Žene i istorija

[loš đak Boža]

Čudo jedno da nemamo temu koja bi se bavila ulogom žena u istoriji. Jedva da imamo koju temu o istorijskim ličnostima ženskog pola, a o ženama kao delu populacije pod određenim istorijskim okolnostima ništa

Žene su zauzimale važno mesto u istoriji. Kleopatra, Elizabeta I, Viktorija, Katarina Velika zauzimaju istaknuto mesto u istoriji svojih zemalja. Jovanka Orleanka je predvodila vojsku i vodila bitke. Mata Hari je odlučivala o ishodu I sv rata. Bez otmice Sabinjanki ne bi bilo ni malih Rimljana pa ni Cezara, Augusta i ostalih silnih rimskih careva ni njihove imperije. Britanska kraljica Budika umalo nije izbacila Rimljane iz Britanije na vrhuncu njihove moći. Amazonke su Grcima zabijale strah u kosti. Žene su osvajale Divlji zapad i letele u svemir.

Na kraju setimo se i poznatih Srpkinja, kneginje Ljubice i kraljice Drage Mašin. Obe su deo srpske istorije

I ko dosad da se ne setimo da imposvetimo temu.

A možeta samo i da kačite slike golišavih cura u istorijskim replikama

 

[Сребрена]

Ево дугачког списка са илустрацијама и биографијама жена из прошлости Персије, принцеза или краљица-мајки и ратница. Понекад и све то заједно

http://www.persepolis.nu/queens.htm

 

[suave]

Kako su nastale ženske latino serije. Njeni najraniji počeci:"The beautiful woman in medieval Iberia:Rhetoric, cosmetics and evolution"

Despite these inconsistencies, the literary portrait of feminine beauty in the LBA is the most extensive and detailed of medieval Spanish literature.10 The characteristics of the ideal woman include the following: neither tall nor short; well-proportioned; small head; blond hair, without henna; separated eyebrows, long, high and arched; narrow cheeks (or chin); big, not deeply set, and bright eyes; long and light eyelashes; small ears; long neck; straight nose; small, even, sharp, and white teeth, close together (but perhaps slightly apart); red gums; small red lips; small mouth; white and clear cheeks; small shoulders; slender arms; small breasts; moist armpits; small legs; long torso; “widish” hips; small feet, arched. There are also three features she should not have: body hair, small hands, and a sharp voice (Ruiz 119, n. 448b; Willis’s translation of vv. 448c and 448d, above, offers a different meaning). It is clear that the narrator is describing an idealized image. After listening to the advice of Don Amor on proper social behavior, including how to relate respectfully to women, the Archpriest observes that he never found the woman described by Don Amor, and probably never will (at least in his “neighborhood”):

https://mospace.umsystem.edu/xmlui/bitstream/handle/10355/4175/research.pdf?sequence=3

 

[Khal Drogo]

....Bez otmice Sabinjanki ne bi bilo ni malih Rimljana pa ni Cezara, Augusta i ostalih silnih rimskih careva ni njihove imperije.

Па ако ћемо се ослонити на рукопис Тита Ливије, а он нам је пренио глас о тим догађајима по самом постанку Рима, Сабињанке не само што су изродили дјецу Римљанима и биле преткиње будућим покољењима, него су и спасиле Рим.
Наиме, а како је већ Тит Ливије оставио запис, први ратови које су Римљани водили бејаху због жена. Буквално. Како су починили злочин повреде гостопримства, и отели жене, кћерке и сестре, гостима из околних племена које су позвали на гозбу, избили су и ратови због тог светогрђа и увреде. Прве ратове против Kениненза, Kрустумина и Антемната добили су релативно лако. Међутим једини опасан противник, Сабињани нису пошли у рат јер нису имали "одобрење богова", док су се сходно религијским ограничењима стекли услови за рат, прође пар година, то у компликованим односима мушкараца и жена није кратак период, свашта се издешава.

Када су ударили, показали су се прејаким противником за Римљане, приликом одлучујуће битке продрли су Сабињани у сам град, иако нам пише Тит Ливије у свом рукопису Историја Рима од оснивања града (стр.44);

Metije Kurcije, vođa na sabinjanskoj strani, istrča iz tvrđave i navali na Rimljane rasturene na prostoru koji danas zauzima Forum. Već se približavao palatinskoj kapiji uzvikujući: "Pobedismo one koji su izdali sveto pravo gostoprimstva, a koji su sada kukavički neprijatelji. Neka znaju da ni izdaleka nije isto otimati devojke i ratovati sa muškarcima.“ Dok se on tako hvalisao, napade ga Romul sa grupom najodvažnijih rimskih mladića. Desilo se da se Metije borio na konju, što je olakšavalo napad na njega. Pošto ga nateraše u bekstvo, Rimljani nastaviše da ga gone. Ostala rirnska vojska, podstaknuta hrabrošću kralja, razbi Sabinjane. Metijev konj, uplašen vikom gonilaca, zbaci konjanika u neku baruštinu. A Metije se izbavi uz ohrabrenje i pozive svojih, pa privrženosti mnoštva dodade i sopstvenu prisebnost. Rimljani i Sabinjani, međutim, nastaviše borbu u dolini između dva brega.
13. Na to su se Sabinjanke, zbog kojih je rat i započeo, pošto su raspustile kose i poderale haljine i pošto su im nedaće pobedile žensku stidljivost, usudile da se stave između letećih strela i da jurnu sa svih strana, razdvajajući neprijateljske redove i ublažavajući srdžbu, ovde moleći očeve, tamo muževe da ne skrnave porod ubistvom rođaka, jedni svojih unuka, drugi svoje dece. "Ako je srodstvo, ako je brak ono što ne podnosite, vi okrenite svoju srdžbu protiv nas; mi smo uzrok ratu, ranama i smrti naših muževa i roditelja. Radije ćemo umreti nego živeti lišene jednih ili drugih, kao udovice ili kao siročad.“
Ovo dirnu i vojsku i vojskovođe. Nasta ćutanje i neočekivani mir. Na to istupiše vođe radi sklapanja sporazuma. Ne samo da su zaključili mir nego su od dve države stvorili jednu. Udružili su se ujedno kraljevstvo, ali su celokupnu vlast predali Rimu. Pošto je grad tako udvojen, a da bi i Sabinjanima učinili neki ustupak, nazvaše građane Kviriti po gradu Kures

Добро су притисли Римљане, освојили готово цијели град осим дијела око данашњег форума, дошли до палатинске капије, Римљани су били пред поразом и уништењем, но имали су по свој прилици план Б и дали упутства својим већ женама "жене, ако нас притисну, улијечите, спашавајте", а како су их баш притисли, Сабињанке су испоштовале захтјеве својих мужева, улетиле у битку и спасили Римљане од разјарених очева и браће.
Наравно, Тит Ливије не пише баш да су Сабињанке спасиле Римљане, не би било афирмативно за репутацију Рима, али "ако читамо између редове", отприлике некако тако бјеше, Сабињанке су спасиле Рим и промениле ток историје, у добром или лошем смјеру, ко ће га знати.

Отмица Сабињанки, Жак Стела, XVII вијек

Сабињанке спашавају мужеве Римљане од разјарене браће и очева, Жак-Луј Давид, слика из 1799.године

 

[suave]

Da, ta epizoda sa Sabinjankama je vrlo zanimljiva kako u smislu ženske psihologije tako i u vezi oportuniteta. Moralna dimenzija priče je ovde došla do izražaja, da treba preći preko onog što je štetno ako su posledice korisne za obe strane. Ne znam da li je to početak rimskog pragmatizma i da li su ga nasledili od majki a ne od očeva

U toj priči oko Sabinjanki zanimljiva je i uloga Tarpeje koja je ponudila "usluge" sabinjanskoj strani ali je loše prošla.

The legend tells that while Rome was besieged by the Sabine king Titus Tatius, Tarpeia, daughter of the commander of the citadel, Spurius Tarpeius, approached the Sabine camp and offered them entry to the city in exchange for "what they bore on their left arms". Greedy for gold, she had meant their bracelets, but instead the Sabines threw their shields—carried on the left arm—upon her, crushing her to death. Her body was then hurled from (or, according to some accounts, buried at) a steep cliff of the southern summit of the Capitoline Hill

https://en.wikipedia.org/wiki/Tarpeia

Izgleda da je njeno mesto u ovoj legendi, kao u svakoj dobroj priči, da bude negativan primer, protuteža vrlini sabinskih žena

A common metaphor used in ancient times was the association of water vessels and female sexuality. The female body is the container while the water inside represents her fertility.[8] Since Tarpeia was a Vestal Virgin, it is very significant that she dropped her water vessel when first seeing Tatius in Propertius' account. Vestal Virgins were the embodiment of a perfect citizen of Rome. Their "unpenetrated skin" was a metaphor for Rome's walls remaining standing.[9] The dropped water is interpreted as Tarpeia not being chaste, connecting her greed with "erotic transgression".[10]

 

[Khal Drogo]

У трећем вијеку на простору Леванта битисала је једна изванредна жена која је промијенила ток историје, њено име је Зенобија (енгл.википедиа овдје), краљица малог краљевства Палмире 260.-274.године

Која ће након атентата на краља Одената 267.године у својству регента, како је насљедник био дијете, наредних година имати сву власт, одбацује власт Рима и у само неколико година овладала је огромним простором римскомм истока, кулминацију ће имати анексијом Египта након чега успоставља огромно царство, истина краткотрајно али у тих пар година постаје великим ривалом и непријатељем Рима.
Рођена је 240. или 241.године, вјероватно арапског или арамејског поријекла. Као дјевојјка из аристократске породице стекла је за оно вријеме изврсно образовање, поред метерњег арамејског, течно је говорила египатски, грчки и латински, у доби од око четрнаест година (око 255.године), удаје се за Одената. Током тог времена, Палмира је заправо била само град под влашћу Риму и део провинције Сирије Феникије. .
Године 260. римски цар Валеријан кренуо је против сасанидског перзијског владара Шапура I, који је извршио инвазију на источне области царства. Персијканци су нешто раније збацили власт Партског царства и преузели њихову улогу ривала Рима на истоку. Валеријан је поражен и заробљен код Едесе. Оденат, лојалан Риму покренуо је успјешне походе против Персије, те бива окруњен краљем Палмире и Истока.
Одената убија 267.године рођак Меониус, око улоге Зенобије у овом атентату нису усаглашени историјски рукописи. Како насљедник бјеше малољетан улогу регента преузима Зенобија која постаје стварним владаром краљевства.

Палмирска монархија бјеше нова; оданост је била заснована на лојалности самом Оденату, који је покушао осигурати династију именујући најстаријег сина (од прве Оденагтове жене) као сувладара али су обојица убијени. Сам Оденат је контролисао велико подручје римског истока, имао највишу политичку и војну власт у регији. Римски двор је Одената сматрао именованим римским службеником који је своју власт добијао само од цара, међутим палмирски двор је сматрао да је његов положај насљедан. Овај сукоб је био први корак који ће водити рату између Рима и Палмире.
Испрва је до 270.године ауторитет Зенобије као регента био ограничен само на Палмиру и Емесу. Сами Римљани су од 269.године тежистеб војних операција и војне силе ангажовали на одбрани сјеверних граница од германских инвазија, Зенобија је то искористила да прошири своју власт и ауторитет; а римски службеници на истоку били су растрзани измешу лојалности цару и Зенобијиних све већих захтјева за вјерношћу њој лично.
И док су Римљани били заокупљени борбнама у Тракији, у прољеће 270.године, Зенобија је послала генерала Септимија Забду у римску провинцију Арабија Петру, гдје је поразио римску легију која му се супроставила, након те побједе и кампање Палмира је овладала Арабијом и Јудејом.

Queen Zenobia Addressing Her Soldiers, Giovanni Battista Tiepolo, painted 1725-30.

Након тога Септимије Забда креће у инвазионе и освајачке походе на Египат и Малу Азију, данас Анадолију. Историјски изворри око инвазије на Египат нису усаглашени, неки говоре о двије инвазије, други о једној. У сваком случају Септимије Забда је извршио инвазију до саме Александрије, изгледа да је Забда имао подршку и локалног становнишртва, услиједила је одлучујућа битка гдје су Римљани поражени, римски префект Тенагин Проб бива погубљен, а Египат постајем дијелом краљевства Палмире.
Након покорења Египта 271.године Септимије Забда креће у поход на Малу Азију, врши анексију Галатије, стиже и до Анкаре, успостављена је власт наад источним дијелом Анадолије.
Користећи околности у Тракији гдје Готи врше притисак на римско царство, Зенобија преузима царску титулу, чиме је Пакмирско краљевство/царство постало независним од Рима. Аурелијан са римском војском креће у кампању која бјеше успјешна у Малој Азији, око 40 км сјеверно Антиохије Римљани побјеђују палмирску војску предвођену Забдом, убрзо у новој великој бици код Емеса Римљани односе побједу над палмирском војском која је бројала 70.000 војника.
Убрзо слиједи опсада саме Палмире, а током ппокуишаја бијега и сама Зенобија бива заробљена, а град је након вијести о Зенобијином зарибљаваљњз капитулирао. Године 274. бива приказана током Аурелијановог тријумфа (параде у славу римске побједе), након чега о њеној судбини постоји неколико тумачења, вјероватно није поживила дуго након тога.

Queen Zenobia before the Emperor Aurelian, Giovanni Battista Tiepolo, painted 1717.

Зенобија бјеше изузетно успјешан и способан владар који је царством управљао из сиријске пријестолнице Антиохије. Владала је царством различитих народа, са вишејезичном и мултикултуралном разноликошћу, и то је радила јако успјешно, изгледа да је била добро прихваћена од различитих етничких, културних и политичких група у царству. Свој двор је претворила у центар науке и умјетности, многи интелектуалци, философи и умјетници су пристигли у Палмиру током њене краткотрајне владавине.
Када је питању религија, Зенобија је практиковала обожавање бројних семитских богова. но бјеше висока толеранција за хришћанство и јудаизам.
Изванредна жена чији успон и пад бејаху инспирација бројним историчарима, сликарима и романописцима а у Сирији је симболом родољубља.

 

[Khal Drogo]

У трећем вијеку на простору Леванта битисала је једна изванредна жена која је промијенила ток историје, њено име је Зенобија (енгл.википедиа овдје), краљица малог краљевства Палмире 260.-274.године

 

[Khal Drogo]

 

[Scott Isle]

A zasto bi bila takva tema? Ni o muskarcima uopsteno ne treba tema.

 

[Khal Drogo]

У шестом вијеку прије нове ере на простору источно од Каспијског језера степу су насељавала бројна иранска племена,међу њима и племе Масагети које сена свјетскојпозрници појављује преко едне изванредне жене и легендарне краљице Томириде (овдје).
Баш у том времену половином VI вијекуа п.н.е. енергични персијски владар Кир Велики покорио је три велика царства, Медијско, Лидијско и Вавилонско те успоставио моћно и огромно царство какво свијет прије није видио.
Остао је непокорен Египат и слободна племена степе на сјеверу.
Како је чуо да је легендарна ратница и краљица племена Масагети Томирида лијепа жена, баш лијепа, послао јој је брачну понуду са наумом да без рата и на кварно овлада слободним степским народима и територијем, по принципу, ако прође, добро и јест.
Но Тамирида не бјеше само изванредна ратница него и мудра жена, провалила је намјере овог Кира, како је то примијетио извјесни Херодот (овдје, књига прва, одломци 205-206)

205) Код Масагета је, после смрти свога мужа, владала једна жена, којој је било име Томирида. Кир јој поручи да хоће да је проси за жену. А Томирида, приметивши да он не проси њу него масагетско краљевство, одбије га. Кир после тога, пошто му лукавство није успело, доведе војску на Аракс и објави рат Масагетима. Он направи мостове преко реке ради пребацивањавојске, и сагради заштитне куле на лађама на којима јетребало да превози војску.
206) Док је био у послу око тога, пошаље му Томирида гласника и поручи му ово: ''Медски краљу, немој да журиш с тим послом, јер не знаш да ли ће се он свршити у твоју корист. Престани с тим и буди задовољан са владавином над својим поданицима и пусти мене да на миру владам у својој земљи. Ако пак нећеш никако да послушаш тај савет и све пре желиш него да седиш с миром, и ако ти је баш толико стало до тога да окушаш срећу са Масагетима, онда немој да се мучиш и да правиш мост преко реке, већ пређи у нашу земљу, а ми ћемо се повући три дана хода од реке. Ако пак више волиш да нас дочекаш у својој земљи, а ти учини то исто.''
Чувши то, Кир позове к себи персијске прваке и, кад их је сакупио, објаснивши им ситуацију, запита их за савет шта да учини. Али ови једногласно одлуче да приме борбу са краљицом Томиридом и њеном војском на својој земљи.

Па му поручи "Не нудиш ти мени брак што си п**** жељан, него желиш преко брака да овладаш мојим народом и нашом степом" и одбила је брачну понуду.
Па уз то је додала "Него ти немој да журиш са походом на наше земље, јер лако можеш зубе поломити, него буди задовољан са владавином над својим поданицима и пусти мене да на миру владам у својој земљи,."
Како је сукоб и рат био неизбјежан, Кир је прибјегао лукавству, намамио је ратнике Масагетија, оставио им велике количине вина које они прије нису познавали, када су се понапијали, напао их је и искасапио, међу заробљеним бјеше и Томиридин син Спаргап, који је искористио прилику када су му руке одвезали и починио самоубиство да би спрао срамоту.
Томирида када је чула за овај пасјалук, заклела се на освету. Убрзо је дошло до одлучујуће битке која се одиграла 530.године прије нове ере на дан хода од ријеке Јаксарт (данас Сир Дарја) коју је Херодот описао најжешћом и најкрвавијом битком у животу Кира Великог и у антици уопште.
У бици су Персијанци иако бројнији доживјели пораз а Кир Велики је обезглављен, глава му је убачена у посуду пуну крви, коју је Томирида чувала до краја живота као подсјећање да је испунила завјет и осветила смрт сина.

Томиридна освета и испуњен завјет бјеше честа инспирација умјетницима да овјековјече те догађаје;

The Head of Cyrus being Presented to Queen Tomyris, Gerard Hoet

The Head of Cyrus Brought to Queen Tomyris, Victor Wolfvoet, c.1625-52.

Tomyris Plunges the Head of the Dead Cyrus Into a Vessel of Blood by Peter Paul Rubens, painted 1622.

 

[Лекизан]

Борис Стојковски - „Жене у средњем веку: српске земље. Први деo – Приморје и Боснаˮ

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[ZabranjeniLegenda]

Bolje pitanje jesi ikad cuo za zenskog istoricara?

 

[Frontiersman]

Nada Klaić