sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZELENI DAN
(odlazak na Ravnu Goru)
Kod Uče
Lepo jutro me dočeka oko 7 jutros i jaka glavobolja pride. Kad ustaneš sa njom....e, onda ti pravi društvo celog dana. Doneta mi je kafa i kafetin....da odma udarim kamen temeljac na sabajle. Psi ćute.....čak se i smerno, skoro lenjo raduju kad sam sišla....znaju pameti moje. Druga kafa....progledah. Doručak i polazak.....usput još jedan kafetin.....da utvrdim gradivo.
Priroda bogata, pitoma....gledam ...lepa sela, varošice. Meljak je pravi grad...nema šta nema. Lepa nam je zemlja. Stižemo u Ljig da popijemo kafu kod Uče. Znaju se od prošle godine Maca i on. Uča, vlasnik kafane i konaka i ponosni deda koji primi narudžbinu pa ode da se igra sa unučićima i zaboravi na goste.
„Dobar dan, može dve kafe i dve kisele“
„Može“
„Imaš li nešto slatko....ne mislim na pivo nego na slatko hahaha“
„Slatko? Ima sladak kupus, ako hoćeš hahahah“ spadalo teško kaže Maca.
Naravno, Maca je posle 15 minuta od kako Uča ode sa porudžbinom pošao da ga traži hahahah
„Ajde, bre, pa gde žuroš....zaigrao sam se sa decom uz širok, pitom osmeh govori visoki suvonjavi čovek.....davno nisam videla takav osmeh....vreme mu je samo dodalo šarmantnost.
Prošle godine, kada je Maca sa kolegom bio u tom hotelu na rehabilitaciji, redovni su bili kod Uče. Moj muž je njegovu kafanu zacrtao kao prvi cilj kad prohoda....stigao je na cilj već trećeg dana i svaki dan kad bi tuda prolazio, on je svraćao da sam sebi čestita. Mnogo je važna ta kota u zdravstvenom programu. Onda, kolege rešiše da dodju da posete ovu dvojicu....čisto ono da im dupe vidi put hahahah. Naravno zasedoše kod Uče i posle jela počeše da igraju karte. Ali poče i vetar da duva pa se oni premestiše za drugi sto u zavetrini i naravno prenesoše sve čaše i flaše i karte. Uča izadje ispred kafane, nasloni se na dovratak i gleda u onaj prazan sto za kojim su oni sedeli
„Majku im al’ me zajebaše“
„Ej bre.....ovde smo, zar nas ne vidiš“ smeju se oni mangupi.
Tu je i vodenica koja je radila...umiruje zvuk vode. Sada ne radi jer su zatvorili taj dovod zbog poplava koje su bile. Sve je bilo pod vodom.
Pored protiče rečica Ljig koji prati duga pešačka staza noću osvetljena. Na žalost, nigde nema mesta gde sam mogla sići do same vode....tako da je ovo sve što sam mogla učiniti da reku zadržim....
Nastavak sledi....
mu dodje kao..arheolog 
...