- Poruka
- 95.555
Zinaida Serebriakova
Selfportrait (1909)
Зинаида Јевгењевна Серебрјакова (1884-1967)
била је украјинска, касније француска, сликарка.
Била је међу првим женским совјетским сликаркама.
Зинаида Серебрјакова је рођена у насељу Нескучне близу Харкова, данашња Украјина,
у једној од изузетнијих и најкреативнијих породица у Руској Империји.
Зинаида је припадала уметничкој породици Беноит. Њен деда Николај Беноит био је познати архитекта.
. Њен ујак, Александар Беноит, био је чувени сликар.
Њен отац Јевгениј Николајевич Лансере, је био познати вајар,
а мајка, која је била сестра Александра Беноита, је имала таленат за цртање.
Један од Зинаидине браће, Николај Лансере, био је талентовани архитекта,
као и њен други брат, Јевгениј Јевгењевич Лансере, који је заузимао важни место у руској односно совјетској уметности као мајстор монументалног сликарства и графике.
1900. године Зинаида је завршила женску гимназију (еквивалент гимназији и средњој школи), након ње, уписала је школу уметности коју је основала принцеза Марија Теншева. Студирала је 1901. године код Иље Рјепина и код портрет уметника Осипа Браза између 1903. и 1905. године. Између 1902. и 1903. године време је проводила у Италији а од 1905. до 1906. године је студирала на Академији Гран Шамер (франц. Académie de la Grande Chaumière) у Паризу.
Зинаида Серебрјакова се, 1905. године, удала за свог рођака, Бориса Серебрјакова, узевши његово презиме.
Од њених година младости, Зинаида Серебрјакова је тежила да изрази своју љубав према свету и да покаже његову лепоту.
Њени рани радови, сликовито говоре о њеној јасној свести лепоте руске земље и њеног народа.
Ови радови су чинили студије из природе, иако је она била млада у то време, њен необичан таленат, самопоуздање и храброст су били очигледни.
Ушла је у покрет „Свет уметности“ 1911. године. Разликовала се од осталих чланова групе због своје склоности према популарним темама, хармонији и општег карактера њених слика.
Од 1914. до 1917. године Зинаида је била на врхунцу. Током тих година, она је произвела серију слика на тему руског живота, рад сељака и руског сеча, које су произашле из њених осећања....
Са почетком Октобарске револуције 1917. године, Серебрјакова је била на свом имању у родном селу Нескучне,
када се цео њен живот одједном променио. 1919. године, њен муж Борис је преминуо од тифуса добијеног по затворима бољшевика.
Остала је без икаквог примања заједно са своје четворо деце и болесном мајком.
Све резерве у селу Нескучне, у коме је живела, су опљачкане, па је породица била у страху од глади.
Морала је да одустане од сликања у корист мање скупих метода сликања оловком и угљем.
Било је то време њеног најтрагичнијег сликања...
Није хтела да се пребаци на футуристички стил, популарног правца уметности у том периоду совјетског сликарства,
као ни да слика портрете комесара, међутим, она проналази посао у Археолошком факултету у Харкову,
где оловком црта скице експоната.
У децембру 1920. године сели се у дедин стан у Санкт Петербург.
Након Октобарске револуције, становници приватних станова су били приморани да се одселе заједно са осталим становницима.
Зинаида је имала среће – премештена је заједно са уметницима московског Уметничког позоришта.
У јесен 1924. године Серебрјакова се преселила у Париз, добивши понуду за сликање великих декоративних мурала
. На крају тог посла она намерава да се врати у Совјетски Савез, у којем су њено четворо деце и њена мајка.
Међутим, она није успела да се врати, иако је била у могућству да доведе двоје млађе деце, Александра и Катарину,
Зинаида је много путовала. 1928. и 1930. године путује у Африку, посетивши Мароко.
Очарали су је пејзажи Северне Африке, решивши да слика Атласке планине као и жене, африканке и арапкиње, у народним ношњама.
Обележје њеног каснијег рада, обележено пејзажима и портретима, уметника као што је она сама, је њена љубав према лепоти, небитно да ли је осликана у природи или самим људима.
Зинаидини радови су, на крају, изложени у Совјетском Савезу 1966. године у градовима Москви, Лењинграду и Кијеву и то са великим успехом. Њени радови су продати у милионским тиражима, приликом чега се изједначава са Ботичелијем и Реноаром.
Међутим, иако је донела близу 200 радова, који ће бити приказани у Совјетском Савезу, највећи део њених радова остају у Француској и данас.
Зинаида Серебрјакова је преминула у 19. септембра 1967. године у Паризу, у 86-ој години живота.
Сахрањена је у Паризу, на руском гробљу у Сент Женејев де Боау.
Selfportrait (1909)
Зинаида Јевгењевна Серебрјакова (1884-1967)
била је украјинска, касније француска, сликарка.
Била је међу првим женским совјетским сликаркама.
Зинаида Серебрјакова је рођена у насељу Нескучне близу Харкова, данашња Украјина,
у једној од изузетнијих и најкреативнијих породица у Руској Империји.
Зинаида је припадала уметничкој породици Беноит. Њен деда Николај Беноит био је познати архитекта.
. Њен ујак, Александар Беноит, био је чувени сликар.
Њен отац Јевгениј Николајевич Лансере, је био познати вајар,
а мајка, која је била сестра Александра Беноита, је имала таленат за цртање.
Један од Зинаидине браће, Николај Лансере, био је талентовани архитекта,
као и њен други брат, Јевгениј Јевгењевич Лансере, који је заузимао важни место у руској односно совјетској уметности као мајстор монументалног сликарства и графике.
1900. године Зинаида је завршила женску гимназију (еквивалент гимназији и средњој школи), након ње, уписала је школу уметности коју је основала принцеза Марија Теншева. Студирала је 1901. године код Иље Рјепина и код портрет уметника Осипа Браза између 1903. и 1905. године. Између 1902. и 1903. године време је проводила у Италији а од 1905. до 1906. године је студирала на Академији Гран Шамер (франц. Académie de la Grande Chaumière) у Паризу.
Зинаида Серебрјакова се, 1905. године, удала за свог рођака, Бориса Серебрјакова, узевши његово презиме.
Од њених година младости, Зинаида Серебрјакова је тежила да изрази своју љубав према свету и да покаже његову лепоту.
Њени рани радови, сликовито говоре о њеној јасној свести лепоте руске земље и њеног народа.
Ови радови су чинили студије из природе, иако је она била млада у то време, њен необичан таленат, самопоуздање и храброст су били очигледни.
Ушла је у покрет „Свет уметности“ 1911. године. Разликовала се од осталих чланова групе због своје склоности према популарним темама, хармонији и општег карактера њених слика.
Од 1914. до 1917. године Зинаида је била на врхунцу. Током тих година, она је произвела серију слика на тему руског живота, рад сељака и руског сеча, које су произашле из њених осећања....
Са почетком Октобарске револуције 1917. године, Серебрјакова је била на свом имању у родном селу Нескучне,
када се цео њен живот одједном променио. 1919. године, њен муж Борис је преминуо од тифуса добијеног по затворима бољшевика.
Остала је без икаквог примања заједно са своје четворо деце и болесном мајком.
Све резерве у селу Нескучне, у коме је живела, су опљачкане, па је породица била у страху од глади.
Морала је да одустане од сликања у корист мање скупих метода сликања оловком и угљем.
Било је то време њеног најтрагичнијег сликања...
Није хтела да се пребаци на футуристички стил, популарног правца уметности у том периоду совјетског сликарства,
као ни да слика портрете комесара, међутим, она проналази посао у Археолошком факултету у Харкову,
где оловком црта скице експоната.
У децембру 1920. године сели се у дедин стан у Санкт Петербург.
Након Октобарске револуције, становници приватних станова су били приморани да се одселе заједно са осталим становницима.
Зинаида је имала среће – премештена је заједно са уметницима московског Уметничког позоришта.
У јесен 1924. године Серебрјакова се преселила у Париз, добивши понуду за сликање великих декоративних мурала
. На крају тог посла она намерава да се врати у Совјетски Савез, у којем су њено четворо деце и њена мајка.
Међутим, она није успела да се врати, иако је била у могућству да доведе двоје млађе деце, Александра и Катарину,
Зинаида је много путовала. 1928. и 1930. године путује у Африку, посетивши Мароко.
Очарали су је пејзажи Северне Африке, решивши да слика Атласке планине као и жене, африканке и арапкиње, у народним ношњама.
Обележје њеног каснијег рада, обележено пејзажима и портретима, уметника као што је она сама, је њена љубав према лепоти, небитно да ли је осликана у природи или самим људима.
Зинаидини радови су, на крају, изложени у Совјетском Савезу 1966. године у градовима Москви, Лењинграду и Кијеву и то са великим успехом. Њени радови су продати у милионским тиражима, приликом чега се изједначава са Ботичелијем и Реноаром.
Међутим, иако је донела близу 200 радова, који ће бити приказани у Совјетском Савезу, највећи део њених радова остају у Француској и данас.
Зинаида Серебрјакова је преминула у 19. септембра 1967. године у Паризу, у 86-ој години живота.
Сахрањена је у Паризу, на руском гробљу у Сент Женејев де Боау.
Ksi Pan, rođena u Venhouu i započela je studije likovne umetnosti 1989. godine na Nacionalnoj akademiji lepih umetnosti u Hangdžou u Kini. Godinu dana kasnije prešla je na Moskovsku akademiju likovnih umetnosti gde je magistrirala likovnu umetnost. Od tada živi u Evropi i Sjedinjenim Državama radeći kao profesionalna umetnica. Trenutno živi u Hangdžouu, Kina.
