Prekjuče...
Evo me u virtualnom kvazidnevničkom svetu Krstarice. Osvanula sam u njemu sa izvesnim zakašnjenjem.
Plovim kroz prozu krstaričinih mudroserija kao kroz matrix – stvarnosti, pa ni sama ne znam da li sam ovo
ja, ili moje redove ispisuje neko ko treba da ispuni krstaričina očekivanja I uklopi se u zadati model, već
razrađenu šemu I vlastitim tragom pojača krstaričinu “šaru”…
Čitajući pisanija raznorodnih forumaša, primećujem da mi se ponajviše dopadaju njihova razmišljanja koja
u polju teorijskog promišljanja postaju građa od koje nastaje – igra. I, kao I svaka dobro zamišljena igra, I
ova ima pravila I podseća me na pozorište. Štaviše, krstaričina igra I jeste pozorište I po dualizmu oličenom:
s jedne strane u želji da se promeni svet, a sa druge u svesti da to nije moguće; po provokativnom čeprkanju
po graničnim oblastima u kojima se prepliću opštosti teorijskih zaključaka I lucidni, vratolomni sunovrati u sferu
najličnijeg… Ipak mi se najviše dopada igra kad je otvoreno nestašna, ironična, duhovita, zajedljiva, pokatkad
direktna dovoljno da svojom žaokom zapara našminkano lice ovdašnje ucrvljane čaršije…
Tog momenta je Krstarica najsličnija pozorištu…
Juče…
Bude me sunčevi zraci koji se oštro prelamaju kroz letvice žaluzina.
Prisećam se: sinoć smo započeli kolektivnu dramu u kojoj učestvuju nekoliko autora…
Koliko košta da se kaže istina? Koliku cenu autor treba da plati da bi kazao istinu o sebi?
Stižu mejlovi: “Svi smo mi podanici… Treba pogoditi pravu reč! Ja neću prestati da pokušavam… Ja neću
prestati da pišem…”
Budi me bol. Povraćam providnu, retku, sluzavu tečnost… kao da se hranim vodom, meduzama, staklom,
krastavcima, ljudskim očima, tonikom, ogledalima…
Tužno počinje novi dan…
“Ispričaću ti sve” – stiže mejl…
Želja postaje koprena u trenutku kada se otkriva…
“Spavaj, spavaj, još je rano…”
Čvrsto stežem jastuk. Ušuškana, mekana tišina. Zaboravljam.
Ruka podiže jastuk…
Reči (nas) odaju…
Ne… Reči (nas) skrivaju!
Danas…
U pozorištu krstaričinom, narodnom, bulevarskom, najvažnija je – ljubav. Ljubav temeljena na katastrofi.
Ceo svet je katastrofa I učeni smo da o njemu pogrešno razmišljamo. Učeni smo da zavisimo od stvari
koje nisu stvarne…
Margerit Jursenar govori o svesti, o budnosti, donosi drugačiju priču, daje drugačiji istorijski kontekst
antičkim herojima… Pa kaže da je Klimentestra bila usamljena od kada se rodila, da je muža čekala
celi vek. Agamemnon je bio uvek odsutan. Ubio je Ifigeniju I vratio se sa ratnim plenom, mladom
Kasandrom silovanom na ratištu… Govori o Fedri koja je rođena da voli, ali ju je muž zapostavio I
otišao, a ona je zavolela jedno čudovište (Hipolit), jer je jedini bio pored nje…
Margerit sanja o danu kada će žena voleti svojom snagom, ne svojom krhkošću, sanja o vremenu
kada žena neće bežati od sebe, nego sebe tražiti, kada neće biti ponižena, nego sigurna u sebe…
jer tada I samo tada će ljubav za sve žene, pa I sve žene Krstarice, u svim predstavama Krstarice
biti Fontana života, a ne smrtna opasnost, katastrofalna, koje se treba bojati I od koje treba bežati…
Karma Partičeli, poznata katalonska pozorišna rediteljka kaže:
“Teška je situacija. Živimo u ignorantskom trenutku. Ljudi su neprosvećeni. Baš ništa ne znaju.
Živimo u arhipelagu samoće, sa ekranima, okruženi medijima, mislimo da smo informisani.
Otvoreni smo da primamo laži. Smeće. Sami smo. Mislimo da komuniciramo, a nikada nismo
bili usamljeniji. I rituali se ruše. Pozorište je važno jer je to jedini ritual u kom smo zajedno.
Ono je mesto otpora. Zajedno gledamo dramu I dišemo zajedno. To je važno. Nije važan stav.
Stavovi su precenjeni. Ljudi šalju tvitove na razne teme. Briga me šta misle. Briga me I za
moje mišljenje. Ali bih rado sela I razgovarala. Možda mogu nešto da naučim…”
Da ponovim:
“Teatar je gotovo jedini ritual u kom smo zajedno…”
Da se nadovežem na suštinu: izgleda da je ovo naše krstaričino pozorište, ova naša igra sa
elementima drame zaista mesto gde održavamo ritual zajedništva… sedimo jedni do drugih,
dišemo zajedno, blizu smo jedni drugima, zajedno gledamo dramu oko nas, razgovaramo,
briga nas za tuđe mišljenje, manje smo sami…Zajedno, a opet gladni ljubavi kao I pre…
Pitam :
Koliku cenu glumac sa krstaričinih dasaka I iz krstaričinih drama treba da plati da bi rekao
istinu o sebi? Da je gladan ljubavi i da se boji?
Evo me u virtualnom kvazidnevničkom svetu Krstarice. Osvanula sam u njemu sa izvesnim zakašnjenjem.
Plovim kroz prozu krstaričinih mudroserija kao kroz matrix – stvarnosti, pa ni sama ne znam da li sam ovo
ja, ili moje redove ispisuje neko ko treba da ispuni krstaričina očekivanja I uklopi se u zadati model, već
razrađenu šemu I vlastitim tragom pojača krstaričinu “šaru”…
Čitajući pisanija raznorodnih forumaša, primećujem da mi se ponajviše dopadaju njihova razmišljanja koja
u polju teorijskog promišljanja postaju građa od koje nastaje – igra. I, kao I svaka dobro zamišljena igra, I
ova ima pravila I podseća me na pozorište. Štaviše, krstaričina igra I jeste pozorište I po dualizmu oličenom:
s jedne strane u želji da se promeni svet, a sa druge u svesti da to nije moguće; po provokativnom čeprkanju
po graničnim oblastima u kojima se prepliću opštosti teorijskih zaključaka I lucidni, vratolomni sunovrati u sferu
najličnijeg… Ipak mi se najviše dopada igra kad je otvoreno nestašna, ironična, duhovita, zajedljiva, pokatkad
direktna dovoljno da svojom žaokom zapara našminkano lice ovdašnje ucrvljane čaršije…
Tog momenta je Krstarica najsličnija pozorištu…
Juče…
Bude me sunčevi zraci koji se oštro prelamaju kroz letvice žaluzina.
Prisećam se: sinoć smo započeli kolektivnu dramu u kojoj učestvuju nekoliko autora…
Koliko košta da se kaže istina? Koliku cenu autor treba da plati da bi kazao istinu o sebi?
Stižu mejlovi: “Svi smo mi podanici… Treba pogoditi pravu reč! Ja neću prestati da pokušavam… Ja neću
prestati da pišem…”
Budi me bol. Povraćam providnu, retku, sluzavu tečnost… kao da se hranim vodom, meduzama, staklom,
krastavcima, ljudskim očima, tonikom, ogledalima…
Tužno počinje novi dan…
“Ispričaću ti sve” – stiže mejl…
Želja postaje koprena u trenutku kada se otkriva…
“Spavaj, spavaj, još je rano…”
Čvrsto stežem jastuk. Ušuškana, mekana tišina. Zaboravljam.
Ruka podiže jastuk…
Reči (nas) odaju…
Ne… Reči (nas) skrivaju!
Danas…
U pozorištu krstaričinom, narodnom, bulevarskom, najvažnija je – ljubav. Ljubav temeljena na katastrofi.
Ceo svet je katastrofa I učeni smo da o njemu pogrešno razmišljamo. Učeni smo da zavisimo od stvari
koje nisu stvarne…
Margerit Jursenar govori o svesti, o budnosti, donosi drugačiju priču, daje drugačiji istorijski kontekst
antičkim herojima… Pa kaže da je Klimentestra bila usamljena od kada se rodila, da je muža čekala
celi vek. Agamemnon je bio uvek odsutan. Ubio je Ifigeniju I vratio se sa ratnim plenom, mladom
Kasandrom silovanom na ratištu… Govori o Fedri koja je rođena da voli, ali ju je muž zapostavio I
otišao, a ona je zavolela jedno čudovište (Hipolit), jer je jedini bio pored nje…
Margerit sanja o danu kada će žena voleti svojom snagom, ne svojom krhkošću, sanja o vremenu
kada žena neće bežati od sebe, nego sebe tražiti, kada neće biti ponižena, nego sigurna u sebe…
jer tada I samo tada će ljubav za sve žene, pa I sve žene Krstarice, u svim predstavama Krstarice
biti Fontana života, a ne smrtna opasnost, katastrofalna, koje se treba bojati I od koje treba bežati…
Karma Partičeli, poznata katalonska pozorišna rediteljka kaže:
“Teška je situacija. Živimo u ignorantskom trenutku. Ljudi su neprosvećeni. Baš ništa ne znaju.
Živimo u arhipelagu samoće, sa ekranima, okruženi medijima, mislimo da smo informisani.
Otvoreni smo da primamo laži. Smeće. Sami smo. Mislimo da komuniciramo, a nikada nismo
bili usamljeniji. I rituali se ruše. Pozorište je važno jer je to jedini ritual u kom smo zajedno.
Ono je mesto otpora. Zajedno gledamo dramu I dišemo zajedno. To je važno. Nije važan stav.
Stavovi su precenjeni. Ljudi šalju tvitove na razne teme. Briga me šta misle. Briga me I za
moje mišljenje. Ali bih rado sela I razgovarala. Možda mogu nešto da naučim…”
Da ponovim:
“Teatar je gotovo jedini ritual u kom smo zajedno…”
Da se nadovežem na suštinu: izgleda da je ovo naše krstaričino pozorište, ova naša igra sa
elementima drame zaista mesto gde održavamo ritual zajedništva… sedimo jedni do drugih,
dišemo zajedno, blizu smo jedni drugima, zajedno gledamo dramu oko nas, razgovaramo,
briga nas za tuđe mišljenje, manje smo sami…Zajedno, a opet gladni ljubavi kao I pre…
Pitam :
Koliku cenu glumac sa krstaričinih dasaka I iz krstaričinih drama treba da plati da bi rekao
istinu o sebi? Da je gladan ljubavi i da se boji?
Poslednja izmena:
