- Poruka
- 381.800
„Zemlja slepih“ je kratka priča koju je prvi put objavio Herbert Džordž Vels (H.G. Vels) 1904. godine u britanskom časopisu „Stran“.
U ovoj priči, autor nas upoznaje sa izolovanim planinskim selom u Andima, gde se proširila čudna bolest koja je sve stanovnike učinila slepim. Vremenom su izgubili kontakt sa spoljnim svetom, nikada nisu napuštali svoju dolinu, i generacijama su rađali decu koja su takođe bila slepa, sve dok među njima nije ostao nijedan vidovnjak.
Jednog dana, dok je penjač Nionez uživao u svom planinarenju, noga mu je okliznula i pao je niz planinu, sve dok nije završio u toj veoma osamljenoj dolini.
Srećom, preživeo je jer je pao na krovove prekrivene drvećem i snegom.
Prvo što je primetio bilo je da kuće nisu imale prozore, zidovi su bili obojeni čudnim, slučajnim bojama, a sama konstrukcija je delovala haotično.
On je zatim zaključio:„Ove kuće je sigurno sagradio neki slep čovek.“
Dok je prolazio kroz selo, počeo je da doziva ljude, ali oni su prolazili pored njega ne primećujući ga. Tada je shvatio da je u „Zemlji slepih“.
Prišao je grupi meštana i počeo da im objašnjava ko je, odakle je i kako ljudi „vide“ u njegovoj zemlji.
Ali čim je izgovorio reč „video“, osetio je da je napravio grešku. Ljudi su mu postavljali pitanja:
— Šta znači videti?
— Kako ljudi to vide?
— Kojim sredstvima?
Počeli su da mu se rugaju i nazivaju ga ludakom. Neki su čak išli toliko daleko da su predlagali da mu se oči uklone, jer su verovali da je izvor njegovog „ludila“ upravo činjenica da je imao oči.Nionez nije uspeo da objasni koncept vida onima koji nikada nisu ni znali za vid, niti su mogli da ga zamisle. Pobegao je, ne dozvolivši da mu se oduzme ono što se smatralo bolešću - vid.
Dok je bežao, pomislio je:„Kako slepilo može biti ispravno, a vid bolest?“
U ovoj priči, autor nas upoznaje sa izolovanim planinskim selom u Andima, gde se proširila čudna bolest koja je sve stanovnike učinila slepim. Vremenom su izgubili kontakt sa spoljnim svetom, nikada nisu napuštali svoju dolinu, i generacijama su rađali decu koja su takođe bila slepa, sve dok među njima nije ostao nijedan vidovnjak.
Jednog dana, dok je penjač Nionez uživao u svom planinarenju, noga mu je okliznula i pao je niz planinu, sve dok nije završio u toj veoma osamljenoj dolini.
Srećom, preživeo je jer je pao na krovove prekrivene drvećem i snegom.
Prvo što je primetio bilo je da kuće nisu imale prozore, zidovi su bili obojeni čudnim, slučajnim bojama, a sama konstrukcija je delovala haotično.
On je zatim zaključio:„Ove kuće je sigurno sagradio neki slep čovek.“
Dok je prolazio kroz selo, počeo je da doziva ljude, ali oni su prolazili pored njega ne primećujući ga. Tada je shvatio da je u „Zemlji slepih“.
Prišao je grupi meštana i počeo da im objašnjava ko je, odakle je i kako ljudi „vide“ u njegovoj zemlji.
Ali čim je izgovorio reč „video“, osetio je da je napravio grešku. Ljudi su mu postavljali pitanja:
— Šta znači videti?
— Kako ljudi to vide?
— Kojim sredstvima?
Počeli su da mu se rugaju i nazivaju ga ludakom. Neki su čak išli toliko daleko da su predlagali da mu se oči uklone, jer su verovali da je izvor njegovog „ludila“ upravo činjenica da je imao oči.Nionez nije uspeo da objasni koncept vida onima koji nikada nisu ni znali za vid, niti su mogli da ga zamisle. Pobegao je, ne dozvolivši da mu se oduzme ono što se smatralo bolešću - vid.
Dok je bežao, pomislio je:„Kako slepilo može biti ispravno, a vid bolest?“
