Zdanje Doma Narodne skupstine

[cantatolirico]

 

[cantatolirico]

Posle Tita - Nema Tita

Skupštinsko zdanje proživelo je četiri posleratne decenije u znaku imena i lika Josipa Broza Tita, mada on nije često zalazio u odaje te velelepne zgrade, osim onda kada su ga predlagali i birali na najviše državne funkcije, što se od uvođenja funkcije predsednika Republike 1953. godine, redovno dešavalo.
Bile su to godine kakvog-takvog prosperiteta "druge Jugoslavije", makar da je ona dobro živela na račun kredita koje je Tito dobijao od Zapada, prostirući se preko gubera sopstvenih mogućnosti.
Tito se držao Dedinja i nesvrstanih, uklanjajući ispred sebe sve one koji bi mu zasmetali - počev od obračuna sa informbirovcima i Đilasom, pa preko Rankovića, do hrvatskih nacionalista i srpskih liberala.
Osećajući da bi stvari u komplikovanoj zemlji, kakva je bila federativna Jugoslavija, mogle krenuti nizbrdo, Tito je uz pomoć svojih najbližih saradnika, početkom sedamdesetih godina, počeo da stvara strukture vlasti koje bi izdržale iskušenja i posle njegovog odlaska. Činio je to pod pritiscima iz republika i pokrajina, a i zbog svojih poodmaklih godina.
Tako je već 1971. godine formirao Predsedništvo SRFJ, kolektivni organ, koji bi trebalo da poštedi zemlju potresa i eventualnog raspada. Naravno, Tito je izabran za prvog predsednika Predsedništva SFRJ. Desilo se to u Skupštini 29. jula 1971. godine.
A onda je učinjen korak dalje, koji jeste obrazlagan motivom jačanja i očuvanja federalne države "bratskih naroda", ali je zapravo bio početak delovanja centrifugalnih sila "ušančenih u republičkim i pokrajinskim centrima koje su vukle svaka na svoju stranu. Bili su to ustavni amandmani iz 1974. godine, preko kojih je Jugoslavija postala više konfederalna, nego federalna zajednica šest republika i dve pokrajine, koje su amandmanima dobile, maltene, status republika.
PREDSEDNIŠTVO SFRJ, kao kolektivni organ, ostalo je i dalje na sceni, a Tito na njegovom čelu. Ali, onda je povučen potez koji će ovekovečiti rukovodeću ulogu Josipa Broza. Na zasedanju Skupštine 16. maja 1974. godine, Tito je izabran za doživotnog predsednika Jugoslavije. Poslanici, zapravo, rečeno je tada, nisu birali, nego su samo "verifikovali volju naroda da se drug Tito, radnik, komunista, borac za mir u svetu, doživotno zadrži na čelu zajednice ravnopravnih naroda i narodnosti i na čelu jugoslovenske revolucije".
Na 300 listića koje su podeljeni poslanicima bilo je samo jedno ime: Josip Broz Tito. Kad je glasanje obavljeno, predsedavajući Kiro Gligorov je saopštio da je Tito izabran jednoglasno, da nije bilo nijednog glasa protiv.
Titu je tada do 82. rođendana nedostajalo svega devet dana.
Posle toga, Tito skoro da se nije ni pojavljivao u zdanju savezne Skupštine, pod čijim je svodovima, uz pomoć zakonskih propisa i mimo njih, čuvano i štićeno "ime i delo" doživotnog predsednika.
Titov ispraćaj na večni počinak 5. maja 1980. godine, bio je upravo u zdanju na Bulevaru, gde će mu naredna četiri
dana građani Beograda i cele zemlje, kao i mnoge delegacije iz inostranstva, odavati poslednju počast.
Kovčeg sa Titovim posmrtnim ostacima dovezen je iz Ljubljane vozom u Beograd i 5. maja u 18 časova počela je da ulazi nema kolona građana u zgradu Skupštine, odajući poštu lideru druge Jugoslavije. To će trajati do 8. maja u podne. A onda je pogrebna povorka, u kojoj su bile stotine hiljada ljudi, krenula od Skupštine ka "Kući cveća", Dedinju, gde je Tito sahranjen.
Svi zvaničnici i svi mediji prenosili su onu kratku i reklo bi se jednodušnu poruku: "I posle Tita, Tito".
Brzo će se ispostaviti da takav film nigde nije viđen, pa ni u Jugoslaviji, koliko god da su se njeni narodi i njeni političari zaklinjali da neće "skrenuti" sa Titovog puta i da će "čuvati bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga".
I pod svodovima skupštinskog zdanja počele su sve češće i sve više da se osećaju varnice i primećuju pukotine među onima koji su tu predstavljali "bratske narode" i zaklinjali se u Titov "put".
Skupština je na čelo države, po ustaljenom rotacionom principu, birala predsednika Predsedništva, do kojih ni poslanici, ni javnost nisu mnogo držali, mada je bilo među njima onih koji su gajili iluzije da će moći da nastave Titovo delo.
Prvi među njima i poslednji na toj funkciji, koji je takođe verifikovan u Skupštini, Stjepan Mesić, predstavnik Hrvatske, javno je rekao da on ne misli da nastavi Titovo delo i da očuva Jugoslaviju, nego da je njegova misija da tu državu rasturi.
I bi tako, naravno, ne samo zahvaljujući njemu.
Palata na Bulevaru je na sve to, reklo bi se, ostala ravnodušna, mada su se u njenim odajama i pred njenim kapijama odvijala dramatična dešavanja, kao što su bili dolasci ogorčenih radnika iz unutrašnjosti i ojađenih Srba sa Kosova.

PRVOMAJSKE PARADE

GODINAMA posle Drugog svetskog rata, u eri socijalističkog zanosa, Bulevarom ispred Skupštine organizovane su prvomajske parade, u kojima su učestvovale oružane snage FNRJ, radnici i seljaci, radni kolektivi iz svih krajeva zemlje, omladina i studenti.
Na svečanoj tribini ispred Skupštine, Tito je obično u maršalskoj uniformi pozdravljao učesnike parade koji su već od ponoći 1. maja bili pripravni u poprečnim ulicama da se u određeno vreme uključe u prvomajsku paradu.
A posle je i to zamrlo. Najduže je potrajala proslava Dana mladosti, tj. Titovog rođendana i nošenja njegove štafete.

TITOVI GRADOVI

POJEDINI gradovi u zemlji, takođe, po reprezentativnoj zastupljenosti, dobijali su još za Titova života njegovo ime: Titovo Užice, Titograd, Titov Drvar, Titova Korenica, Titov Veles, Titovo Velenje, Titov Vrbas i Titova Mitrovica. Svakoj republici i svakoj pokrajini po jedno Titovo ime.
Jedino su, beleže hroničari, noćni diverzanti rušili tablu na kojoj je pisalo "Titova Mitrovica". Da ne bi bilo zabune, reč je o Kosovskoj Mitrovici.

 

[cantatolirico]

 

[cantatolirico]

Pad druge Jugoslavije

Poslaničke klupe u Skupštini Jugoslavije bivale su sve praznije, a sve češće su iz njih izlazili za govornicu poslanici koji su, kad je o zajedničkoj državi reč, sve otvorenije vukli svaki na svoju stranu.
Tito je, reklo bi se, ravnodušno, sa zidnih fotografija, koje su još dekorisale državna nadleštva, slušao raštimovane glasove političkog razdora.
Zaškripalo je i u Partiji, koja je uz pomoć “demokratskog centralizma” držala republičke i pokrajinske partijske kadrove na okupu. Slovenci su, ne mireći se sa “centralizmom”, demonstrativno napustili 14. kongres SKJ.
Pod kupolom skupštinskog zdanja, u tim godinama posle Titove smrti i pada Berlinskog zida, bilo je, kako smo rekli, sve manje poslanika a sve više nesloge. Gotovo da se niko više nije ni sećao Titovih reči o bratstvu i jedinstvu, a još manje samrtničke poruke kralja Aleksandra “čuvajte mi Jugoslaviju”.
Sabor Republike Hrvatske je 25. juna 1991. godine jednoglasno usvojio Deklaraciju o proglašenju samostalne i suverene hrvatske države i pokrenuo postupak o razdruživanju sa Jugoslavijom. Skupština Slovenije je tog istog dana donela odluku o izdvajanju iz SFRJ i proglašenju samostalnosti.
U Skupštini BiH, 15. oktobra te iste godine, bez prisustva srpskih poslanika, usvojen je Memorandum o suverenoj Bosni i Hercegovini, a Sobranje Makedonije je, nepun mesec dana kasnije, 21. novembra, proglasilo novi ustav kojim je Makedonija definisana kao suverena država.
U poluprazne sale i kabinete skupštinskog zdanja na Bulevaru dolazili su samo odjeci tih dramatičnih zbivanja raspada jugoslovenske države, praćeni vestima o počecima prolivanja “bratske krvi” i otvaranju prvih ratnih obračuna i frontova.
Tada je, silom prilika, i nastala “treća”, krnja Jugoslavija, koju su sada činile dve bratske republike - Srbija i Crna Gora, za koje je ondašnji srpski predsednik Slobodan Milošević rekao da su “dva oka u glavi”.
Ustav Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koju će činiti te dve republike, usvojen je 27. aprila 1992. godine.
Oni koji su poverovali da će sada pod skupštinskim svodovima posle formiranja treće Jugoslavije, zavladati harmonija i “bratska sloga”, nisu dobro računali, u šta će se u godinama koje dolaze sami uveriti.
Na početku života treće Jugoslavije, skupštinsko zdanje je bilo domaćin i svedok dve neočekivane političke epizode, koje će svojim neočekivanim nastankom i skandaloznim završetkom obeležiti prve godine nove države.
U proleće 1992. godine, dakle, posle donošenja Ustava, na velikoj političkoj sceni, neočekivano i na opšte iznenađenje, pojavio se veliki srpski pisac Dobrica Ćosić, kao kandidat za predsednika SRJ! Oni koji su ga predlagali, a i oni koji su bili zatečeni tom inicijativom, bili su skloni da poveruju da će čovek izuzetne popularnosti u narodu, biti neka vrsta stožera stabilnosti nove vlasti i u zemlji i prema svetu.
ĆOSIĆ je glatko izabran na tu funkciju 15. juna 1992. godine. Kad su mu javili da je izglasan,
seo je u taksi i od svoje kuće na Dedinju odvezao se u Skupštinu, pa su ljudi i u tom nesvakidašnjem detalju videli nešto novo i ohrabrujuće kada je srpska vlast u pitanju.
Druga epizoda, još šokantnija, vezana je za ime našeg iseljenika Milana Panića, bivšeg bicikliste i biznismena iz Kalifornije. On je, kao grom iz vedra neba, grunuo na domaću političku scenu i 14. jula te iste godine izabran za predsednika jugoslovenske vlade. “Došao sam”, izjavio je on tada, “da učim moje Srbe kapitalizmu.”
Nije ih dugo učio. Kad je Milošević, koji ga je doveo, video da mu se Panić otrgao kontroli i da se ne uklapa u njegovu šemu vlasti, u Skupštini je pokrenuta inicijativa za njegovo smenjivanje. Panić je smenjen sa premijerskog položaja dva dana pre nove 1993. godine.
Ćosić je ostao duže, ali i njegov mandat je prekraćen. Na inicijativu radikala i uz podršku SPS, Ćosić je, posle mučne i žestoke debate smenjen “zbog kršenja Ustava”, 1. juna 1993. godine. Za njegovu smenu, u Veću građana glasalo je 75 poslanika, 34 su bila “protiv”, a 10 “uzdržano”. U Veću republika 22 su poslanika bila za smenu, 10 “protiv”, a četiri “uzdržana”.
- Ćosićeva greška je samo u tome što se u sve ovo upuštao - rekao je neko u debati i tu gorku istinu sigurno je morao da proguta i sam pisac “Vremena smrti” i “Vremena vlasti”.
U tim godinama sankcija, ratovanja i gloženja između režima i opozicije, u skupštinskom zdanju su se odvijale mučne, teške debate, praćene skandalima, svađama i podelama.
A onda je Milošević stupio na veliku scenu male Jugoslavije. Pošto mu je isticao i drugi predsednički mandat u Srbiji, on se u leto 1997. godine kandidovao za predsednika Jugoslavije. Izabran je na skupštinskom tajnom glasanju 15. juna te godine sa većinom glasova - u Veću građana 88 “za”, 10 “protiv”, a u Veću republika 29 “za”, dva “protiv”.
Milošević je dužnost preuzeo 23. jula, kada je u Skupštini položio zakletvu i obećao “stabilnu” i “mirnu” Jugoslaviju. Pokazaće se da neće biti tako. To se moglo videti i po one dve grupe građana koji su se tog dana okupile ispred skupštinskog zdanja - jedni na Bulevaru, a drugi u Pionirskom parku. Jedni su mu zviždali, a drugi su mu klicali.
A konji bronzani, ispred Skupštine, nastavljali su da se igraju.


ŠEST VODOSKOKA
OD federativne Jugoslavije, koja je povremeno bila narodna, a povremeno socijalistička republika, u Skupštini i oko nje, gotovo da nije ništa ostalo što bi makar na simboličan način podsećalo da je tu bila predstavljena zajednička država šest republika i dve pokrajine, osim možda onih šest malih vodoskoka, postavljenih ispred jarbola, duž trotoara.
Posle rušenja gvozdene ograde oko Skupštine, šest vodoskoka su bili zamišljeni da simbolizuju šest republika. Mora da je to učinjeno u prvoj fazi jugoslovenske federacije u kojoj su dve pokrajine bile zastupljene preko Srbije, jer bi inače bilo osam vodoskoka.

 

[cantatolirico]

 

[cantatolirico]

Država kakve nema

BILO je mnogo dramatičnih dana u dugoj i turbulentnoj istoriji skupštinskog zdanja na Bulevaru, bilo je priča da je to ukleta kuća, ali sudbina mu je, ipak, bila naklonjena i onda kada je "dom poslanika" sporo i teško zidan, kao "Skadar na Bojani", i onda kada je Beograd bio izložen brutalnim razaranjima od turskih zavojevača, Hitlerove avijacije 1941. godine, a takođe i od savezničkih bombi nekoliko godina kasnije, koje su takođe bacane na srpsku i jugoslovensku prestonicu.
U svim tim razaranjima, monumentalna zgrada na Bulevaru je ostala maltene netaknuta. Nisu je htele ni bombe NATO, koje su na Srbiju i Beograd istresane punih 78 dana 1999. godine.
A onda je došao 5. oktobar 2000. godine. U predvečerje tog napetog dana, koji je više bio nabijen političkim gnevom nego barutom, buknula je vatra u odajama Skupštine, a kroz njene prozore pokuljao je crn dim.
No, neočekivani požar u Skupštini ima svoju predistoriju, koja se godinama slagala i u skupštinskom zdanju i na beogradskim ulicama. U njenom centru, kao što je bilo i sa celokupnim političkim životom zemlje u ono vreme, nalazio se Slobodan Milošević, koji je 23. jula 1997. godine preuzeo funkciju šefa krnje jugoslovenske države - SRJ.
Posle bombardovanja zemlje i bolnog Kumanovskog sporazuma, on je nastavljao da vlada Jugoslavijom, ali u uslovima duboke unutrašnje podeljenosti i žestokih pritisaka međunarodne zajednice, koja ga je preko Haškog tribunala optužila i za ratne zločine.
U takvoj situaciji, uveren da ima podršku u narodu, Milošević je, u leto 2000. godine raspisao prevremene predsedničke izbore, koji su održani 24. septembra. Izbori su se završili skandalozno i dramatično. Opozicija, okupljena oko svog kandidata Vojislava Koštunice, insistirala je na njegovoj pobedi, dok Milošević i njegove pristalice nisu mogle ni da shvate, ni da prihvate da su izbori za njih izgubljeni.
Srbija se tih dana zatalasala i zaljuljala. Petog oktobra 2000. godine, duge kolone ljudi i vozila krenule su iz unutrašnjosti ka Beogradu, čije su ulice već od podneva bile zakrčene građanima prestonice koji su takođe hrlili ka zdanju Savezne skupštine.
Bio je to jedan od najnapetijih dana u istoriji mirnodopske Srbije, tj. u vremenima kada se nije ratovalo. Tog dana je na ulicama Beograda, na koje je izašlo nekoliko stotina hiljada ljudi, možda i više od pola miliona, mogla je da se prolije krv. Srećom nije. Prevladala je volja naroda. Režim Slobodana Miloševića se jednostavno urušio.
Taj dan je posebno bio dramatičan za zdanje Skupštine, koje je i svojim položajem i svojom simbolikom bilo središte tog protesta. Predveče, kada je sudbina režima očigledno bila prelomljena, iz Skupštine je pokuljao dim. Stotine razjarenih demonstranata uletelo je u zgradu Skupštine, podmetnuta je vatra, a onda se desilo nešto što pod svodovima granitne palate nikada ranije nije viđeno. Huligani, kojih je očito bilo u masi, ne samo što su podmetnuli vatru, nego su počeli da pljačkaju njen nameštaj, slike i druge dragocenosti koje su krasile sale i hodnike. Iz kolekcije od
156 umetničkih slika, te noći je odneto oko 90, među kojima su i dela naših poznatih slikara.
U tim haotičnim časovima, skupštinske prostorije su postale i poprište obračuna između onih koji su pljačkali i uništavali, i onih koji su na protest došli iz sasvim drugih motiva, pa su svim silama, čak i pesnicama, cele te noći nastojali da spreče pljačku skupštinskog inventara.
A onda je protest počeo da se smiruje, a zemlja da se vraća u, koliko-toliko, normalan život. Milošević je preko TV ekrana saopštio da se povlači i da priznaje pobedu Koštunice, a ovaj je 7. oktobra, u Skupštini, položio zakletvu kao novi predsednik SR Jugoslavije.
Potkraj te godine održani su novi parlamentarni izbori, pobedila je Demokratska opozicija, Milošević je otpremljen u Hag, ali u zemlji i u skupštinskom zdanju, koje je u međuvremenu oporavljeno, ništa se nije dešavalo što bi ukazivalo na stabilan i harmoničan život zajedničke države, sada već treće Jugoslavije. Pokazalo se, i to je svakim danom bilo sve vidljivije, da mlado crnogorsko rukovodstvo nije imalo problem samo sa Miloševićem, nego pre svega sa samom idejom zajedničke države iz koje je htelo da izvuče Crnu Goru po svaku cenu.
To razdvajanje dva "oka u glavi", krenulo je silovitije 2002. godine. Onda već Crna Gora je funkcionisala maltene kao odvojena država, koja je imala i svoju valutu.
Ni u Saveznoj skupštini nije bilo sloge. Crnogorski poslanici iz secesionističkog bloka počeli su da bojkotuju rad parlamenta. Nekad dođu, nekad ne dođu.
Na scenu je, zatim, stupio Španac Havijer Solana. Njegovim posredstvom u martu 2002. godine u Beogradu je potpisan sporazum o principima i osnovama za preuređenje zajedničke države, u čijem će nazivu biti zastupljene i Srbije i Crna Gora, ali bez imena Jugoslavije.
Solana je na taj sporazum takođe stavio potpis valjda kao garant dogovora, što je ovdašnje visprene hroničare navelo na to da tu buduću državnu zajednicu posprdno nazovu "Solanija".
"To neće biti ni federacija, ni konfederacija, nego nešto sasvim novo", rekao je onda Koštunica, objašnjavajući zamisao državne zajednice.
A skupštinski veteran Dragoljub Mićunović, kojem je očigledno bilo jasno da je čas razlaza kucnuo, primetio je da ne treba kvariti narodnu izreku i ono "šta možeš da uradiš danas, ne ostavljaj za sutra".

SAMOUBISTVO STOJILjKOVIĆA
U TIM godinama zaplitanja i sporenja, pod krovovima skupštinske zgrade, bilo je svakakvih dešavanja i incidenata, pljuvanja, polivanja vodom, čak i šamaranja, ali najdramatičniji slučaj se zbio 11. aprila 2002. godine, kada se na samom ulazu u Skupštinu ubio socijalistički poslanik Vlajko Stojiljković, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije i haški optuženik.
On je tog dana prisustvovao skupštinskoj debati o Zakonu o saradnji sa Hagom.
A onda je, kada je taj zakon 11. aprila, u kasnim popodnevnim časovima usvojen, uzeo svoju torbu i krenuo iz Skupštine kući. Zastao je na samom izlazu, izvadio pištolj, za koji niko ne zna kako ga je uneo, i pucao sebi u glavu.

 

[cantatolirico]

 

[cantatolirico]

Zbogom, Jugoslavijo!

PRESUDAN datum za sudbinu zajedničke države Srba i Crnogoraca bio je 4. februar 2003. godine, mada je stvar bila prelomljena i ranije, naročito onog dana - 31. maja 2002. godine, kada su u Saveznoj skupštini usvojene Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore. To su one "osnove" koje je overio Solana, a kojima se dvema republikama, a to će reći Crnoj Gori, daje pravo da se putem referenduma odvoji.
U međuvremenu, te Polazne osnove su, posle mučne debate u republikama, usvojene u Saveznoj skupštini. U Veću građana, za njih je glasalo 74, a protiv su bila 23 poslanika. U Veću republika, 23 poslanika su glasala "za", a šest "protiv".
A onda je došao taj "famozni" 4. februar 2003. godine, kada je u Saveznoj skupštini usvojena i proglašena Ustavna povelja kojom se gasi ime Jugoslavija. Desilo se to u utorak, u 20 časova i 10 minuta, na jednoj od najneobičnijih i najtužnijih sednica koje pamte svodovi skupštinskog zdanja. I poslanici i narod koji je preko TV ekrana pratio taj istorijski čin, delovali su zbunjeno i zatečeno. Ime Jugoslavije je, ipak, na ovaj ili onaj način obeležilo njihove živote.
A eto, Jugoslavija se preko noći ugasila. Živela je čitav jedan ljudski vek, ušla u pozne godine trećeg doba, doživela i treći milenijum, da bi umrla s nogu, skoro neopaženo, u prisustvu konzilijuma koji je sačinio njenu smrtovnicu pod imenom Ustavna povelja. Po neko je izgovorio neku lepu reč o njoj, ponekom je oko zasuzilo, a većina se apatično pomirila sa sudbinom koja je tako htela.
TA apatija je bila podstaknuta i činjenicom da je većini u skupštinskom zdanju u tim trenucima bilo jasno da Jugoslavije odavno nema, da se ta reč već preselila u istoriju i nostalgiju generacija koje su stasale, živele i krvarile u znaku njenog imena.
Niko se nije ni potrudio da kaže zašto je tako moralo da bude, zašto su se narodi koji su pravili istoriju pod tim imenom, a to se posebno odnosi na Srbe i Crnogorce, odrekli Jugoslavije i prihvatili tu neviđenu državnu tvorevinu koja će se do daljega zvati "državna zajednica Srbija i Crna Gora."
Narode, ni srpski ni crnogorski, niko o tome nije ni pitao. Sticaj istorijskih oklnosti pod kojima je iznova krojena mapa Evrope, i izvrnut ceo Versajski sporazum, mediokritetske generacije njenih političara, među kojima su najglasniji i najaktivniji bili separatisti, rasturili su prvo onu veliku Jugoslaviju, a sada i ovoj oduzimaju zajedničko ime, uz preteću perspektivu da se i ona uskoro rasturi.
Ništa izgleda nije moglo da je spase. Ni Titov zavet da je čuvaju "kao zenicu oka svog", ni ona armija građana koja se izjašnjavala Jugoslovenima, ni zajednički grobovi, ni mešoviti brakovi, pa ni ona pesma "Jugoslavijo, Jugoslavijo", koji su mnogi od srca pevali od Triglava do Vardara.
Treba, svakako, reći da je bilo i onih koji su govorili da je Jugoslavija, i "monarhistička i titoistička", bila "tamnica naroda", da su pojedini spoljni centri moći radili na njenom razbijanju, ali se ne smeju zaboraviti milioni onih koji su u toj zemlji proživeli najbolje godine svog života, u vreme kada je jugoslovenski pasoš otvarao sva vrata sveta, a njeno ime poštovano sirom Zemljine kugle.
USVAJANjEM Ustavne povelje ne znači da su se Srbija i Crna Gora odlučile za novu državu sa drugačijim imenom i drugačijim uređenjem. Reč je o tome da zajedničke države neće više biti.
Neviđena zajednička država Srbije i Crne Gore, koja je zaživela tog 4. februara 2003. godine, bila je kratkog veka. Već 7. marta 2003. obrazovano je novo rukovodstvo zajedničke države sa Svetozarom Marovićem na čelu Ministarskog saveta, ali je svima bilo jasno da stvari idu ka razdvajanju i da će Crna Gora za tri godine raspisati referendum i odvojiti se.
Tako se i desilo. Crnogorski referendum je održan 21. maja 2006. godine, u roku koji je bio ponuđen Ustavnom poveljom. Pobedili su secesionisti. Za dlaku, ali su pobedili, jer su morali da pobede.
A onda se upokojila i ona skalamerija od zajedničke države. Desilo se to 3. juna 2006. godine, kada je crnogorska Skupština proglasila samostalnu Crnu Goru.
Nestanak zajedničke države, koja je bila sve drugo sem zajednička i država, propraćen je smušeno i apatično i u Srbiji i u Crnoj Gori. Čak ni u crnogorskoj Skupštini nije bilo pompe i euforije. Sve se svelo na obavljanje nužne protokolarne procedure. U Srbiji je bilo još tužnije. Na sednicu Skupštine za proglašenje, tj. konstatovanje da je i Srbija samostalna, jedva je namaknut kvorum, a u sali nije bilo ni predsednika Srbije, ni premijera.
Na nivou državne zajednice, koja je onda postojala makar na papiru, nije bilo ničega. Skupština SCG nije se sastala bar da konstatuje da se zajednička država raspala. Nije se sastao ni Savet ministara, niko više onu zajedničku nije pominjao. Svi su, izgleda, imali prečeg posla: kuda će ko sa sobom i svojom državom.
Tektonsko sleganje geopolitičkog tla i slaganje mozaika državnih mapa i svakakvih interesa na Balkanu - podsticano spolja i iznutra, privedeno je kraju. Ostao je samo još slučaj Kosova i Metohije...
Crna Gora se vratila u svoja brda, a Srbija je opet tamo gde je bila pre negošto je uletela u zamku države od Triglava do Vardara.

KRUG SE ZATVARA
ZAMISAO srpske kraljevske vlasti, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, da podigne reprezentativno i monumentalno zdanje za Dom narodnog predstavništva srpske države, posle toliko obrta i vratolomija, konačno se, u obliku zatvorenog kruga, vraća na samo polazište.
Posle ravno sto godina, to zdanje, koje je u međuvremenu bilo domaćin poslanicima triju Jugoslavija, vraća se konačno onima kojima je bilo i namenjeno: poslanicima države Srbije.
KRAJ