Гамбино
Elita
- Poruka
- 18.811
Због онога што сам видео на каси, згадио ми се цео празник!
ХРВАТСКА 06.04.2018. 17:40х
На хрватским порталима освануо је текст једног читаоца који приказује стање у Хрватској, али се и те како може применити и код нас, а тиче се економске ситуације. То нарочито долази на видело пред велике празнике, као што је предстојећи Ускрс.
Порука је веома читана и изазвала је праву лавину коментара међу нашим комшијама. Зато је преносимо у целости.
Место радње: један велики тржни центар у Загребу. Време радње: дан пре Ускрса, завршетак преподневне смене у продавници. Стојим у непрегледном реду на каси, радња је крцата људима који обављају предускршњи шопинг. Попут већине њих и ја у својој корпи носим шунку, јаја, кока колу и нешто слаткиша.
Испред мене стоји млада девојка, бринета, нижа растом и мало пуније грађе, не бих јој дао више од 25 година. Како ми је продавница близу куће и одлазим тамо сваки дан, препознајем да се ради о једној од запослених. Увек је у ходу, јурца с једне на другу страну радње, колико сам приметио, више од својих колегиница – сад гурај палету с гајбама пива, сад слажи нове производе на полицу, затим одјури до брзе касе и помажи нестрпљивим купцима, затим скочи до инфо-пулта и слушај бесну старију госпођу која врши рекламацију некаквог миксера – и стижи све то одједном, без стајања, без предаха – мораш.
ФОТО: ПРОФИМЕДИА
Загледам јој се у лице, на њему се види умор. Не онај умор који човек осећа након одрађене смене, него онај страшан умор иза којег се скривају наслаге и наслаге умора од свакодевно прековремено одрађених сати, од константног бола у леђима од дизања тешког терета, од психичке тупости кад ти уз све то неки неуљудни купац, као шећер за крај, пробрунда какву псовку. Коса јој је масна и неуредно свезана у пунђу, очи су јој празне и буше оближњи зид.
Спустим поглед на покретну траку и видим одложена два омања паковања шунке, да шните чоколадне торте у пластичном паковању и литар неког јефтиног вина, вероватно не скупљег од 30-ак куна. Долази на ред на благајну, за којом су две њене колегинице, једна млађа, друга старија, око 40 година и свеже офарбана с неком вриштећом фризуром. По држању и причању, види се да јој је надређена.
Старија колегиница јој се обрати именом и ноншаланто испали: "О, Ирена, па шта ти ту имаш, шункица, винце, колачи, то се спрема неко славље?", као да је суптилно зеза.
Девојка, полузаинтересовано, видно измождено и исцрпљено од посла, без трунке живота и енергије у себи, одговара: "Шта ти је, па мени је ово овде недосањани сан. Ово ме брат замолио да му купим и он плаћа, немам ти ја пара за тако нешто, драга. Не сећам се кад сам задњи пут окусила шунку или појела такав колач. Немам ни за фризуру месецима већ, било би дивно да мени све то неко плати."
ФОТО: ПРОФИМЕДИА
Старија колегиница настави да је бледо и незаинтересовано гледа, посматрајући како трпа тај свој недосањани сан у пластичну кесу и плаћа новчаницом од, очито не њених, 200 куна. Без иједне речи. У ваздуху остаје неизречено све.
Прећутно помирење "тако је то, шта се може, боље нам сигурно неће ни бити". Упецам јој још једном поглед крајичком ока, видим јој у зеницама једну пригушену сузу коју се свим снагама труди да заржи да не падне пред њеним колегиницама, пред непознатим купцима. Можда је и једна шнита торте за њу, можда ће и окусити мало те шунке овог Ускрса, али није имала тих јебених, па мало више од 100 куна, да их плати сама.
ФОТО: ПРОФИМЕДИА
Након силних одрађених прековремених, субота, недеља, празника, ова цура пред којом је тек читав живот, на крају месеца нема ни 100 куна да се почасти за Ускрс тим малим луксузом. Нема ни за нову фризуру.
Јер, како некоме ко не ради за 2000 и нешто куна месечно да објасните да морате да бројите сваку липу да би до идуће плате имали за хлеб. За исти онај хлеб, каквих јој на стотине прођу кроз руке у једном дану. А камоли тек за комад торте, којих на десетине дневно подели купцима с усиљеним смешком, маштајући како би било да може да пронађе тих 15 куна вишка о којима не треба да размишља, које не треба да пребрајава у сваку липу, око којих не мора да калкулише да ли ће јој бити неопходне да преживи месец – и потроши их на тај јебени комад торте. Који би јој, док јој се топи у устима, вероватно растегнуо усне у онај банални, спонтани дечији осмех. И можда би тај тренутак трајао само неколико секунди. Али у њему би била жива, био би само њен.
ФОТО: ДРАГАНА УДОВИЧИЋ
Када се девојка покупила, дошао је мој ред на касу. Док су ми све ове
мисли пролазиле главом, осећао сам стид, гађење и бес. Ова девојка, која ради као три коња одједном, није имала за један ускршњи доручак. И то је држава у којој живимо.
Курир.рс/Нет.хр
https://www.kurir.rs/region/hrvatsk...to-sam-video-na-kasi-zgadio-mi-se-ceo-praznik
ХРВАТСКА 06.04.2018. 17:40х
На хрватским порталима освануо је текст једног читаоца који приказује стање у Хрватској, али се и те како може применити и код нас, а тиче се економске ситуације. То нарочито долази на видело пред велике празнике, као што је предстојећи Ускрс.
Порука је веома читана и изазвала је праву лавину коментара међу нашим комшијама. Зато је преносимо у целости.
Место радње: један велики тржни центар у Загребу. Време радње: дан пре Ускрса, завршетак преподневне смене у продавници. Стојим у непрегледном реду на каси, радња је крцата људима који обављају предускршњи шопинг. Попут већине њих и ја у својој корпи носим шунку, јаја, кока колу и нешто слаткиша.
Испред мене стоји млада девојка, бринета, нижа растом и мало пуније грађе, не бих јој дао више од 25 година. Како ми је продавница близу куће и одлазим тамо сваки дан, препознајем да се ради о једној од запослених. Увек је у ходу, јурца с једне на другу страну радње, колико сам приметио, више од својих колегиница – сад гурај палету с гајбама пива, сад слажи нове производе на полицу, затим одјури до брзе касе и помажи нестрпљивим купцима, затим скочи до инфо-пулта и слушај бесну старију госпођу која врши рекламацију некаквог миксера – и стижи све то одједном, без стајања, без предаха – мораш.
ФОТО: ПРОФИМЕДИА
Загледам јој се у лице, на њему се види умор. Не онај умор који човек осећа након одрађене смене, него онај страшан умор иза којег се скривају наслаге и наслаге умора од свакодевно прековремено одрађених сати, од константног бола у леђима од дизања тешког терета, од психичке тупости кад ти уз све то неки неуљудни купац, као шећер за крај, пробрунда какву псовку. Коса јој је масна и неуредно свезана у пунђу, очи су јој празне и буше оближњи зид.
Спустим поглед на покретну траку и видим одложена два омања паковања шунке, да шните чоколадне торте у пластичном паковању и литар неког јефтиног вина, вероватно не скупљег од 30-ак куна. Долази на ред на благајну, за којом су две њене колегинице, једна млађа, друга старија, око 40 година и свеже офарбана с неком вриштећом фризуром. По држању и причању, види се да јој је надређена.
Старија колегиница јој се обрати именом и ноншаланто испали: "О, Ирена, па шта ти ту имаш, шункица, винце, колачи, то се спрема неко славље?", као да је суптилно зеза.
Девојка, полузаинтересовано, видно измождено и исцрпљено од посла, без трунке живота и енергије у себи, одговара: "Шта ти је, па мени је ово овде недосањани сан. Ово ме брат замолио да му купим и он плаћа, немам ти ја пара за тако нешто, драга. Не сећам се кад сам задњи пут окусила шунку или појела такав колач. Немам ни за фризуру месецима већ, било би дивно да мени све то неко плати."
ФОТО: ПРОФИМЕДИА
Старија колегиница настави да је бледо и незаинтересовано гледа, посматрајући како трпа тај свој недосањани сан у пластичну кесу и плаћа новчаницом од, очито не њених, 200 куна. Без иједне речи. У ваздуху остаје неизречено све.
Прећутно помирење "тако је то, шта се може, боље нам сигурно неће ни бити". Упецам јој још једном поглед крајичком ока, видим јој у зеницама једну пригушену сузу коју се свим снагама труди да заржи да не падне пред њеним колегиницама, пред непознатим купцима. Можда је и једна шнита торте за њу, можда ће и окусити мало те шунке овог Ускрса, али није имала тих јебених, па мало више од 100 куна, да их плати сама.
ФОТО: ПРОФИМЕДИА
Након силних одрађених прековремених, субота, недеља, празника, ова цура пред којом је тек читав живот, на крају месеца нема ни 100 куна да се почасти за Ускрс тим малим луксузом. Нема ни за нову фризуру.
Јер, како некоме ко не ради за 2000 и нешто куна месечно да објасните да морате да бројите сваку липу да би до идуће плате имали за хлеб. За исти онај хлеб, каквих јој на стотине прођу кроз руке у једном дану. А камоли тек за комад торте, којих на десетине дневно подели купцима с усиљеним смешком, маштајући како би било да може да пронађе тих 15 куна вишка о којима не треба да размишља, које не треба да пребрајава у сваку липу, око којих не мора да калкулише да ли ће јој бити неопходне да преживи месец – и потроши их на тај јебени комад торте. Који би јој, док јој се топи у устима, вероватно растегнуо усне у онај банални, спонтани дечији осмех. И можда би тај тренутак трајао само неколико секунди. Али у њему би била жива, био би само њен.
ФОТО: ДРАГАНА УДОВИЧИЋ
Када се девојка покупила, дошао је мој ред на касу. Док су ми све ове
мисли пролазиле главом, осећао сам стид, гађење и бес. Ова девојка, која ради као три коња одједном, није имала за један ускршњи доручак. И то је држава у којој живимо.
Курир.рс/Нет.хр
https://www.kurir.rs/region/hrvatsk...to-sam-video-na-kasi-zgadio-mi-se-ceo-praznik
?
