Mislim da bi trebalo napraviti razliku izmedju doniranja(transplatacije) i zavestanja organa. Organe mozete donirati ukoliko nemate mentalnih bolesti, dijabetes ili kancer, i mozete to uciniti naspram clanova svoje porodice ili nekom bliskom, ali i izricito navesti da vam je svejedno ko ce organ dobiti. Ukoliko nisu u pitanju bliski ljudi kojima se organ moze donirati shodno hitnom, neocekivanom slucaju, transplatacija organa se vrsi prema prema vec postojecim listama pacijenata i pre svega prema prioritetu, pa ce tako organ pre dobiti neko mladje lice (preferiraju se lica ispod 20, 30 godina). Pre konacne odluke o tome kome ce organ otici, vrsi se medicinska analiza svih neophodnih faktora (imunoloskog profila, krvne grupe i sl.) nakon cega se uporedjivanjem predispozicija donatora i pacijenta pristupa slozenoj hirurskoj intervenciji. Naravno, desava se da i sa kompatibilnim elementima organ nakon izvesnog vremena bude odbacen, medjutim rizik uvek stvara kapital, u ovom slucaju zdravstveni. Ista procedura odnosi se i na zavestanje organa sto podrazumeva mozdanu smrt koja davaocu organa ne pruza sanse za prezivljavanje, ali daje mogucnost da neko kome je nesto od organa potrebno to i dobije.
I donacija i zavestanje organa su procesi koji iza sebe pre svega sadrze neku humanu notu. Ne naplacuju se. I za tu dobrodusnost ne mora niko znati osim institucije koja ima podatke o potencijalnom davaocu i za koju je to poslovna tajna (u nekim zemljama vani je taj podatak inace transparentan, stoji na poledjini zdravstvene kartice). Nekako licno mislim da su ljudi ovde vise neobavesteni i skloni tome da misle da mogu biti nevoljno izmanipulisani. Mozda...ali rizik je i ziveti. Ako nista drugo, u dubini svoje duse, znaces da su tvoje namere bile plemenite i dobre. Mozda se samo treba uvek staviti u poziciju onog kome je nesto potrebno, a okolo bivstvuju oni koji mu svojom sumnjicavoscu pa i sebicnoscu pravo na zivot uskracuju.
). Ali jesam donor u jednoj drugoj zemlji, pitali i ja pristala, zasto da ne.
.