Sve što se pritiska ima tendenicju da pukne.
Tako je i sa ljudima. Svi imamo svoje tačke pucanja, u zavisnosti šta nas sve pritiska, šta nam i koliko smeta.
Postoje smetnje koje smo u stanju da trpimo do smrti, tako da one polako postaju sastavni deo našeg života (šefovi na poslu, deca u pubertetu, pogrešni partneri, rupa od izvađenog zuba, pogrešne zavese, rasklimatana daska na wc šolji..)
Solidarišemo se sa njima, živimo sa njima, mrzi nas da ih promenimo i jednostavno ih nosimo kao što grbavac nosi svoju grbu, nadajući se da će nekako, same od sebe da nestanu. Vremenom, te smetnje postaju naša navika, naša druga priroda, naše drugo ja. Vremenom, te smetnje više kao da i nisu smetnje.
Ono što nas zaista pomera i menja nisu međutim te smetnje. Pomeraju nas one naročite smetnje, one koje ne možemo da izdržimo. Možda bi čak i voleli, hteli da ih izdržimo, ali jednostavno - ne možemo.
To je različito od čoveka do čoveka. I nije važno kakve su nam želje i šta sve možemo da zamislimo Važno je ono bez čega ne možemo da zamislimo sebe ili svoj život. Važno je ono na šta, ni po pitanju života ne pristajemo.
Neko ne može da zamisli svoj život a da ne proputuje ceo svet. I ne smiruje se dok to ne uradi. Neko ne može da zamisli sebe bez velikih sisa pa prve ušteđene pare spiska na silikone. Neko ne može da zamisli da nema određeni auto. Neko prosto nije živ dok se ne ispentra na najveću planinu što postoji. Dok ne postane predsednik nečega, muzička zvezda ili makar da skoči u dalj duže od svih ostalih. Neko ne pristaje da bude zatvoren u ćuzu na 20 godina, pa pobegne odatle na najneverovatniji i naspektakularniji način. Ima nas raznih.
Svašta trpimo i svašta ne trpimo.
U zavisnosti od toga šta i koliko trpimo, na šta i kako pristajemo, tako i živimo. Ono što nemaš, ono što nisi postigao/postigla, jednostavno nisi sovoljno želeo/želela. Tvoja želja bila je nedovoljna, mlaka voda, koja možda jeste ronila breg, ali je za to bilo potrebno mnogo više vremena nego onima koji su taj breg krenuli da ruše odmah i svom snagom.
Znam, neki su u stanju da stave desnu ruku na panj i da se kunu u sve živo i mrtvo kako nešto jako žele međutim, tu dela (ili bolje reči nepostajanje dela) govore više od bilo kakvih reči, uveravanja i zakletvi. Nisu želeli dovoljno.
A onda su tu želju polako pojela opravdanja, vreme i smišljanje ovih i onih razloga. Ta je želja možda jedno veme bila plamen, ali ipak nedovoljno veliki da zapali bilo šta veće od sveće, koja se vremenom istopila i potrošila. (računam da je ovo prilično mudro što sam upravo napisao te da sam takoreći prevazišao samoga sebe..)
:max_bytes(150000):strip_icc()/smoke-trailing-from-extinguished-white-candle-565954737-584daec23df78c491e6282a5.jpg)
Tako je i sa ljudima. Svi imamo svoje tačke pucanja, u zavisnosti šta nas sve pritiska, šta nam i koliko smeta.
Postoje smetnje koje smo u stanju da trpimo do smrti, tako da one polako postaju sastavni deo našeg života (šefovi na poslu, deca u pubertetu, pogrešni partneri, rupa od izvađenog zuba, pogrešne zavese, rasklimatana daska na wc šolji..)
Solidarišemo se sa njima, živimo sa njima, mrzi nas da ih promenimo i jednostavno ih nosimo kao što grbavac nosi svoju grbu, nadajući se da će nekako, same od sebe da nestanu. Vremenom, te smetnje postaju naša navika, naša druga priroda, naše drugo ja. Vremenom, te smetnje više kao da i nisu smetnje.
Ono što nas zaista pomera i menja nisu međutim te smetnje. Pomeraju nas one naročite smetnje, one koje ne možemo da izdržimo. Možda bi čak i voleli, hteli da ih izdržimo, ali jednostavno - ne možemo.
To je različito od čoveka do čoveka. I nije važno kakve su nam želje i šta sve možemo da zamislimo Važno je ono bez čega ne možemo da zamislimo sebe ili svoj život. Važno je ono na šta, ni po pitanju života ne pristajemo.
Neko ne može da zamisli svoj život a da ne proputuje ceo svet. I ne smiruje se dok to ne uradi. Neko ne može da zamisli sebe bez velikih sisa pa prve ušteđene pare spiska na silikone. Neko ne može da zamisli da nema određeni auto. Neko prosto nije živ dok se ne ispentra na najveću planinu što postoji. Dok ne postane predsednik nečega, muzička zvezda ili makar da skoči u dalj duže od svih ostalih. Neko ne pristaje da bude zatvoren u ćuzu na 20 godina, pa pobegne odatle na najneverovatniji i naspektakularniji način. Ima nas raznih.
Svašta trpimo i svašta ne trpimo.
U zavisnosti od toga šta i koliko trpimo, na šta i kako pristajemo, tako i živimo. Ono što nemaš, ono što nisi postigao/postigla, jednostavno nisi sovoljno želeo/želela. Tvoja želja bila je nedovoljna, mlaka voda, koja možda jeste ronila breg, ali je za to bilo potrebno mnogo više vremena nego onima koji su taj breg krenuli da ruše odmah i svom snagom.
Znam, neki su u stanju da stave desnu ruku na panj i da se kunu u sve živo i mrtvo kako nešto jako žele međutim, tu dela (ili bolje reči nepostajanje dela) govore više od bilo kakvih reči, uveravanja i zakletvi. Nisu želeli dovoljno.
A onda su tu želju polako pojela opravdanja, vreme i smišljanje ovih i onih razloga. Ta je želja možda jedno veme bila plamen, ali ipak nedovoljno veliki da zapali bilo šta veće od sveće, koja se vremenom istopila i potrošila. (računam da je ovo prilično mudro što sam upravo napisao te da sam takoreći prevazišao samoga sebe..)
).
