, iako je svima pretio da nece sam otici na onaj svet, ipak je to uradio na najbolji moguci nacin (surovo reci) ali nije povredio ni nju ni decu.

Sto me podseti na raspravu o abortusu i argumentaciju koje se uvek svede na jadne, mlade, neiskusne, maloletne devojke koje treba da radjaju jer je abortus zabranjen, a onda statistika kaze da 90% abortusa urade udate i zrele zene, koje vec imaju decu. Isto je i ovde. Da, ima mladih, naivnih, neiskusnih koje upadnu u kandze nekog nasilnika u svojoj mladosti, neiskustvu i losoj proceni, ali da li su one reprezentativni uzorak zena koje trpe nasilje? Ja mislim da nisu i ako njihovo okruzenje i one same ne rade na osvescivanju tog dela licnosti i svoje psihe koja ih i gura u sve te probleme, onda koliko god empatije ti pokazivao, ne cinis im dobru uslugu. Nekada je istina u oci koliko god bila teska za progutati, najbolja i najdobronamernija stvar.

Dobro joj je rekao taj psihijatar, i dobro je sto se taj roknuo sam.
Ako ostajes sa nekim samo da se taj neko ne ubije, onda lepo odes, a on neka se rokne ako hoce, njegova stvar.
Tako je isto za abortus, umesto da 'razumemo' one koje su kao mlade izvrsile abortus, treba vise da hvalimo one koje su kao mlade rodile. A mi uglavnom radimo obrnuto, sazaljevamo one koje su kao mlade rodile, a sa ovima sto su abortirale: 'Razumemo ih, zivot je tezak, otac nije hteo da se brine za dete, treba tek da se skoluje bla bla bla'.

- - - - - - - - - -

Nema slobode u stvarima koje zahtevaju odgovornost. Zena kad pogresi pocne da kukumace i place, ako joj se oprosti srusice se sistem, zato se ne sme popustiti vec pustiti da se oprzi. Zivot ne mazi ni jedne ni druge.

Sloboda i odgovornost su neraskidivo vezani, ne postoji jedna bez druge. Mislim na ljudsku slobodu, ne zivotinjsku i neku iracionalnu i apsolutnu.

 

[kami83]

U tome što si nazvala patologijom leže nečiji razlozi što ne može da promeni svoj život. Ti si je videla ovde, ja je recimo vidim kod žena koje se vezuju za muškarce koji se bave kriminalom, šta se onda čude ako po koji put dobiju batine, neko treći će videti kod žena koje se ne libe da podignu glas na muškarca i nameću mu svoj stav, ko tako nešto ne bi bio i tako ćemo na red doći i ti i ja. I okrenuće ljudi glavu kad se nalazimo u problemu, jer mora biti da smo same krive.
To je samo projekcija našeg vrednosnog sistema, to gde mi vidimo ''patologiju". Šteta za nju što ne može da krene dalje, ali ko zna koji su njeni razlozi, gde se upetljala i ne vidi šta je očigledno svima drugima.

Svako u svom zivotu ima patoloske odnose. Cak, nista nije apsolutno, u svakom ljudskom odnosu uvek ima malo elemenata i patologije. Ali, odgovorni i jaki ljudi, kada vide da je ta kolicina patologije presla granicu, prekidaju taj odnos, iako im je tesko, jako tesko sto to rade. E to je odgovorno ponasanje.

 

[EjprilAlto]

Tema je da li uopšte pomoći ženama koje se nađu u takvoj situaciji, ne da li im pomoći kada im je druga, treća ...peta veza takva.
Većina njih u jednoj jedinoj takvoj vezi provedu ceo život.

Kako? Pet devojaka znam koje su u takvim vezama. Nijedna od njih, NIJEDNA ne sluša šta joj se kaže. Dođeš kod mene i ispričaš mi kakva je budala, kako te maltretira, porazgovaramo, zaključiš da je najbolje da ga ostaviš. Čujemo se posle tri dana, ona kao leptirić, sva srećna, ma nije to ništa bilo, hihi, pomirili smo se, neće se to ponoviti. Znači poootpuno ista priča kod svih pet! Jedna je raskinula, tj. nije raskinula nego je on nju ostavio i onda je kao skontala kolika je budala bio i koliko je ona slepa bila.
Ja sam od ove 4 odustala, jer sam vremenom ja počela da se osećam kao idiot, bukvalno me prave budalom. Pa je l' treba da te snimam svaki put kad mi dođeš u suzama i pričaš šta je uradio? I svaki put se iznenade, otkud on tako, eeej, OTKUD? Ja gledam ženo pa jesi blesava, sa istom si mi pričom došla pre mesec dana, imaš li pamćenje?! Jao pa jeste, u pravu si... I onda ode kući i opet isto.

Iznervirala sam se sad samo od pisanja o tome.

Dakle, kako da pomogneš nekome ko je slep i gluv, ima trenutke zdravog razuma koji nestanu čim se ovaj opet pojavi sa maco, kuco?

 

[kichbran]

Svako u svom zivotu ima patoloske odnose. Cak, nista nije apsolutno, u svakom ljudskom odnosu uvek ima malo elemenata i patologije. Ali, odgovorni i jaki ljudi, kada vide da je ta kolicina patologije presla granicu, prekidaju taj odnos, iako im je tesko, jako tesko sto to rade. E to je odgovorno ponasanje.

Slažem se u potpunosti. Samo taj mali detalj... gde će ko videti alarmantnu granicu se razlikuje od čoveka do čoveka u zavisnosti od mnogih faktora.

I nisam za empatiju u smislu suvišnog iskazivanja saosećanja koje laskajući egu uljuškava žrtvu u svojoj poziciji. Samo sam protiv osuđivanja koje ne toleriše drugačiju meru kod drugih ljudi od svoje, jer je ne podržava vlastito iskustvo. Ono, ja sam prošla i radila ovako, dakle sve preko te granice je teška budalaština, a do te granice, gde se slučajno našla moja malenkost, je sušta neminovnost kad se čovek nađe u toj situaciji. Onda ista mera za sve.
Zato, što ljudi sebi dozvoljavaju subjektivnost gde joj nije mesto i što osuđuju što im je strano, zato ni socijalne službe ne rade kako treba. Svako radi po svom nahođenju.