Tu oko 2. i 3. razreda osnovne sam bila opasan blejač nakon škole, naročito iz prve smene.
Ili je bilo dece sa kojom sam eskivirala bus, ili sam peške do kuće negde stala nešto da posmatram: kornjaču, ribice u viru, stenice, one crveno-crne što izgledaju kao astečka maska najčešće...
Nekad sam išla različitim ulicama do kuće jer mi je moj grad tad bio groteskno veliki i svuda je bilo nečega zanimljivog, nedovoljno otkrivenog.
Volela sam da ulazim i u knjižare-tu je bilo svega i svačega za razgledanje.
Na putu do kuće je bila biblioteka, i uđem pa me Bog zaboravi u biranju naslova.
Nekad sam samo čitala uvodne rečenice knjiga i vraćala ih na police.
Zamislite, učitelj je došao kod mojih lično jedne subote ranim jutrom da im ukaže na to da se smucam po ulicama posle časova bez smisla!
Kako je uopšte zaključio da to što se smucam nema smisla?!
Za mene je i te kako imalo.
Tad je bilo dosta popovanja, gledanja na sat da li dolazim na vreme... nimalo mi se nije dopadala ta atmosfera.
