- Poruka
- 395.150
Za zdravicu bi mogla važiti ona maksima Svetog Avgustina (Confessiones) o definisanju vremena, koja glasi:
„Ako me pitate, ne znam, ako me ne pitate, znam.”
Dakle, gotovo da svi znamo šta je to zdravica, ali je teško možemo objasniti, definisati i žanrovski odrediti.
Šta je to zdravica?
Zdravica se najčešće definiše kao libacija vina ili rakije, koje se piju i izlivaju za zdravlje ljudi i svaki njihov napredak (Kulišić, Petrović, Pantelić). Vladimir Bovan kaže da su zdravice stare govorne tvorevine koje se izriču u zdravlje ili na zdravlje, pa im otuda naziv „zdravice” ili „nazdravice”.
Zanimljivo je da gotovo ni u jednoj teoriji književnosti (ni poslednjoj objavljenoj Zdenka Lešića) nećete naći nijednu reč o zdravici. Ako se negde i spominju, one se svrstavaju u takozvane sitnije oblike i frazeološku građu. Ali da li je zaista tako? Istina, Vladimir Bovan ih spominje kao govorne usmene tvorevine gde se nalaze i poslovice, izreke, zdravice, brzalice, brojanice i razbrajalice. Obraćajući pažnju na ono što ističu profesor Čubelić i Bovan, dolazimo do činjenice da se sa čisto retoričkog aspekta zdravice mogu podvesti pod kategoriju epideiktičkog besedništva sa veoma uočljivim elementima prigode, pozdrava, pohvale ili pokude. Bilo bi onda očekivano da ih nađemo u retoričkim priručnicima koji govore o besedničkim oblicima, i žanrovima, ali ih, nažalost, ni tamo neće biti. Svakako da je Laza Kostić prvi uočio taj maćehinski odnos teoretičara prema zdravici, ali i prema molitvi. On tako piše: „Ni u jednog se naroda nije uzdigla zdravica do tog istorijskog kobnog značaja kao u Srba. Sva tragičnost naše narodne prošlosti beše usuta u jednu čašu vina; a tragičnost naše sadašnjosti kao da će biti u tome što neki, kojima je sudbina napila u zdravlje narodnog oslobođenja i ujedinjenja, dižu molitve kada ih ta čaša mimoiđe! Sećah se Kosova i kneževe večere, sećah se Beograda i kneževog ručka, sećam se da je sad red zdravicama.”
„Ako me pitate, ne znam, ako me ne pitate, znam.”
Dakle, gotovo da svi znamo šta je to zdravica, ali je teško možemo objasniti, definisati i žanrovski odrediti.
Šta je to zdravica?
Zdravica se najčešće definiše kao libacija vina ili rakije, koje se piju i izlivaju za zdravlje ljudi i svaki njihov napredak (Kulišić, Petrović, Pantelić). Vladimir Bovan kaže da su zdravice stare govorne tvorevine koje se izriču u zdravlje ili na zdravlje, pa im otuda naziv „zdravice” ili „nazdravice”.
Zanimljivo je da gotovo ni u jednoj teoriji književnosti (ni poslednjoj objavljenoj Zdenka Lešića) nećete naći nijednu reč o zdravici. Ako se negde i spominju, one se svrstavaju u takozvane sitnije oblike i frazeološku građu. Ali da li je zaista tako? Istina, Vladimir Bovan ih spominje kao govorne usmene tvorevine gde se nalaze i poslovice, izreke, zdravice, brzalice, brojanice i razbrajalice. Obraćajući pažnju na ono što ističu profesor Čubelić i Bovan, dolazimo do činjenice da se sa čisto retoričkog aspekta zdravice mogu podvesti pod kategoriju epideiktičkog besedništva sa veoma uočljivim elementima prigode, pozdrava, pohvale ili pokude. Bilo bi onda očekivano da ih nađemo u retoričkim priručnicima koji govore o besedničkim oblicima, i žanrovima, ali ih, nažalost, ni tamo neće biti. Svakako da je Laza Kostić prvi uočio taj maćehinski odnos teoretičara prema zdravici, ali i prema molitvi. On tako piše: „Ni u jednog se naroda nije uzdigla zdravica do tog istorijskog kobnog značaja kao u Srba. Sva tragičnost naše narodne prošlosti beše usuta u jednu čašu vina; a tragičnost naše sadašnjosti kao da će biti u tome što neki, kojima je sudbina napila u zdravlje narodnog oslobođenja i ujedinjenja, dižu molitve kada ih ta čaša mimoiđe! Sećah se Kosova i kneževe večere, sećah se Beograda i kneževog ručka, sećam se da je sad red zdravicama.”
