Žene antičkog Rima

[Neprilagođena]

https://sh.wikipedia.org/wiki/Žene_u_antičkom_Rimu

Žene u antičkom Rimu, koje su bile rođene slobodne, smatrane su građankama.
ali nisu mogle glasati ili obavljati političke funkcije. Međutim, premda rimske žene nisu imale neposrednu političku moć,
one koje su poticale iz bogatih ili moćnih porodica mogle su vršiti uticaj putem privatnih pregovora.

Kao i u slučaju muškaraca, žene koje pripadaju eliti i njihova politički važna dela nadmašuju u historijskom pamćenju one nižeg društvenog statusa.
Na natpisima i epitafima iz svih delova Rimskog carstva nalaze se imena mnogih žena, ali retko kad pružaju neke dodatne informacije o njima.
Neki živi opisi svakodnevnog života sačuvani su u pisanim delima ― no sve su te slike date očima muškaraca.

Zidna slika U Vili Sv Marka,Stabije

Jedini važan javni položaj koji je bio rezervisan isključivo za žene bio je u sferi religije,
sveštenički položaj Vestalki.Oslobođene obaveze da se udaju ili da imaju decu,
Vestalke su se posvećivale ritualima koji su se držali nužnim za sigurnost i opstanak rimske države,


U rimskoj umetnosti devojčice su često prikazane kako se igraju istim igračkama kao i dečaci,.
U nekim dečjim grobovima pronađene su lutke, imaju zglobne udove i napravljene su od drveta, terakote ili kostiju.
Kad bi postale punoletne, devojčice su svoje lutke posvećivale Dijani , boginji koja je bila najviše povezana s devojaštvom
ili Veneri kad su se pripremale za brak.
Neke, možda i mnoge devojčice pohađale su javnu osnovnu školu.
Deca iz viših društvenih slojeva učila su i grčki i latinski već od ranog detinjstva.
I dečaci i devojčice učili su se ispravnom društvenom ponašanju tako što su pohađali večernje gozbe i druge događaje.

Žena koja čita-bronza,1.vek

Žene iz viših društvenih slojeva bile su, kako se čini, dobro obrazovane,
neke i izuzetno, i rimski historičari ponekad hvale njihovu učenost i kulturu.
Rimsko se domaćinstvo smatralo kolektivom (corpus = "telo") nad kojim je otac pororoce (pater familias) imao nadmoć (dominium).
Početkom carskog razdoblja pravni položaj kćerki gotovo se nije ni razlikovao od položaja sinova.
Ako bi otac umro bez oporuke (intestatus), njegova je kćerka uživala isto pravo u raspodeli ostavštine kao i sin,
....čini se da su kćerke u rimskoj porodici bile jednako cenjene i uvažavane kao i sinovi,
premda su sinovi bili ti od kojih se očekivalo da doprinesu ugledu porodice prateći oca u državnim prilikama.

John William Godward


Otac porodice imao je pravo i dužnost pronaći muža svojoj kćerki, pa su brakovi uglavnom bili dogovoreni.
U teoriji, dečak i devojčica morali su imati dovoljno godina života da bi dali saglasnost za brak-
za devojčice starosna granica za stupanje u brak bila je 12, a za dečake 14 godina,
U višim društvenim slojevima za granicu između detinjstva i adolescencije uzimala se 14. godina života,
Većina devojaka udavala se u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godina.
Od devojke iz aristokratske porodice očekivalo se da pre udaje bude devica,
Kćerka je imala pravo odbiti brak koji su joj ugovorili roditelji jedino ako dokaže da je predloženi mladoženja nedostojnog karaktera.

Nevesta je postajala podložna moći (potestas) svog supruga, ali u manjoj meri nego njihova deca.
Međutim, pravni odnos kćerke i njenog oca ostajao je na snazi i nakon njene udaje, pa čak i nakon što se ona već preselila u muževljev dom.
Taj je aranžman bio jedan od faktora koji je rimskim ženama obezbeđivao određeni stupanj nezavisnosti,
kakav nije postojao u većini drugih društava, od antike pa sve do ranog novog veka.

Od kćerke se očekivalo da poštuje oca i ostane mu odana, čak i ako je to značilo sukob s muževljevim mišljenjem.
No, to "poštovanje" nije uvek bilo apsolutno.
Kćerka je celog života zadržavala svoje porodično ime i nije preuzimala muževljevo.
Deca su obično nosila očevo ime. Međutim, u carsko doba deca bi ponekad svome imenu dodala i majčino porodično ime.

L.Alma -Tadema

Nema ti parnice danas da začetnik njen il' pokretač nije baš žena. Utužiće sama kad tužena nije. Sama ti sastavlja dokumentaciju, istragu vodi, spremna da Celzu izdiktira odbranu, dokaze ključne".

— Juvenal.Satire VI,242-245

Premda su prava i položaj žena u najstarijem razdoblju rimske historije bili ograničeni
u odnosu na njihova prava u doba pozne republike (146‒30. pne.) i carstva,
RImljanke su već u 5. veku pne. mogle posedovati zemljište, pisati vlastite oporuke i pojavljivati se na sudu.
Emancipovana žena postajala je zakonski samostalna - te je mogla posedovati imovinu i njome raspolagati po svojoj volji.
Ako bi otac porodice umro bez oporuke, zakon je nalagao da se imetak ravnopravno podeli među njegovom decom, bez obzira na uzrast i pol.

Livija Drusila


Kao i u slučaju maloletnika, emancipovana žena imala je pravnog staratelja (tutor) koji joj je bio dodeljen.
Međutim, ona je zadržavala svoju poslovnu sposobnost i jedina starateljeva uloga bila je zapravo davanje formalne saglasnosti na njene postupke.
Staratelj se nije mešao u njen privatan život i žena koja je bila sui iuris mogla se udati za koga je želela.
Žena je imala i određene zakonske mogućnosti da zameni staratelja koji joj nije bio po volji.
Uloga starateljstva kao pravnog instituta postepeno je slabila, da bi u 2. veku nove ere ...

Joseph Coomans

. Bračne ceremonije, ugovori i druge formalnosti služili su samo kao dokaz da se dvoje ljudi doista venčalo.
U doba starijeg ili arhajskog rimskog prava bilo je tri vrste braka-
confarreatio-koji je sklapao uz simbolično deljenje hleba (panis farreus);
coemptio, koji se zasnivao na nekoj vrsti uzajamnog ugovora među supružnicima;
te usus, koji je samo ozakonjivao postojeće stanje, odnosno postojeći suživot dvoje ljudi.


Razvod je bio zakonski, ali prilično neformalni postupak, koji se uglavnom sastojao
u tome da supruga napusti svog muža i uzme natrag svoj miraz.
Razvod je bio društveno prihvatljiv ako je izvršen u skladu s tradicijom

U klasično doba rimskog prava, tj. u vreme pozne republike -muškarac ili žena
mogli su razvrgnuti brak jednostavno zato što su tako želeli,
i nikakav dodatni razlog nije bio potreban. Budući da je i imovina tokom samog braka bila odvojena,
razvod "slobodnog" braka bio je brlo jednostavan postupak.

​

​

​

 

[Neprilagođena]

Porcija -Pierre Mignard


Prema rimskom zakonu, konkubina je bila žena koja je živela u stabilnoj monogamnoj vezi s muškarcem koji nije bio njen suprug.
S položajem konkubine nije se povezivala nikakva sramota, a konkubina je naposletku mogla postati suprug.
Muškarac i žena obično su se opredeljivali za život u vanbračnoj zajednici onda kad je njihov nejednak društveni status predstavljao prepreku za sklapanje braka.
Konkubinat se od braka razlikovao prvenstveno po statusu dece koja bi se rodila u takoj vezi.
U konkubinatu deca su nasleđivala majčin socijalni status, a ne očev, kako je bilo uobičajeno u braku.

​

Rimski zakon nije muškarcu dopuštao nikakvo nasilje prema supruzi, ali kao što je slučaj sa svim krivičnim delima,
može se pretpostaviti da zakoni protiv nasilja u porodici nisu značili da se takvo nasilje nije dešavalo.
Ako je muž tukao ženu, to je predstavljalo dovoljan razlog za razvod braka i pokretanje drugih zakonskih postupaka protiv njega.
Porodično nasilje spominje se u historijskim izvorima uglavnom onda kad uključuje šokantna preterivanja među višim društvenim slojevima.

L.Alma-Tadema


Od rimskih žena očekivalo se da rađaju decu, no pripadnice elite, naviknute na određeni stupanj samostalnosti,
sve su se manje želele posvetiti tradicionalnom materinstvu.
Do 1. veka pne. pripadnice elite uglavnom su izbegavale dojiti bebe i unajmljivale su dojilje.
Čini se da je teško utvrditi u kojem su stupnju muževi učestvovali u odgoji vrlo male dece.
Rimljanke nisu bile cenjene samo zbog broja dece koju su rodile, nego i za ulogu koju su igrale
u njihovom obrazovanju i odgoju koji ih je pripremao da postanu dobri građani.
Da bi uspešno odgodila svoju decu, uzorita je rimska majka morala i sama biti dobro obrazovana.

L.Alma-Tadema


Pripadnice elite morale su upravljati velikim i kompleksnim domaćinstvom.
Budući da su bogati parovi često imali više kuća i seoskih imanja, s desecima i čak stotinama robova,
od kojih su neki bili obrazovani i visoko kvalifikovani, ta je odgovornost bila jednaka upravljanju omanjom korporacijom.
Štedljivost, škrtost i strogost smatrane su vrlinama koje jedna uzorna matrona treba da poseduje.

Jedan od najvažnijih ženinih zadataka u velikom domaćinstvu bio je da nadgleda izradu odeće.
Nekada davno predenje vune bila je jedna od glavnih kućevnih delatnosti i označavala je samodovoljnost jedne porodice,
budući da se vuna proizvodila na njenom imanju. Čak i od žena iz viših društvenih slojeva očekivalo se da budu vične predenju i tkanju,
po plemenitom uzoru svojih jednostavnih predaka...

​

 

[Neprilagođena]

Premda žene nisu mogle vršite zvanične državne funkcije, mogle su se baviti biznisom.​

Čak ni bogate žene nisu sedele skrštenih ruku i uživale u besposlenosti.
Žene su finansirale i javne radove, kao što se vidi na mnogim natpisima iz carskog perioda.
Pošto su žene mogle posedovati imovinu, mogle su se baviti istim poslovnim transakcijama
i upravljačkim praksama kao i svi drugi zemljoposednici. Kao i muškarci, i žene su, kako se čini,
upravljale robovima na različite načine, u rasponu od relativne brige, preko nemara, pa sve do otvorenog nasilja.
Poznato je da su i žene iz viših slojeva posedovale poslovne korporacije i njima upravljale.

U rimskoj književnosti, koja je pisana za elitu i koju je uglavnom elita i čitala, nema mnogo podataka o trgovini i zanatstvu,
no pogrebni natpisi ponekad beleže zanimanje pokojnika, uključujući i žene.
Zna se da su žene posedovale fabrike opeka i njima upravljale.Žena je mogla steći veštine potrebne da pomogne
u poslu svom suprugu ili da upravlja nekim aspektima njegovog posla.
. Zakoni donošeni tokom carskog perioda imali su za cilj kažnjavanje žena za preljubu,
ali su od sudskog gonjenja bile izuete one one "koje vode neki posao ili radionicu".

Vibija Sabina, supruga cara Hadrijana


Neka od tipičnih zanimanja rimskih žena bila su, na primer, dojilja, glumica,plesačica ili akrobata, prosttutka...
― od kojih nisu sva, dakako, bila podjednako ugledna.
Žene su mogle biti i pisari, sekretarice, uključujući i "devojke obučene za lepo pisanje", tj. za kaligrafiju.
Žene su učestvovale i u pokušajima da se svrgnu carevi za koje se smatralo da zloupotrebljavaju svoju moć.


Sveštenice su igrale istaknutu i važnu ulogu u državnoj rimskoj religiji.
Premda je državnih kolegija muških svetštenika bilo daleko više, šest žena koje su činile kolegij Vestalki
bile su jedino "profesionalno sveštenstvo s punim radnim vremenom" u Rimu.

Vestalke su zauzimale posebno istaknuti položaj u rimskoj religiji, te specijalan status i privilegije u društvu,
a mogle su vršiti i nemali uticaj na političke događaje. Takođe su mogle steći "znatno bogatstvo".
Nakon preuzimanja dužnosti Vestalka je bila emancipovana od očeve vlasti.
U arhajskom rimskom društvu Vestalke su bile jedine žene koje nisu bile pod zakonskim starateljstvom nekog muškarca
Vestalke su se morale zavetovati na devičanstvo-što ih je oslobađalo tradicionalne obaveze da se udaju i rađaju decu,
ali je i kazna u slučaju kršenja tog zaveta bila vrlo stroga: Vestalka koja je oskrnavila svoj položaj bila bi živa sahranjena.
Vestalke su tako uživale nezavisnost koja je bila postavljena u odnosu prema zabranama koje su im bile nametnute.
Osim što su vršile određene verske obrede, Vestalke su, makar simbolično, učestvovale u svakom zvaničnom ritualu žrtvovanja,
budući da su bile odgovorne za pripremanje smese neophodne za žrtvu (mola salsa).
Vestalke su, kako se čini, zadržale svoj religijski i društveni ugled sve do kraja 4. veka nove ere, kad su hrišćanski carevi ukinuli taj sveštenički red.

Ruševine atrija Vestalki


Rimski pisci, svi odreda muškarci, na različite načine opisuju religioznost žena: neki predstavljaju žene kao uzore rimske vrline i odanost,
ali, zbog ženskog temperamenta, i kao sklone preteranom verskom žaru, magiji i prazno verju.
Rimljanke nisu bile ograničena na život u kući,Imućne žene kretale su se po gradu u nosiljkama koje su nosili robovi.
Žene su svaki dan izlazile na ulicu da bi se srele sa svojim prijateljicama, prisustvovale verskim obredima u hramovima i posetile javna kupatila.
Najbogatije porodice imale su kupatilo u kući, ali većina ljudi odlazila je u javne terme ne samo na kupanje,
nego i radi druženja, budući da su se u većim kompleksima termi nudile raznovrsne usluge i mogućnosti za bavljenje raznovrsnim rekreaktivnim aktivnostima,
a ni neobavezni seks nije bio isključen. Dostupni podaci ukazuju na to da su se, do vremena pozne republike, žene obično kupale u posebnom krilu .
No, postoje i jasni dokazi da je od vremena pozne republike, pa sve do uspona hrišćansktva u doba poznog carstva praktikovano i zajedničko kupanje.

 

[Neprilagođena]

Za zabavu Rimljanke su mogle pohađati rasprave na Forumu, javne igre i predstave u teatru.
Od vremena pozne republike žene su redovno prisustvovali večernjim gozbama,
premda su ranije žene u jednom domaćinstvu obedovale izdvojeno od muškaraca.

Henryk Siemiradzki



Rimljanke su mnogo pazile na svoj izgled, premda se na ekstravaganciju nije gledalo s odobravanjem.
Ukrašavale su se kozmetićkim sredstvima i spravljale različite preparate za kožu.
Nosile su i perike.
Od odeće, gospođe (matrone) obično su nosile dve jednostavne tunike i preko njih plašt koji se zvao stola.
Imućne žene svoju su stolu mogle dodatno ukrasiti. Devojke, kojima nije bilo dopušteno nositi stolu, oblačile su tunike.
Prostitutke i preljubnice nosile su mušku togu.
Imućne su Rimljanke nosile nakit od smaragda, akvamarina i opala, između ostalog
minđuše, ogrlice, prstenje, a ponekad i bisere ušivene u cipele i odeću.

 

[Neprilagođena]

Na temelju rimske umetnosti i književnosti može se zaključiti da su male grudi i široki bokovi
predstavljali idealne karakteristike ženskog tela kakvo su muškarci smatrali primamljivim.
Rimska umetnost pokazuje idealizirane žene kao senzualne i krupne, s punim stomakom i okruglim grudima.

Statua Venere, 2.vek

Medicinski pisci rimskog razdoblja smatrali su da telesna vežba ima ulogu u životu žena, i u bolesti i u zdravlju.
...preporučivale su se igre loptom, plivanje, šetnje, čitanje naglas, te rekreativno putovanje.
Hiperseksualnost je trebalo da izbegavaju i žene i muškarci.

Rimljanke u raznim rekreativnim aktivnostima, mozaik


Oslobođena robinja morala je jedno vreme ostati u službi svog bivšeg gospodara,
a uslovi te službe mogli su biti deo prethodnog dogovora o puštanju robinje na slobodu.
Bivši gospodar postajao je njen patron.S druge strane, i patron je prema svojim klijentima
imao izvesne obaveze, kao što je plaćanje dogovorenih usluga i pružanje pravne pomoći.
Odnos između patrona i klijenata bio je jedan od temelja društvene strukture antičkog Rima,
a propust da se izvrše očekivane obaveze donosio je prezir i ukor.
Oslobođene robinje uglavnom su uživale isti status kao i žene koje su bile rođene slobodne.
No, pošto prema rimskom zakonu rob nije imao zakonitog oca, oslobođeni robovi nisu uživali pravo nasleđivanja,
osim ako nisu bili imenom spomenuti u oporuci.
Neobrazovane i nekvalifikovane robinje teško su dobijale slobodu, a ako bi i postale slobodni,
imale su malo mogućnosti da sebi osiguraju egzistenciju.

John William Godward

 

[Neprilagođena]

Luigi Mussini-Bath



Žene su se mogle odlučiti na bavljenje prostitucijom da bi sebi obezbedile sredstva za život,
Prostitucijom se nisu bavile samo robinje i siromašne građanke;
prema pričama -kad je Kaligula u carskoj palati otvorio bordel,
za prostitutke je uzeo "gospođe i devojke" iz viših društvenih slojeva.
Prostitucija je mogla biti i kazna, a ne zanimanje;
jedan Avgustov zakon predviđao je da se preljubnice mogu osuditi na rad u bordelima kao prostitutke.
Taj je zakon ukinut tek 389. godine.

Domenico Morelli-Bath

 

[vučji čopor]

Не треба забораити да што се тиче јавних професионалних и политичких функција жене су то право добиле тек у прошлом веку, али то не значи да жене нису биле моћне ни у римско доба а ни касније у зависности од сталешког положаја

 

[Neprilagođena]

​

https://prezi.com/s8xq-q9xhj_s/mocne-zene-rima/

Aurelia Cotta

je bila majka Julija Cezara. Njen muž je umro mlad, a pre toga je većinu vremena bio odsutan
, tako da je ona bila zadužena za odgajanje Cezara i njegove dve sestre.
Ona i njena porodica su živeli u Suburi, radničkoj četvrti, što nije bilo tipično za moćnu porodicu patricija.
Aurelia je smatrana za veoma inteligentnu i nezavisnu ženu.
Kasnije je odgajila i Cezarovu decu. Jednom prilikom kada je Cezar imao osamnaest godina,
tadašnji vladar Sula je hteo da ga pogubi zbog neposlušnosti,
Aurelia je tada iskoristila svoju moć i podnela peticiju koja je spasila život njenom sinu.

Cornelia Africana​

Korneljia Afrikana je bila ćerka Scipia Afrikanskog, poznatog po svojoj pobedi protiv Hanibala u Drugom Punskom ratu.
Umrla je u devedesetoj godini i bila upamćena u Rimu kao žena za primer, prepuna vrlina.
Imala je dvanaestoro dece od kojih je samo troje preživelo, ćerka Sempronija i sinovi Tiberije i Gaj Grah.
Kada je njen muž umro, nije se preudala već je preuzela na sebe brigu o deci njihovom obrazovanju.
Kada su Gaj i Tiberije odrasli podržavala ih je u svakom njihovom političkom koraku pa čak i u pokušaju njihovih političkih reforma zbog kojih su na kraju i nastradali od ruke konzervativnog senata. Kada je umrla posvećena joj je statua.
Tokom vremena je idealizovana i danas se smatra za idealnu Rimsku majku.

Cornelia
Joseph Benoit Suvee

 

[Neprilagođena]

Hortenzija

je bila dobar retoričar. Držala je svoj čuveni govor pred drugim trijumviratom (Marko Antonije, Oktavijan i Lepidus).
U ovo vreme drugi trijumvirat je bio u ratu sa Cezarovim ubicama. Ubili su bogate i konfiskovali njihovu imovinu da bi skupili sredstva za rat, međutim ni to nije bilo dovoljno pa su rešili da oporeze 1500 bogatih žena.
Pošto žene nisu imale pravo da se bave politikom pa samim tim nisu imale nikakve veze sa ratom, one su na čelu sa Hortenzijom došle na forum.
Tada je ona održala govor pred trijumvirima.
Nisu bili zadovoljni scenom koju je napravila ali ipak su na kraju pristali da oporeze 400 žena i da ostatak novca pozajme od muškaraca.
Živela je 170. do 217. godine nove ere. Bila je žena Septimija Severa i majka careva Karakale i Gete.
Rođena je u Siriji i njen otac je bio visoki sveštenik.
Ona i Septimije su imali srećan i skladan brak, ona ga je često savetovala
u njegovim političkim poduhvatima i išla sa njim u vojne pohode što je bilo neobično za ženu.
Kada bi ona ostala sama u Rimu mnogi rimljani su govorili da je previše naglašavala svoju moć što je drugima smetalo.
Često su je optuživali za neverstvo ali nijedna optužba nikada nije dokazana.
Kada je Septimije Sever umro ona je pokušala da ubedi svoja dva sina da zajedno vladaju,
međutim to nije bilo moguće i Karakala je ubio Getu.
Posle toga njen odnos sa sinom je zahladneo i nakon njegove smrti ona se ubila
jer nije mogla da podnese da izgubi svu moć koju je imala za života.

​

Helena

Paolo Vernese

je živela oko 250. godine nove ere. Živela je u Drepanumu koji je kasnije nazvan Helenopolis.
Upoznala je budućeg cara Konstantiusa dok je on vodio rat u Maloj Aziji.
Upoznali su se tako što je Konstantius primetio na njenoj ruci istu narukvicu koju je on nosio.
Pomislio je da je to znak da treba da se venčaju.
Neki istorijski izvori govore da je bila njegova konkubina, a neki da su bili venčani.
Helena je majka prvog hrišćanskog cara Konstantina
. Posle nekog vremena Konstantius je napustio Helenu i venčao se ženom višeg porekla.
Bila je poznata po svojoj dobrodušnosti i kasnije je bila proglašena za sveticu.

Helena

​

 

[Neprilagođena]

​

Valeria Mesalina

Živela je oko 20. godine nove ere.
Verovatno je jedna od najpromiskuitetnijih i najmoćnijih žena Rima.
Postala je carica kada se udala za Klaudija koji je bio 30 godina stariji od nje.
Klaudije je toliko bio zaljubljen u nju da je radio sve što mu je zatražila,
počevši od ubijanja svih ljudi koji je nisu voleli, koji su joj smetali ili ugrožavali njen položaj,
a to je bio veliki broj ljudi. Klaudije iako je bio dobar vladalac
ostao je upamćen po tome što je bio lako manipulisan od strane svoje žene.
Plini stariji je zabležio jednu priču u kojoj se Mesalina tkamičila sa prostitutkom
koja će da zavede više muškaraca za noć i Mesalina je pobedila pošto je zavela 25 muškaraca.
Bila je i ljubavnica Gaja Silija i njih dvoje su pokušali da ubiju Klaudija
i da preuzmu vlast, međutim zavera je na vreme otkrivena i Klaudije ih je pogubio.

Valeria Mesalina
Severin Kroyer

 

[Neprilagođena]

Vibija Sabina

je bila rimska carica, supruga i rođaka cara Hadrijana.
Bila je ćerka Matidije (nećakinje rimskog cara Trajana) i konzula Lucija Vibija Sabina.
Nakon očeve smrti 84. godine, Sabina je, zajedno sa polusestrom Matidijom Minor,
otišla da živi kod njihove bake po majci, Marcijane. Odgajani su u domaćinstvu Trajana i njegove žene Plotine.
Sabina se udala za Hadrijana 100. godine, na molbu carice Plotine.
Sabina je stekla više javnih počasti u Rimu i provincijama nego što je bilo koja carska žena
Zaista, Sabina je prva žena čiji se lik nalazi na redovnoj i kontinuiranoj seriji kovanog novca u Rimu.

Sabina je opisana u poeziji Julije Balbile u nizu epigrama povodom Hadrijanove posete Egiptu.
U pesmama, Balbila naziva Sabinu „lepom“ i „ljupkom“.

... smatralo se da je njen muž više seksualno zainteresovan za svog omiljenog Antinoja i druge muške ljubavnike,
nego za svoju suprugu..Nisu imali dece.
Vibija Sabina je umrla pre svog muža,
Postoji priča da se Hadrijan ponašao prema svojoj ženi malo bolje od robinje
i da ju je možda doveo do samoubistva. Međutim, drugi izvori kažu da ju je on izrazito poštovao.

 

[Neprilagođena]

Ливија Друзила, позната и као Јулија Августа

била је трећа супруга првог римског цара Августа и вероватно једна од најмоћнијих жена у старом Риму.
Ливија је била и мајка цара Тиберија, бака војсковође Германика и његовог брата цара Клаудија,
прабака цара Калигуле и чукунбака цара Нерона.
Ливија је остала позната по великом утицају који је имала на Августа и великом угледу у римском друштву.
У многим уметничким делима, литератури и на филму, Ливија је приказана као амбициозна и бескрупулозна жена.
.....антички извори је у глобалу приказују као поноситу жену владарских атрибута,
верну свом супругу цару, коме је била достојан партнер, увек трезвена и достојанствена.

Октавијан је у ствари утемељио Римско царство и под именом Цезар Август постао његов први цар.
Један од циљева Августове политике била је и морална обнова, обнова старих вредности који су узнели Рим у светску силу.
Једна од тих запостављених вредности била је и породица тако да су Август и Ливија важили за пример.
Упркос неизмерној моћи и богатству, царска породица је скромно живела у Августовој кући на Палатину.
Ливија је била узорна римска матрона (супруга), која се у јавности никада није појављивала у раскошној одећи или са екстравагантним накитом. Поред тога водила је бригу о царском домаћинству, лично плела одећу за свог супруга и није се освртала
на његово ноторно женскарење остајући му увек верна и посвећена.

Октавијан је учинио дотада нечувену почаст Ливији подигавши јавну статуу у њену част и
дозволивши јој да самостално располаже својим финансијама.
Ливија је била и амбициозна мајка која се трудила да обезбеди престижне положаје својим синовима Друзу и Тиберију.

Пошто није имао синова, Август је током читаве владе покушавао да себи одабере поверљивог наследника.
Његов први избор био је његов сестрић, Марко Клаудије Марцел који је изненада умро 23. п. н. е.
По Риму су се рашириле гласине да Марцел није умро природном смрћу и да је Ливија узроковала његову смрт
Поред тога, Августови унуци, синови Јулије и прослављеног војсковође Марка Випсанија Агрипе су помрли један за другим.
Август је усинио своје унуке Гаја и Луција Цезара и рано их је увео у јавни живот планирајући да њих припреми за наследнике.
Луције је међутим умро 2. године у Галији од неке болести, а Гај 4. године од ране задобијене у походу на Јерменију.
Њихов млађи брат, Агрипа Постум је 6. или 7. протеран на острво Плансију .
Историчар Тацит је сматрао да Ливија није била невина по питању ових смрти
док исте оптужбе касније преноси и Касије Дион . Већина данашњих историчара одбацује ове тезе.
...о томе како је Ливија на крају уклонила и свог супруга Августа.
По Диону Касију отровала га је смоквама које је још на дрвету покрила отровом.

​

​

Август је умро и након тога сенат га је деификовао. У тестаменту оставио је трећину имовине Ливији,
а преостале две трећине наследнику Тиберију.
Такође, адоптирао ју је у род Јулија чиме је Ливија стекла патрицијски статус и право на почасну титулу Августе.
Захваљујући томе задржала је свој положај и престиж, сада под именом Јулија Августа.

Livija sa sinom Tiberijem

Историчари Тацит и Касије Дион приказали су Ливију као утицајну, па и доминантну удовицу,
спремну да се умеша у Тиберијеве државничке послове.
Све до 22. године по Тацитовим речима "владала је хармонија између мајке и сина или пак мржња добро прикривена."
Када је Ливија 22. године пала у кревет услед болести, Тиберије је похрлио у Рим како би био уз њу.
Међутим, када се озбиљно разболела и нашла на самрти, Тиберије је остао на Каприју изговарајући се презаузетошћу..
Светоније је доцније записао да "када је умрла... након вишедневног одлагања,
током којих је Тиберије ширио наду да ће се појавити, најзад је покопана пошто је стање тела тако захтевало".
Тиберије је такође ускратио својој мајци божанске почасти и тако је перверзно уживао у томе да је лиши њених тајних амбиција.
Касније је такође онемогућио сенату да изгласа све планиране посмртне почасти Ливији и није дозволио извршење њеног тестамента.

Тек тринаест година касније, у време владавине Ливијиног унука Клаудија,
све уобичајне почасти су најпосле уведене и Ливија је деификована. Као божанска Августа .
Такође, жене су почеле да полажу заклетву са њеним именом.
Ливијин пепео положен је у августовом маузолеју где је остао све до пљачке Рима, 410. године.
(Sa Wikipedije)

 

[Neprilagođena]

Lukrecija

Lukrecija
Paolo Varonese


je prema tradiciji bila rimska plemkinja udata za Lucija Tarkvinija Kolatina,
rođaka posljednjeg rimskog kralja, Lucija Tarkvinija.

Lukrecija je bila poznata po svojoj neobičnoj lepoti i čednosti.
Ove osobine privukle su mladog Seksta Tarkvinija, jednog od kraljevih sinova
, koji ju je jedne noći silovao kada joj je muž bio odsutan.
Lukrecija je ispričala mužu što se dogodilo, a zatim je počinila samoubistvo,
nožem koji je zabola u svoje srce.

Lukrecija
Guido Reni


Događaj je izazvao revolt koji je predvodio Lucije Junije Brut, Lukrecijin brat,
koji je pozvao građane Rima na oružje kako bi ispravili tu nepravdu.
Oni su ga poslušali te poterali Tarkvinija i Seksta u Etruriju i osnovali republiku.

Priča o Lukreciji bila je motiv velikog broja umetničkih dela
a između ostalog bila je osnova za Šekspirovu epsku pesmu( Silovanje Lukrecije.)

Mrtva Lukrecija
Skulptura Damia Campenya

https://en.wikipedia.org/wiki/Lucretia

 

[Poli46]

The suicide of Lucretia - 1525.Lucas Cranach the Elder, Germany