(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZELENI DAN
(odlazak na Ravnu Goru)
Dobar dan kaže planina
Raspita se Maca kod Uče za stanje puta....problem je stići gore. Prošlog leta pasatom beše čupavo na par mesta od rupa, posebno kroz selo Ba. Kaže nasuli su tucanik i nije problem sada. A mi sa fordom....nizak bre, sportski auto, nije za ovaj teren. Ovde sve džipovi hahaha A ovaj moj lepo izgleda u tom fordu....pa otvori šiber....ona sivo-plava boja lepo mu ide uz sedu kosu i taman ten....pa preplanula ruka nalakćena na prozor....a vene se vide posute sitnim kapima znoja....ih......
I tako....krenusmo iz Ljiga. Majko sveta.....zaboravio je da mi kaže za krivine a ja ćurka i ne pitam a ni da se setim da se na planinu ne mož popeti drukčije nego serpentinama, pa da popijem nešto. Uz fotografisanje solidno mi ide preživljavanje.....taj lek, mislim fotografisanje sa stajanjem sam otkrla pretprošle godine kad idosmo u Perućac, ali o tome neki drugi put. Vrlo je efikasan ali tek kad popijem i nešto protiv mučnine. Dakle.....ubrzo mi je postalo muka....iako je vozio polako...sve i da je hteo nije mogao brže po onom putu. Jednostavno ne podnosim krivine a i plašim se....interesantno...u kolima mi brzina nije važna ali krivina se plašim....na motoru, krivine mi nisu problem ali brzina jeste.....zaključak se nameće sam....Maca je za sve kriv hahahaha Ruke su mi malo malo bile preko očiju...pa na grudima...o uzdasima da ne pričam. Sve neke lakat krivine....u krug bog te pa imaš utisak da si došo otkud si pošo. Koliko sam flegma suvozač na ravnom bez obzira na brzinu, toliko sam nesnosna na krivinama. Želudac mi se podigne i ako on zakoči malo, a mora stalno, lepo mi u gušu dodje. Od preplanule ruke na prozoru nema ništa....ima samo promaja u kosi od svih otvorenih prozora i šibera s ciljem da moju sve zeleniju boju nekako ublaži šibajući preko mokrih ledja i vrata koji još više boli. I prija i ne prija.....kao i većina stvari u životu.
Stajasmo da slikam.....divna je priroda. Sela raštrkana...skupljene kuće onako na gomilu negde-negde u toj zelenoj oazi.Ponegde tabla „prodajem med ili sir i kajmak“ i to je sve. Nema prodavnica...kad naidješ na neka kola ili pešaka, svi mašu u znak pozdrava, kulturno se javljaju nepoznatom namerniku. Razmišljam o tome. To zapravo nije pozdrav nama kao jedinkama, već pozdrav koji kaže „Dobro došli na moju planinu...uživajte“.
Tek samo vidiš na nekoj zaravni crveni krov kuće....usamljena stoji tamo a naokolo samo zeleno. Pitam se šta ljude tera da se tako osame okruženi livadama, šumom. Poneki traktor na putu, dvorišta puna mehanizacije...i ovce što pasu pod ručnom....
Kad vidim nešto, ili on vidi, stane...izadjem a noge mi sve klecaju, u glavi tutnji kao brzi voz da prolazi....stomak naopačke izvrnut. Samo na par sekundi ne osećam bol i mučninu.....dok fotografišem....tada, sam tamo, na tom mestu... kao teleportovana. Osećam daljinu, prostor, vetar i sunce, ljubav prema životu i strast življenja, ljubav prema svemu živom i divljenje zbog snage preživljavanja. Baš kao ptica što u oku ima sliku koju želi da zadrži za večnost. Da.....fotografija je baš to....ukraden tren pa zatočen u sećanju sa svim osećanjima koja u sebi nosi. Ukradeno od zaborava radi podsećanja šta smo nekad bili....kad zaboravimo....isto kao pisanje. Tren....klik.... Ne umem drugačije. Ili radi kako valja il’ ne radi. Uvek 100% dajem jer samo tako ću biti sigurna da sam to ja kada dodje vreme nestajanja...i zaborava.
Prelepe zelene slike ali meni je sve lošije.....ne vidi pogled detalj. Na Ravnu Goru stigoh zelena i sa onom jakom glavoboljom koja se vratila sa krivinama.
Planina za to nije kriva....ona mi kaže "Dobar dan"
Obrada kamena je jako zastupljena...ovo je samo deo postrojenja. Radilo je iako je bila nedelja. U podnožju se nailazi na kamenolome....ogoljeno brdo...prosto kao otvoren grudni koš planine
Selo Ba i njihova crkva. Venčanje i svadba su bili u toku. I prošlog leta kada je maca bio tu je bila svadba. Lepo i praktično. U crkvenom dvorištu razapeta veeelika bela šatra....muzika trešti kroz planinu.....to život juri kroz zelenu silinu...divan osećaj. Bela crkva, bela šatra, muzika, ljudi, osmesi a u pozadini zelena snaga...
Ljiljo, prelepo je.... slike i detaljan opis , uživala sam ...
