Некад вјерујем да све могу сама. Вјерујем да сам сама себи довољна и да могу све без ичије помоћи. Дио мене је навикнут да сам у неким стварима сама. Да сам, можда, отишла превише напријед. Или су сви остали успорили? Има ситуација кад увидим да ми већ дуго нико не чува леђа. Није важно. Већим дијелом сам сама крива. Ја се не вежем, мене не држи мјесто. Живим тамо гдје ми је кофер. Дишем пуним плућима. Навече, прије него што заспим, планирам неко ново скитање.
,,...а онда падне ноћ, проклето дуги сати..."
И тад, у дубини мрака, ноћи, ја схватим да ипак желим неког ко ће ми чувати леђа, ко ће са мном да скита, ко ће хтјети да зна гдје сам наумила да преселим и помоћи ми да спакујем кофер и одлутам. Неко ко ће знати да ће баш то што нисам сама паковала кофер да ме врати.
,,...лепото моја, ја сам твој, за само шаку љубави..."
,,...а онда падне ноћ, проклето дуги сати..."
И тад, у дубини мрака, ноћи, ја схватим да ипак желим неког ко ће ми чувати леђа, ко ће са мном да скита, ко ће хтјети да зна гдје сам наумила да преселим и помоћи ми да спакујем кофер и одлутам. Неко ко ће знати да ће баш то што нисам сама паковала кофер да ме врати.
,,...лепото моја, ја сам твој, за само шаку љубави..."