(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZELENI DAN
(odlazak na Ravnu Goru)
LET DUŠE
Stigli smo na Ravnu Goru. Jako mi je loše. Krenusmo polako pešice. Kaže da treba da se popnemo na ono brdo tamo peške.....ma nema šanse ni po ravnom da idem. Gleda me....ma svaki čas me pogledjuje i dok je vozio i trudio se da me zagovara. Poželeh da odem u kafanu....samo da sednem. „Kad se vratimo....sad bi uzela sok ili kafu...pusti stomak da se smiri. Ajde da sednemo i da se umiješ...i popi još jedan kafetin....stvarno loše izgledaš i daj mi taj ranac“ Poslušah sve što je rekao.....glava medju rukama...vreme prolazi i donosi smiraj....ćutimo. On sedi pored mene zagledan u daljinu u svom ćutanju prepuštajući mene mom.
U pamet mi dodje naš prvi put za Budvu kolima. Pre toga idosmo vozom. Hahahah ma sad sam bila mnogo bolja nego tad. Bože, bukvalno sam mu visila na ruci da nije mogao da vozi od mene a putovasmo noću preko Zlatibora...o spuštanju prema Budvi neću da pričam....ma neću ni da se sećam....a i on se tog horora seća samo kad hoće da me zajebava. U povratku mi je kupio neke tabletice i rekao da je apotekarka kazala da popijem 3 komada. Ja verujem, šta ću... Spavala sam skoro ceo put. Udrogirao me je sa duplom dozom i mirno vozio. Pročitam ja posle uputstvo....piše 1 tableta a u težim slučajevima 2....pilulice prepune sedativa hahahaha baš i nisu protiv mučnine..ono i ne osećaš muku, što jes, jes hahahah I tako, noć.....letnja...vrela....on vozi mirno, ja spavam, deca pozadi na spištenom zadnjem sedištu spavaju. Negde kod Smedereva, požele on kafu da popije. Kaže mi to.....ja uredno otvorim oči, sipam kafu, pružim mu šolju....on onda reče da pogledam da li su deca pokrivena.....ja zavrištah „kočiiii...kočiii...krivina“ On stvarno zakoči.....kaže „šta ti je bre“ rekoh „razumela sam te da me pitaš da li je smo u krivini....da ne vidiš bre“.....“ajde Maco, odspavaj još malo“.
Posmatram mrave i neke bubačke kako gamižu travom i ispočetka deluju lelujavo i mutno....slika postaje sve jasnija.....u pogled spušten ka travi sleće leptirić.....poleće i nosi moj pogled....ponovo vidim lepotu oko sebe. Kakav mir.....
„Idem po kola a ti odmori još....idemo uzbrdo dok možemo....pasat je stigao do pola brda a ford....pa videćemo hahahah Da Maki zna gde mu sve vozim kola ubio bi me hahahaha“
Nemam kondicije ali lagano može. Oni leptirići su svuda. Sedosmo u hladovinu bora. Ovde su sve borove šume. Miriše vazduh onako osunčan. Počeh da slikam.....raj. Bože, koje prostranstvo. Nikada nisam videla toliko vazduha.....toliko dalek pogled....podje duša sama od sebe....leti po lepoti. Nemam reči da opišem toliku slobodu...bukvalno sam bila kao ptica....mala bela gugutkica.....mmm....slike više kažu...to govori tiha zelena lepota...let duše uz ovu muziku i klip.....pa, to je to...uživajmo
nasmejah se samo tako
nekako mi više pasuje 
