Завера порицања

  • Začetnik teme Začetnik teme drbob
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Giacomo Grimaldi је 1617. године у свом каталогу под бројем 52, записао икону апостола Петра и Павла која је датована на време првих векова хришћанства, а која се до VI века налазила у једном од олтара цркве св. Петра у Риму, кад је пренета у одељење реликвије. На овој икони називи светог Петра и Павла записани су словенским писмом. Постоји још једна икона из истог периода која се чува на истом месту са натписом који је, такође, исписан словенским писмом и правописом а гласи: Образ господњи на убрус.''
Овим сведочанствима словенског језика и писмености наука до данас није поклонила одговарајућу пажњу. И не само овим.
Арапски писац Ibn-Nedim из Х века, пише да је сам видео дашчице са урезаним наптисима словенским писмом на словенском језику, а персијски историчар Fahr ad-din Muburaksah Marvarudi указује да "хазарско писмо потиче од словенског". У својој " Историји Хазара" Horezma Fahr-edin наводи да су Хазари почели свој продор на Кавказ почетком VIII века и кад су заузели Азовско и део Црноморског приморја, они су од Словена преузели 22 слова и њима се користили. Било је то, дакле, у VIII веку, а VIII век претходи IX.
Вавилонски талмудисти то писмо Хазара називају Асура. Тим писмом били су написани сви документи нз којих је настала Књига живота Библије. По причању цара Artakseraksa Мnemona написана је Тора 395. године након превођења тих докумената са језика Асура на халедијски халедијским писмом, наводи даље Horezma Fahr-edin, питајући се нису ли Хазари много раније преузели писмо од Словена.
Један други извор нас извештава да је пољски краљ Болеслав Храбри заузео Кијев 1018 године. Том приликом он је уништио или понео са собом многа важна документа и дохришћански летопис "Великое летописание" као и Библију у рукопису који је представљао превод још из времена Јарослава Светог од стране херсонских преводилаца. Неизвесно је да ли је то та иста Библија о којој говори Хорезма Фахр-един, али у сваком случају уништење целе једне библиотеке и архива Десјатинске цркве у Кијеву представља велики губитак сведочанстава словенске цивилизације предхришћанског доба.
Међутим, извесно је да Болеслав Храбри није тиме могао да уништи све предхришћанске и ранохришћанске трагове словенске цивилизације која се простирала на једном веома широком географском пространству негована и код оних племена за која се није знало да такође припадају великој словенској породици и да тековине својих предака чувају као светиње преносећи тај аманет с колена на колено.
Познато је да је Библија писана на хананском језику. Хананци, иначе, представљају групу народа који су од краја III миленијума пре Христа живели у сиријско-палестинској области и то на југу и истоку. Тврди се да су семитског порекла, али су "асимиловали средоземне елементе из приморја и претрпели снажан утицај египатске мисли и египатског начина изражавања". Етимологија њиховог етнонима изводи се из ханан или канан, што би по некима значило равннчар. Извесни етимолози су и за етноним Пеласт давали еквивалент равничар. Али за етимологију Хананаца постоји још једно образложење које је документовано као ханан или канан, што ће рећи они који боје каном или људи црвене земље. Грчки еквивалент за ханан или канан, као црвена земља, је Феникија.
Нема филолошких података да се ови Хананци могу повезивати са потоњим Хебрејима. Али ови Хананци су језички. блиски Филестејцима. Међутим, оно што нам сада отвара нове истраживачке просторе је у чињеници да су и Хананци и Филистејци веома сродни са језиком балканских Пеласта. Ако се овде подсетимо и историјске чињенице да су Грци преузели писмо од Феничана и то у IX веку пре Христа, а Феничани имали консонантско писмо у XI веку пре Христа, које извире из протофеничанског слоговног из XVI века пре Христа имајући у виду морфологију графема још 1980, а првом систематизацијом Винчанског писма 1985. године, документовано смо повезали путању линеарног писма са севера на југ, а не са југа на север како се дотле сматрало у науци о писму.
Дакле, Грци су могли преузети писмо или од Феничана или од Хананаца који су за њих Феничани или носе атрибут Феникија, што, како смо рекли значи "црвена земља", али путања линеарног писма креће из Подунавља. И не заборавимо, подови свих станишта у Лепенском виру су црвене боје, дакле, од земље црвене боје.
 
Све нас ово наводи на још једно преиспитивање Библије која је штампана у Лондону 1850. године на хананском језику јер нам и ово издање пружа обиље лексичног материјала веома сродног словенском језику. Узмемо ли у обзир лексичну сродност између пелашког и словенског која не произилази само из топонимије од Босфора до Гибралтара, већ и из фонетске законитости, што је наука већ документовано утврдила, круг се затвара опет на географским пространствима словенских племена и словенских народа чији су најранији духовни центри овде, на Балкану.
Било је извесних претпоставки о повезаности нзмеђу готског и сповенског писма и превода Библије готског епископа Ulfile, творца готског писма и превода Библије на готски у IV веку, али се у овом тренутку не можемо упуштати у поузданост аргумената који су те претпоставке мотивисали.
Можда су томе допринели Ludvig Tubero i Halkokondil који пишу да су Грци и Римљани, Србе називали Готима. Међутим, они су свакако изворе за ове тврдње нашли код римског историографа Амијана Марцелина (Ammianus Marcelinus, око 330-400) који је настављао Тацитове Историје својим делом Rerum gestarum libri XXXI од којих су сачуване само последље књиге (14-31) које обухватају епоху од 353 до 378 год. Amijan Marselin, додуше описује продор тих Гота на подручја Волге, Висле и Дунава и назива их Шервинги (односно Сервинги) који себе и свој језик тако називају. Они су дошли и до реке Елбе коју називају Лаба, стога их суседи називају Полабима што налазимо и у Несторовом Летопису. Били су моћни народ који се ширио далеко од Рајне и граница старе Саксоније.
Древни Саксонци називају их Тервинги, а њихову територију Тервинген јер стари Саксонци уместо С употребљавају Т у личним именима. Грци и Римљани су Амијанове Шервинге називали Готи како не би изговорили њихово право име Слави, Скиави, што је значило робови, јер су Шервинги, Сервинги, Тервинги или Готи владали целих 100 година од 270 до 370 године под вођством Теодора Велимировића који ће доцније кад долази на подручје данашње Немачке своје име променити у Теодорик или Теодорикус или га сасвим германизовати у Дидрих односно Одоакер. Овај Одоакер, који је иначе градио храм у Равени и дворце у Немачкој, у немачким писаним изворима води се као Theoderich, односно германски краљ Одоакер (Оdowaker).
Ове историјске чињенице подударају се делимично и са веома оштећеним текстом такозваним Готским таблицама из словенског документа посвећеног богу Велесу у науци познатог као Велесова књига. Велесова књига је у ствари хроника писана словенским писмом и језиком на дашчицама, а излаже историју Словена у периоду од 650 година пре Христа до IX века наше ере. Постојање овог ретког документа обнародовано је најпре у Београду 1923. године, а прве странице њеног транскрибованог текста објављене су 1957. године у часопису "Жар-птица" у Сан Франциску а прва научна саопштења поднета су на Међународном конгресу слависта у Софији (Сергеј Лесној Парамонов) и на IX међународном конгресу слависта у Кијеву 1983. године (Лујза Сотникова). Делови оригиналног рукописа или у интегралном преводу са коментарима објављени су до данас у Америци, Енглеској, Холандији, Француској, Шведској и Аустралији, а од 1962. године основан је у Хагу и Центар за истраживање овог рукописа који од прошле године19 ради у Ахену.

I9 Од 1990. год. (прим . ред.)

" Велес књига" у овом тренутку представља најстарији документ писане историје Словена која даје широку слику настанка развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. Говорећи о пространству које су Словени заузимали у својој најранијој историји, о њиховој прадомовини, за којом су иначе и антички историографи и историографи новијег доба трагали често и на погрешним местима
поистовећујући извесне георафске појмове са етничким, овај непознати писац открива у дашчици 7-а:

"тамо где је пала наша крв, тамо је наша земља.
То добро знају наши очеви али и наши непријатељи то знају",

чиме нас упозорава да Словени нису прихватили љубав према земљи као егзистенцијални принцип тек са хришћанством, како нас је на то подсетио Мерешковски, већ да је он код њих установљен у давној прошлости, да је централна духовна ин-ституција и централна духовна енергија која покреће неотуђивост човека од његове природе јер је управо она сама природа. Стога, узроке деоба, сеоба, сукоба можемо налазити само у поремећеној природи, у поремећености ових принципа.
 
"Велес књига" нас суочава са још једним суштаственим принципом развоја словенске цивилизације, принципом друштвене организације. Наиме, непознати писац, или непознати писци "Велес Књиге" истичу породицу као основнн стожер живота заједнице наглашавајући да је за Словене највиши идеал, највиша светиња управо род, породица из које све потиче и којој све тежи, којом је осмишљена активност и радост живљења.
Имаући само ово у виду, "Велес књига" документовано одбацује псеудонаучну теорију Маркса и Енгелса о неспособности словенског народа за друштвену организацнју коју су протурали свету 1851. и 1852. године на страннцама New York Tribune-a.
Једину друштвену организацију коју су Словеии уважавали била је, дакле, породица не зато што су били неспособни за сложеније друштвене структуре, које су кроз историју такође имали, већ зато што су у својој свести видели једино Бога као господара који их не дели, који их не разликује и који их не потчињава у лажи већ уздиже у истини. Ово драматично уверење највећа је тековина словенске цивилизације као допринос универзалној цивилизацији.
"Велес књига" је написана словенским писмом на словенском језику. Према истраживањима Сергеја Парамонова тај језик је у ствари гуцулски дијалект који је изумро.
 
X. СЕОБЕ ИЛИ ГЕОМЕТРИЈА ИДЕНТИТЕТА*

Као најстарије становнике, од Црног до Јадранског мора, Страбон помиње Титане и Гиганте. Титанима даје и етничко име Пелагонци.20 А. Фик сматра Пеонце н Пелагонце најближим сродницима Пеласта.21 И сам назив долази из истог корена и има исто етимолошко и етнолошко значење. Сматра се да Пеонија долази од имена Бога Пеана кога Хомер спомиње као исцелитеља богова.22 Пеана је и победничка трачка химна (у словенској лексици произилази из глагола певати). Панонија такође потиче из истог корена. Један грчки натпис у Лувру садржи посвету: Поену, богу јасном,23 што је у подударности са нашом етимологијом Пеласта: Пеласти-светли. Отуд светлост- светост-слава .Додуше још је и М. Будимир дао сличну етимологију: Пеласти - беласти - бљештави (сходно алтернацији п/б).25 А познато је да су Пеонци поклоници соларног култа што ће се доцније утврдити и код Словена.
Сматра се да је Пелазг један од најстаријих грчких хероја по коме су и Пеласти добили назив. Аполодор26 га назива "син земље", једном речју "див" што иде у прилог Страбоновом закључку.

*Catena mundi I књига, Београд, Матица Срба и исељеника Србије, Београд, 1992. година (стр. 23-28)
20 Strabon De Geographiа - V 2, 4, VII 281, 337, 338
21 А. Fick, Griechische Ortsnamen, 1909.
22 Хомер, Одисеја - XIX
23 Dain A., Inscriptions grecques du Musee du Luvre ,Paris 1933, N. 19.
24 Радивоје Пешић, On the scent of Slavic autochtony in the Balkans Homeland, Београд, 1989, стр. 77-79.
25 Милан Будимир, Антика и Пеласти, Београд, 1950 - стр. 85.
26 Аполодор, Хроника-Фрагменти, 19. Исто као Н. Ritter et L. Preuller, Historia 1838.

Египатски писани споменици Пеласте помињу као народе с мора. Називају их Пуласати. У санскриту је сат- бити, а сат-јам - истина. То је истовремено и светлост, што такође иде у прилог нашој етимологији Пеласта.27 Асирски писани споменици упућују да је по њима добило име Филестеја и Палестина.

27 Радивоје Пешић, ибидем

У Ведском пантеону Аgni је бог ватре. У пелашком речнику огон је такође ватра (у словенским језицима: огањ, огин). Све је дакле, у знаку светлости: сунце - ватра - сунце као велика ватра. Отуд поштовање култа, па сходно томе и етноним.
Хомер и Хекатеј28 а за њима доцније и Херодот29 истицали су да су управо Пеласти били оно моћно и разгранато старо балканско стабло чије су се гране шириле на великим пространствима Европе и Медитерана. Из њих су поникле многобројне сродне или хетерогене популације. Отуд су неадекватне формулацнје. М. Будимира и В. Георгиева,30 иначе врсних познавалаца старобалканских поулација, да Пеласте можемо прихватити као етничку скупину која иде уз атрибут илирски или трачки. Они јесу у симбиози са Илирима и Трачанима, али су Илири и Трачани пелашки, а не обрнуто. Илири и Трачани су, дакле, гране великог пелашког стабла.

28 Хекатеј, Ист. I, II
29 Херодот, Историја, I, II, IV, IX
30 Владимир И. Георгиев, Introduzione alla Storia della Lingue Indoeuropee,Roma 1966.

Пеласти су живели у симбиози и са Дарданцима, Пеонцима, Фрижанима. Њима су припадали Атињани и Дриопи, савременици Минојаца, Кауконци, Теукри и Курети. Њиховој групи припадају и ликијски лидијски, етрурски и карски језик. И не само језик. Много сродности упућује на то да су то опет групе великог пелашког стабла. За традицију Пеласта, дакле везана су многа племена, многе етничке скупине. Култ божанства Даматре, односно Деметре, као врховног божанства прастаре религије агрикултурног друштва, а Пеласти су били први, или међу првим земљорадницима у Европи III миленијума, шири се од Крита до Сарматије. Сармати су чак имали и јединствен монограм Даматре веома вешто сложен од винчанских графема које су преузели од наследника винчанског писма.31
Према томе, кад је чувени руски археолог В. В. Хвојка32 пре осамдесет година, на основу археолошке документације Трипољске културе, видео сродну или истородну етничку скупину на веома великом ареалу, од Дњепра и Дњестра до Крита, није то никако могло бити домишљање јер су то потврдила и каснија археолошка, антрополошка, етнолошка и лингвистичка истраживања о којима нас између осталих извештавају и Т. С. Пасек, И. К. Свешников, М. М. Герасимов, Г. Чајлд, В. И. Даниленко и други.
Лингвистичка истраживања која ће још у прошлом веку образложити Економиди и Данковски у потпуности допуњују закључке трипољских истраживача, а у новије време то су ауторитативно потврдила и истраживања М. Будимира и В. Георгијева. Међутим, новија истраживања шире овај ареал и даље од Крита, до египатског царства на југу и израелских племена на истоку. Ово документују најосновнија археолошка истраживања филистејског града Екрона у близини Јерусалима, посебно текстови урезани на керамичкнм плочицама који упућују на морфологију писма познатом на пелашком ареалу као винчанско писмо, а такође и језика с обзиром на сродност између пелашког, филистејског и хананског на коме је настала и Библија.33

31 Радивоје Пешић, L`origine della scrittura Etrusca, Grande Enciclopedia Contemporanea, Милано 1985, стр. 325-338.
32 Б. А.Хвоика, Древние обитатели, Киев, 1913.
33 Seymour Gitin and Trud Dothan, Тhe Rise and Fall of Ekron of the Philistines , Вiblical Archeologist,Jerusalem 1987, стр. 197-222.

Пеласти су били изванредни земљорадници, вешти градитељи и архитекте као и њихови сродници или истородници Филестејци и Етрурци који ће многе елементе своје аутохтоне архитектуре позајмити Египћанима и Грцима, а не преузети од њих како су то тврдили неки етрусколози. Пеласти су градили одбрамбене зидове око Акрополиса, али и Пелазгион који ће Хелени разорити да би тек после петсто или хиљаду година изградили свој Партенон. Пеласти ће свету дати и писмо, како то саопштава Исак Тејлор 1899, а не Феничани.34 Граматик и ретор Г. Мариј Викторин (из IV века наше ере) говори да по мишљењу једних Еуандр, а помишљењу других Херкулес је донео писменост у Италију од Пеласта.

34Isak Taylor,The Alphabeth,London 1883, Vо1. II. стр. 124-207.

Сада је већ сасвим поуздано да је то писмо било у употреби на Балкану још у VI миленијуму као словно, а не идеограмско и како то неубедљиво тврди Марија Гимбутас.35 Пеласти ће свету дати и медицинску терминологију о чему нас исцрпно обавештава В. А. Воробуев 1987. године.36
Они ће оставити и своју ономастику и топонимију широм Европе која је добрим делом и до данас сачувана. Даће свету једног Одисеја који је за Ликофрона37 из Халкиде на Еуебији синоним пелашког краља Наноса, оснивача доцније етрурске Кортоне на Апенинском полуострву. Овај податак потврђује и Плутарх у Ромуловој биографији38 као и Хеланик са Лезбоса који Пеласте наводе као претходнике Етрураца на Апенинском Полуострву.
Пеласти ће свету дати и Питагору, али ће за тај нови свет бити дуго само митолошка прошлост што ће створити пометњу и код Роберта Грејвса, иначе неуморног трагача за истином старих цивилизација.39 Јер често, кад се историографија нађе пред загонеткама прошлости она их или у потпуности одбацује или их сврстава у митологију, упркос непобитној аргументацији која јој се нуди. Уосталом, границе између митолошког и историјског су све блеђе што историографију обавезује на далеко шири и одговорнији приступ управо том митолошком извору који отвара кругове.

36 В. А. Воробиев, Индоевропеиское и неиндоевропеиское в греческои медицинскои терминологии - Античнаа Балканистнка,
Москва 1987. стр. 16-19.
37 Ликофрон, Касандра (Александра).
38 Плутарх, Ромулова биографија, Н. Сад 1989.
30 Robert Grevs, Грчки митови, Београд 1987. стр. 29-31.

Ф. Н. Финк, један од највећих ауторитета у компаративној лингвистици прогласио је баскијски језик несумњивим наставком од њега старијег иберског језика. Баски живе још и данас у Шпанији и југозападној Француској. Али признати наследник иберског језика је и ђурђијански, односно грузијски.Ђурђијански језик припада групи кавкаских језика али Финк и баскијски језик убраја у групу кавкаских језика.40
Номади који живе на полуострву Чукчен на крајњем североисточном врху Азије, такође говоре језиком који је веома близак баскијском. А. Брагин налази аналогије баскијског са ђурђијанским односно грузијским, али и са јапанским. Јапански је сродан ђурђијанском преко своје тунгуске компоненте.
 
Али, круг се не затвара још увек, јер налазнмо да су идиоми племена Лакандоњана из округа Петен у Гватемали аналогни баскијским идиомима. У Тули у Мексику, индијанско племе Отоми говори старим јапанским дијалектом.
Објављујући своја истраживања 1986. године у Ла Пазу, Карлос Фрејре закључује да не само језичке већ и фолклорне ђурђијанске аналогије постоје и још живе код индијанских племена Куекуа у Португалу и Ајмара у Шпанији.41 С друге стране, В. Георгиев налази сродност између хититског, етрурског и трачког језика.42 Веома озбиљне трагове хетитског језика налазимо и код Адигејаца на Кавказу који су нам оставили очаравајуће легенде о Нартима, веома сличним прастановницима на подручју Лике (Југославија), у чијим ћемо пећинама наћи њихове колосалне скелете као и трагове једног прастарог писма хронолошки детерминисаног на 150.000 година пре Христа.
Амерички лингвиста М. Свадеш, оснивач глото-хронологије тридесетих година нас обавештава да се словенски и германски језици раздвајају пре 4.000 до 5.200 година.43 Веродостојност овог обавештења потврђују и писмени историјски извори. Али оно што је од превасходне важности, ова нас обавештења надахњују на даља свестранија трагања за Словенима у дубокој прошлости, у VI и V миленијуму, а не у другу половину другог, како је до тога дошао Б. А. Рибаков.44

40 Према наводима: Oto Muk,Alles uber Atlantis ,Wien 1976. стр. 158-164.
41 Саr1os Freire, Quechua y Aymara-Portugez-Espanol-Un estudios constrativo, LA PAS 1986.
42 Владимир И. Георгиев, Денешното состојание на тракологиата-Археологиа, Софиа -1972. Н. 4.
43Moris Swadesh, Toward Greater accuracy in Lexicostatistics Dating, International Jurnal of American Linguistics, Baltimore, 21-1955. сгр. 121-137.

Чинило се да је пелашки круг затворен понуђеном митологијом или неубедљивим закључком у недостатку писаних: историјских извора што се често наводи и при помену Словена и њихових "сеоба". Чинило се да је баскијски круг затворен на линији: Мексико, Португал, Шпанија, Француска и Грузија, Чукчен, Јапан. Међутим, било би то само уцртавање његових бледих контура иза којих се преплићи и други правци. Један од тих праваца креће из Старчевачке и Подунавске цивилизације. Прва између 5.400 и 4.200 године, карактеристична по малим киповима и печатима које ћемо наћи и на локалитету Церје код села Говрлева у близини Скопља са траговима писма које је претходник Критско-минојске писмености.45 И друга, између V и IV миленијума. Оне су извршиле утицај и на развој култура у Италији н Украјини. Подунавци стижу до данашње Немачке, Холандије и Француске пре 4.000 година и доносе староседеоцима земљорадњу. Тако настаје цивилизација Ресена или Расена (3300-2200) северно од Алпа (и не само северно), и нордијска (3300-1800) у јужној Скандинавији и Северној Немачкој. Винчанска култура, међутим, веома снажна по својој писмености, покривајући широка пространства Балканског Полуострва, као раскрсница између истока и запада, севера и југа, преко чијих ће пространстава проћи многи догађаји и светови, поклониће тим световима писменост као највећу људску светлост којом ће они осветљавати широка пространства својих нових боравишта.
Балкански локалитети из доба неолита са веома богатом документацијом писма, одбациће тако доскорашње теорије о настанку писма на југу, у овом случају словног писма које произилази из свог система и које је хронолошки детерминисано далеко пре свих фамилија писама у Египту, Месопотамији, Анадолији или Грчкој. Линија винчанског писма уцртана је дубоким урезом да означи настанак једне цивилизације која ће се даље ширити на југ и север, на исток и запад.

44 Б. А. Рибаков Јазичество древних Словена, Москва 1981, стр. 214-230.
45 Радивоје Пешић, Dea de Cerie, Instituto di studi Orientali, Milano, Bolletino - anno II, N.4,1987. стр. 7-11.

Камено доба,доба које не познаје границе људске комуникације, оставља своје трагове управо на камену и керамици не само стога што камен има мирис људске душе који произилази из слојева чисте свести, већ и стога да отисне стање своје свести, да остави огледало свога духа као молитву или поруку о свом идентитету. Или као опомену и поуку будућим нараштајима и временима .46
 
Теодор Момзен 1850. објављује једну теракоту са натписом која се чува у колекцији Минизис (De Minicis) у Ферму, а потиче из IV века пре Христа.47 Тадеј Волански, 1854. године, анализирајући овај натпис истиче да је он настао од грчког писма и да означава посвету која буквално гласи: Ierakleos Sklabenos. Овај натпис он дословно преводи: Хераклу Словенском, и наглашава да је то најстарија загонетка о помену имена Словена на Апенинском Полуострву.48 Али исте године он налази да је и надгробна плоча Енеја из XII века пре Христа пронађена 1846. године код Кречента, исписана етрурским писмом али на словенском језику.49
46 Радивоје Пешић, Sillabario Etruscum,Arezzo 1980.
47 Theodor Mommsen ,Die Unteritalischen Dialekte, Leipzig1950. сгр. 333 : Таб. 2)
48 Тадеи Воланскин, Памјатники писмености Словјан до риздва Христовога, Москва 1854, стр. 3 (таб 1,1 б)
49 Ибидем стр. 20 (Таб. VII)

У Лувру се чува велика статуа брадатог бога, вероватно Гилгамеша, кога такође називају Хераклом, али Асирским. Овај Херакле, односно Гилгамеш, држи у десној руци риса.50 Рис је на етрурском рас, отуд и један од извора њиховог правог имена. Раси, Расени, Рашни, Рашани, што су они посебно истицали и заштитним знаком који је представљала фигура риса на њиховим бродовима. Цара Реса помиње Хомер у Троји, али постоје и Раси у северној Индији. При овом не бисмо занемарили ни назив Раци (Раси, Рашани) за Србе, као ни древни Рас који је настао од Дарданског Арс како нас обавештава М. Будимир. Можда отуд и држава Арсава у Малој Азији.
Ђанбатиста Вико51 извештава да су сви народи имали свог Херакла и наглашава да је Варон, "најчувенији истраживач древности успео да их наброји 40".

50L.Robert, Rev.Archeologiе, Paris 1933, У1-Х11, стр. 121-147.
51 Vico Giambattista, Principi di scienza nuova, 1744.

Имамо и Хераклеу,Хераклеополис између Мемфиса и Абидоса, али имамо и Херсон (који се такође идентификује са Хериним сином) где ће се управо света браћа Ћирило и Методије можда први пут суочити са дотадашњим писмом Словена. Не са цртама и резама како каже Црноризац Храбар коме су словенске руне и могле бити сличне цртама и резама у поређењу са морфологијом глагољских слова, али оно писмо којим је била написана Велес књига52 у исто време кад су и словенска света браћа кренула у ширење свог новог писма намењеног словенском свету.
Стога и тај "Словенски Херакле" из колекцнје De Minicis и Енејева плоча из XII века пре Христа имају основа за интересовање које им је у том смеру посветио Тадеј Волански. Али се ни тиме не затвара круг.
Компаративне лингвистичке анализе Хомеровог дела Икономидиа и Данковског,53 који савршеном прецизношћу извлаче аналогије из хеленског, латинског и словенског језика, узбуђују својом егзактношћу и упућују на Пеласте у којима налазе снажну словенску компоненту. Ово сад помера пелашки круг на исток, запад и север где ће они оставити свој језички утицај и данас веома препознатљив.
Кругу Икономидиа и Денковског индиректно придружује се и Милман Пари,54 професор Харвардског универзитета, који је четрдесетих година вршио истраживања стила наше народне поезије са циљем да уђе у дух певача који ствара еп. Тако је настала колекција Пари на Харвардском универзитету која је данас највећа збирка јужнословенског епског песништва у свету. Она најбоље илуструје истраживачки оптимизам и научну строгост овог изузетног хомеролога који је вршио теренска истраживања и нашао да наши певачи (гуслари) певају песме дужине Хомерових песама у којима је нашао Хомерове сцене, Хомерова средства и Хомерове предмете поезије. Његов велики задатак је био: ући у певача самог. Било је то због Хомера. Он је пронашао много шта од Хомера у Југославији.

52 Влес книга, Дошцечки Изенбека, Хаг, 1968.
53Gregorius Dankovsky, Ноmerus-Slavicus dialectis cognata lingua, Vind. 1826.
54Albert Bates Lord, Naslede Milmana Parrya-Latina et Graeca, Zagreb 1, 1985, N. 26. Str. 3-16.
 
Зато ће његов асистент Алберт Лорд, који га је пратио на тим истраживачким путовањима по Југославији, записати:
"Овде је (у Југославији), ако хоћете, био део једне Илијаде, позадина опсаде Троје".
Пре Милмана Париа овим проблемом бавио се Србин Милан Будисављевић и поставио основне темеље ове теорије у нас и у свету. Међутим, мрзовољни епигони послушности, јалови интерпретатори изанђалих теорија, заобишли су Будисављевића који је у ствари позивао на даља истраживања као на дужност. Тако је Милман Пари стао на чело једне одважне школе, веома озбиљно схваћене у свету науке, која ће не само лингвистима и теоретичарима песништва, већ и историчарима, отворити широке хоризонте сазнања управо о идентитету овог света овде, али ће и њихова теорија код нас бити позната само ретким истраживачима који се још неће огласити као настављачи школе Будисављевића или Париа управо због опасности да буду изложени потцењивању од тих истих епигона послушности.
Икопомиди и Данковски, Будисављевић и Милман Пари су, дакле, указали не само на велико словенско лексичко благо које је садржано у IV века пре Хр. Хомеровим спевовима, већ и на праве изворе структуре и ритма којима на својеврстан начин оживљавају драматичност радње, што је производ једног духа чије зачетке традиције налазимо у несагледиво дубокој прошлости, а чијег смо трајања сведоци.
Кад су у првој половини II миленијума Хелени кренули у потрагу за новим пространствима, преко Црног Мора и Балкана махом и Моравско-Вардарском долином, сусретали су већа и мања балканска племена која су говорила истим језиком. Доласком на подручје данашње Грчке суочили су се са Микенском цивилизацијом у процвату. Био је то њихов сусрет са Пеластима чије су истороднике већ имали прилике да упознају на свом путу. Сусрет са староседеоцима њихове нове домовине свакако их је надахнуо да започну са стварањем своје цивилизације,која ће неколико столећа доцније доживети врхунац свог процвата одређујући свету категорије мишљења, суштину интелектуалних оруђа и начела морала.
Једна друга цивилизација, латинска ,поникла на Апенинском полуострву од племена која су га насељавала донеће цео један систем реда и закона, мишљења и експлицитног расуђивања на чијим ће се темељима расцветавати нова епоха, са језиком који је био концепт уједињења света.
И једна и друга цивилизација, дакле, настају од оних племена и народа који су насељавали Балканско и Апенинско Полуострво, Малу Азију и Медитеран. Била су то истородна племена или словенски народи подељени организационо, али не и духовно. Мезејци или Мезапи били су на Балканском Полуострву, Малој Азији и Апенинском Полуострву; Јаподи или Јапиги, такође су били на Балканском и Апенинском Полуострву, Илири, Калабри, оснивачи Калабрије (према М. Будимиру из Санџака), Венети, поред Анта једно од два највећа словенска племена, које је било насељено и у Малој Азији где узима учешћа у Тројанском рату заједно са Дарданцима, Бригима и Пеонцима, насељени и око средњег и доњег тока Дунава, дуж Тимока и Мораве, до Вардара, у пределима данашње Русије, на Балтику, Енглеској, Швајцарској, Аустрији и Северној Италији.
 
Јављају се овде и друге велике етничке скупине као што су Скити и Сармати, Трачани и њихови сродници Дачани, Гали и Келти који ће, враћајући се новоизабраном или првобитном огњишту понети највише духовне културе са словенског простора о чему налазимо потврде и у њиховом лексичком фонду.
Али, ни овде није затворен круг. Јер, ни појава грчке, ни појава латинске цивилизације неће зауставити етнички вулкан који ће с времена на време угрожавати Европу, Медитеран, васцели свет. Урођени нагон за поседовањем водиће човека из једне у другу несрећу. Једни народи прогањаће друге да би и сами били прогоњени. Долазећи и до златних епоха када ће се резултатима креативног духа свет радовати. И опет ће стихија подстакнута нагоном за поседовањем разарати дело човека и самог човека. Круг ни тада неће бити затворен. Али свет се неће суочити са истином да је живот могућ само у отвореном кругу и вертикалној духовној законитости који води јединственом извору енергије.
Постоји један скелет на локалитету Лепенски вир који су археолози нашли у лежећем положају крај огњишта. Као да је то био последњи чувар домаће ватре. После десет хиљада година његовог сна, археолози су га пробудили као да су хтели још једном да суоче свет са неумитном истином. Светови се деле и селе, али се увек враћају своме огњишту.
Стога и сеобе Словена нису ништа друго, до отискивање са свога огњишта под притиском насиља и поново враћање свом огњишту као есенцијалној енергији опстанка. А досељавање Словена на Балкан у VI и VII веку наше ере потврда је управо тог природног нагона за повратком огњишту. Ако историја нема писану документацију да би прихватила ту чињеницу, упутно би било да се обрати дубоко уснулим скелетима неколико метара испод земље. Тада ће свет живети у својој правој историји испуњен међусобним поштовањем и љубављу.
 
XI. ТРАГОМ СЛОВЕНА, ТРАГОМ СРБА*

*Текст објављеи у Са1еnа mundi, књига I, Беогрaд, Матица
Срба и исељеника Србије, Београд, 1992. (стр. 212-216.)

Систематска истраживања словенских насеобина на подручју Апенинског полуострва обављају се већ преко двеста година. Она су указала на нека кључна питања кретања и укрштања популација, из чега најчешће и проистичу проблеми етничког идентитета.55 Интензивнија истраживања словенских насеобина на подручју Апенинског полуострва започета су крајем XIX и почетком XX века (М. Пуцић, G.Ruberstis, Р. Volре, G.Ascoli, А. Rolando, К. Ковачевић, В. Макушев. Ј. Смодлака, М. Решетар, G.Gleich, А. Ваldachi). Стога, кад се 1981. године у Сасариу на Сардинији појавила студија Massima Pitau-a: "La lingua dei Sardi Nuragici e degli Etrusci" у којој је између осталога документована наметљива идентнчност између сардинијског и црногорског и македонског фолклора, изненађења скоро и да није било.

55Посебпо интересантне резултате истраживања дали су нам Јан Колар у својој обимној студији "Староиталиа славјанска", 1853, и Александар Димитриевнч Чертков у студији "О језике пеластов, населивших Италију, и сравнение јево с древнесловенским', Москва 1885.

Међутим, кад се 1853. године (дакле, 128 година пре тога) појавила обимна студија Јана Колара ''Староитaлna славјанска'', која ни до данас није подвргнута озбиљнијој анализи, извесни научни кругови тога доба примили су је са запрепашћењем и одбацили као плод романтичарских домишљања писца. То упућује на закључак да историографија није увек и и истој мери била у ситуацији да доследно примењује објективну научну апаратуру у својим истраживањима.
Присуство Пеласта и Илира, Месапа, Јапига и Калабра, а посебно присуство Венета на подручју северозападно од Рима и на североистоку Апенинског полуострва, такође није нити у потпуности нити с непристрасном акрибијом истраживано. А чињеницу њихове присутности и њихове повезаности са словенским елементом такође није упутно мимоилазити на шта је указао још чувени италијански антрополог G.Sergi.
Јер, и Пелaсти и Илири, Месаги, Јапиги и Калабрези и посебно Венети, које налазимо и с ове стране Јадрана, захтевају темељнија истраживања управо у правцу њихове очигледне повезаности или првих корена прасловенског елемента на шта указују не само нека новија археолошка истраживања, већ и новији аспекти методологије у истраживању праисторијских чињеница.
Апенинско полуострво у предхришћанској ери бројним европским и медитеранским популацијама, чинило је у ствари раскошни мозаик духовних укрштања најразличитијих и у исто време сродних етничких менталитета. Та је чињеница свакако била један од превасходних каузалних фактора конституисања идеје о трагању за једном новом, интегрисаном цивилизацијом, која ће се и реализовати оснивањем Римског Царства.
Оснивањем Римског Царства, међутим, у извесној се мери гаси традиција осталих етничких скупина, а улога јединог водећег катализатора свега што је бит Царства преузима етничка скупина Латина. Расељене, асимиловане или уништене, остале популације биле су принуђене на прекид континуитета своје традиције. Међутим, током времена, испоставило се да нису унпштени сви трагови оних етничких популација које су имале дубље корене живота и на Апенинском полуострву и шире.
Остаци тих трагова појединих етничких скупина, додуше фрагментарни или модификовани осмишљавањем захтева нове цивилизације, ипак су сачувани, често веома бледо, и у даља времена што омогућује извесне историјске реконструкције како би се дошло до што потпуније слике живота тих етничких скупина.
Извесни антрополошки, археолошки и лингвистички трагови упућују на присуство Словена на Апенинском полуострву још у предхришћанској ери. На словенску компоненту је наука указивала и код етничких скупина Илира, Венета, Мезапа, Јапига, Калабра, Сабина,56 којима је Апенинско полуострво у тој ери било претежно насељено, а извесна истраживања су указала и на трагове словенског језика код Етрураца, Венета и Илира.

56 Јожеф Шавли-Матеј Бор - Unsere Vorfahren die Veneter,Wien 1988,
Радивоје пешић.-L`origine della scrittura Etrusca,Милано 1895.
 
Бројни топоними и хидроними Апепинског полуострва, од којих су многи у употреби и данас, упућују на словенску лексику. Извесне етнолошке одлике етничких скупина Апенинског полуострва такође упућују на словенске изворе. Међутим, за дубље праћење словенских трагова на Апенинском полуострву неопходна су далеко систематичнија и свестранија истраживања од оних која су вршена у XVIII и XIX веку, а и од радова потоњих истраживача који су овим питањима прилазили више својим домишљањима него егзактном методологијом и интердисциплинарним поступком.
Сматра се да је у новој ери било неколико таласа досељавања Словена на Апенинско полуострво. Неки од тих таласа произилазе од потискивања Словена према западу од освајача њихових простора, док су неки плод сталних комуникација између једне и друге обале Јадранског мора.
Још пре VI века забележено је присуство Словена у данашњој Апулији, у Ликанији и Калабрији. У VII веку, најездом Авара извршен је притисак на Словене који су дотле живели у Далмацији, и они прелазе на другу обалу. Догодило се то 642. годнне код града Сипонта (данас Манфредонија). Били су то Неретљани који су својим доласком започели битку против Лангобарда, али и поред тога што битку нису изгубили у потпуности, морали су се вратити натраг. Други њихов долазак забележен је 834. године, а 866. године удружена словенско-византијска ратна флота долази као ослободилачка са циљем да избаци Сарацене из Барија.
У Х веку (926. године) кнез Михајло Вишевић са својим трупама прелази Јадранско море и настањује област Гаргано, али мирољубивим путем.57 Познато је да су у приморским местима Девије, Весте и Варена живели Срби. Досељеници из Санџака, познати као калаброси (свирачи) будући да су оснивачи Калабрије. У то исто време долази и до организованог живота Словена у такозваним communities (комуне, заједнице), fraternities (братства) и жупаније. Та братства, односно жупаније шире се и на област Напуљске Краљевине, потом око Барија и Бриндизија. И многа братства сачуваће своја национална обележја даље кроз векове, тако да их, упркос асимилацијама, истраживачи препознају све до данашњих дана.

57 А.Guillou - La culture slave dans le catepant d`Italie, Софија 1978, стр. 167, 267-276.

На овим подручјима, дакле, и данас живе потомци братства: Милићи, Антићи, Паштровићи, Пешићи, Марковићи, Вучинићи, Анђелићи и др. Они чувају обележја своје националне традиције, свакако не у потпуности, али довољно да би скренули пажњу на своје словенско порекло.58

58 М. Решетар - Словенске колоније у Италији - Дубровник 1907,
G.Gelcich - Colonie Slave nell` Italia meridionale ,Сплит 1908.

Ако имамо у виду да су Јапиги на југоистоку Апенинског полуострва они исти Јаподи које имамо и на подручју Лике, да су Калабрези онај исти живаљ који налазимо на подручју Санџака много пре насељавања Калабрије (јер је управо насељавају ови из Санџака), а Месапи истоветни са племенима доцније Велике и Мале Мезије и даље, Венети истог рода са Венетима на подручју доњег Дунава, Тимока, дуж Мораве до Вардара и преко Црне Горе до Истре, јасно нам је о ком је словенском живљу реч и којим би путем требало да се крећу нова истраживања.
То исто односи се и на Пеласте о којима знамо да су они на југу хеленизирани након доласка Хелена (XVIII век пре Христа) а у исто време они на северу словенизирани и доцније опет асимилизирани у зависности од подручја на коме су се налазили (или где су избегли) са живљем које је било надмоћније од њих. При томе ће остати отворено питање Етрураца, односно Расена, којим се наука бави већ 500 година одбацујући сваку могућност њихове везе са прасловенима што се у последње време ипак показало неодрживим.
 
Међутим, историографија бележи да је до првих насељавања Словена у јужну Италију дошло у XVIII веку. Ономе што се догодило у VII и IX веку, такође на југу Италије, историографија сада не придаје посебну пажњу као да се тада радило о привременом насељавању. Па ипак, упркос тој недоследности из које ће произићи доцније контраверзе, лингвистички материјали документују чврсте основе за трагања у далеко дубљу прошлост. И не само лингвистички. Те трагове налазимо на подручју негдашње Напуљске Краљевине, у покрајинама Puglie (Апулија), Аbruzzi, Саmpania, Сарitanta у Bariju и Вrindiziju, у венетским покрајинама северозападно од Рима и на северу данашње Италије.
Можемо очекивати да ће нова историографска истраживања показати резултате, али ако овом приликом посветимо пажњу и овим досадашњим истраживањима, суочићемо се са веома богатом словенском традицијом на подручју данашње Италије што ће свакако бити од значаја и за та нова историографска истраживања.
М. Решетар у својој студији "Словенске колоније у Италији" (Срђ, бр. 24. Дубровник, 1907.) записује само нека словенска насеља недалеко од градића Termoli: Кruc, Sfilic и Моntemitro и у њима укупно 4802 словенска житеља.
G.Gelcich у својој студији "Сolonie Slave nell` Italia meridionale" (Spalato, 1908.) налази да је године 1543. било на подручју средње Италије 9109 словенских житеља. М. Resetar опет на подручју североисточне Италије има их 35000, али ни Решетарова ни Гелчићева студија нису посвећене овом подручју. Њихове студије се баве јужним и средњим деловима данашње Италије што је случај и са многим другим истраживачима који, додуше, и наглашавају да број словенских житеља на овим подручјима није увек поуздан и да се ослањају углавном на онај број који налазе у тренутку истраживања.
Међутим, оно што је истраживаче највише интересовало и о чему су оставили богат истраживачки материјал односи се на порекло и трајање традиције. Наиме, истраживачи су у првом реду истраживали задржавање словенских обичаја и језика. Па тако М. Решетар и Ј. Смодлака наводе да су Словени сачували своје обичаје (прослава Божића са бадњаком и остали празници) и у приличној мери свој језик.
М. Нrastе (Коло бр. 5, Загреб, 1963) у месту Peshici-Garganico налази да су Словени задржали своја имена и презимена скоро до данашњих дана. Наводи се, такође, да су Словени градили цркве и сличне установе у Венецији, Барију, Бриндизију и осталим местима од којих неке и данас постоје. Број тих институција је далеко већи, разноврснији и распрострањенији у северном делу Италије где су настањени Словенци. У довољној мери чували су Словени и свој фолклор (ношња, народне песме и приче) од чега данас постоје само бледи трагови на југу и у средњој Италији.
Али спрска културна историја имала је у правом смислу своје жариште у време Млетачке републике и у њеном центру.
Од XV до XIX века Срби у Венецији развијају своју штампарску и издавачку делатност. У том раздобљу забележено је око 40 штампара-издавача словенске књиге, што представља мрежу задивљујућих размера. Српски писци који живе у Венецији, ближе и даље од Венеције, афирмацијом свог стваралаштва допринели су да Венеција буде жариште српске културе тога доба.
 
Међу штампарима и издавачима се посебно истичу Божидар Вуковић и Димитрије Теодоси, а од писаца Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Јоаким Вујић, иначе и позоришни посленик у Фиренци и професор француског језика у Трсту. Ту је и Захарије Орфелин 1768. покренуо свој славено-сербски магазин, што је значајан датум првих корака српског новинарства. Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јоаким Вујић, Павле Соларић, Вићентије Ракић, Герман Анђелић, Лукиан Мушицки, Матија Бан, Јосиф Рајачић и други, који стално или повремено живе и раде на подручју од Венеције до Трста, носиоци су предромантичарске школе у српској књижевности, што је још једна потврда веома интензивног културног живота Срба на овом подручју.
Године 1751. и српска колонија у Трсту изградњом свог храма Св. Спиридона, а доцније и школе (1772), почиње своје веома широко уобличавање. Бројна колонија Срба у Трсту, иначе веома богатих трговаца и родовласника дуго ће уживати велики углед међу грађанима овог града који се налазно на врхунцу привредне моћи тога доба, тако да су Срби бирани и на истакнуте функције локалне власти. Тако развијена заједница Срба у Трсту оснива и своју општину, 1843. године и своју библиотеку.
Истраживач словенских насеобина у Италији М. Смодлака оснива 1909. године Словенску библиотеку у Кручу и тиме, сада са већ снажном колонијом у Трсту наставља културну и националну традицију Срба у Италији. Међутим, у доба Мусолинијевог фашизма и рата, рад српских језгара замире и тек након II светског рата поново у извесној мери оживљава, али сада већ у сасвим измењеним околностима, које су, између осталог, условљене и присуством ратне емиграције из Југославије. Српска црквена општина прилази расколничкој страни у Америци, а известан део српског живља, налазећи у томе политички чин, одваја се од српске црквене општине." Другог организованог живота срба у Трсту нема. У осталим деловима Италије, такође, Српске заједнице на Југу Италије настављају живот као и дотле, асимилишући се или индивидуално негујући своју традицију.

59 Једну од најпотпунијих историја Срба и црквене општине у Трсту дао је Миодраг Ал. Пурковић - Историја српске православне црквене општине у Трсту, Трст 1960.
 
XII. ЛЕПЕНСКО И МИКЕНСКО ПИСМО У МАКЕДОНИЈИ


Македонски археолози су 1981. године започели рад на истраживању археолошког локалитета Церје. Ово вишеслојно неолитско насеље налази се на удаљености од 15 км од Скопља. Важно је напоменути да су неолитски житељи изабрали управо ово место за своје станиште између осталог и због две речице које га окружују. У позадини насеља уздижу се Бели Брегови, невелик пропланак прекривен растињем. На тај начин неолитски човек је имао све неопходне елементе за подизање насеља: воду (две речице и извор), земљу (на којој је могао градити станиште са жртвеником, дакле, ватру) и пропланак Бели Брегови што је за њега била веза са универзумом.
Вертикалном стратиграфијом установљено је да је насеље имало 6 хоризоната. Први насељени хоризонт одговара раном неолиту, остала три припадају средњем неолиту, пети припада млађем и једнак је са Винчом- Тордош I, II, док шести хоризонт одговара фази касног млађег неолита који се подудара са Винчом-Плочник II и Бубањ-Хум I. Интересантно је напоменути да је ово насеље живело и у римском периоду. Постоји склоност веровању да је у римско доба насеље имало и своје светилиште посвећено заштитници природе и извора.
Међутим, насеље је живело и у средњем веку, такође са значајним светилиштем које је било посвећено светим врачима Кузману и Дамјану. Према томе, на основу тако установљене стратиграфије можемо закључити и хронологију настанка овог насеља и њене почетке наћи између V и VI миленијума пре Христа.
Имајући у виду ову хронологију прва станишта насеља Церје настала су у периоду између Лепенског Вира и Винче-Тордош и на известан начин можемо их сматрати ближим периоду Лепенског Вира и поред тога што геометријски нису у сагласности са стаништима Лепенског Вира, али их остале карактеристике од значаја веома често повезују са њим. Реч је дакле о оном хоризонту који одговара фази V миленијума, али бисмо пре могли рећи да је то крај VI и почетак V миленијума, дакле, онај период кад ишчезава или се претапа у ново доба цивилизација Лепенског Вира.
На ова размишљања нас највише наводи откриће теракоте са натписом која је на овом археолошком локалитету пронађена у IV
његовом хоризонту. Одмах морамо напоменути да је откриће теракоте у Церју вишеструко значајно, и то не само по томе што представља својеврстан примерак који се може срести и на другим археолошким локалитетима на Балкану, већ и по томе што документује управо онај прелазни период између Лепенског Вира и Винче који смо већ поменули. Та документованост се састоји у томе што ова фигура идола са птичјом главом има натпис који је алфабетског и идеограмског карактера.
Теракота из Церја, која је највероватније оличење Велике мајке - прародитељке је висока 3,5 цм а у бази је обима 3,5 цм. Глава је у облику птице. При дну је оивичена натписом чије графеме су потпуно идентичне са графемама које смо нашли на Лепенском Виру, а на простору самог дна је идеограмско писмо. Према томе, теракота из Церја нам представља у ствари карактере два писма што говори о њиховој истовременој употреби. Уједно је то најстарији траг писмености на подручју данашње Македоније. Чињеница да је ова писменост у потпуној сагласности са писмом Лепенског Вира поткрепљује наш закључак о постојању писмености Лепенског Вира, али уједно и о њеној распрострањености као и о дужем временском трајању.
С друге стране, теракота из Церја са својим натписима јавља се као први докуменат који потврђује наш закључак да писмо из Лепенског Вира није било само симбол и није се састојало искључиво од орнамената и симболичких графизама већ и од јасно исписаних графема које су биле у употреби за трансфер одређених комуникација.
Натпис на теракоти из Церја, коју ћемо ми назвати Божанствена птица из Церја, исписан је словним знацима Лепенског Вира, о чему смо већ говорили у нашој студији Силабариум Лепенски Вир. Можемо одмах приметити да поред издвојених графема имамо и употребу лигатура тако да се на основу прве декодификације може установити да натпис има око 14 графема или укупно 4 лигатура.
Идеограм се састоји од три неправилна круга које надкриљује птица раширених крила или класје житарица. И натпис са словним знацима и идеограм су веома јасно уцртани што говори о извежбаној руци писара.
Тако нам Божанствена птица из Церја доноси траг најстарије писмености у свету која је настала између V и VI миленијума пре Христа и упућује на закључак да досадашња хронологија настанка и развоја писмености захтева коректуру водећи нас у веома дубоку прошлост и на неочекивана пространства. Према томе још једном се приближавамо веома интересантној и значајној цивилизацији Лепенског Вира чија је историја, по свему судећи, веома богата и нуди нове тајне и нову документацију о једној веома раној цивилизацији.
Други, веома значајан докуменат откривен такође на локалитету Церје је бронзани печат. Бронзани печат нз Церја нађен је у шестом хоризонту, што значи да је ближег датума у односу на Божанствену птицу. Додуше и сам бронзани печат открива време свога настанка. Сами археолози га нису хронолошки, културно и типолошки одредили, међутим, на основу натписа који је утиснут на печату, ми смо склони закључити да печат потиче из средине II миленијума и на основу карактера писма повезујемо га са Микенском културом.
 
Бронзани печат из Церја има пречник 4 цм и висину од 2,5 цм. При врху, дакле тамо где се не налази натпис, печат је незнатно оштећен. Натпис печата налази се на његовом дну и састоји се од јасно исписаних слоговних графема. Натпис је оивичен уједначеним орнаменталним рељефом. И с једне и с друге стране печата у његовом хоризонталном положају такође се налазе натписи.
Декодификацијом централног натписа (који се налази на дну) исписана порука гласи: ВЕ-РА-ДЗЕ што слободно преведено може да значи: без љубави смо у понору, или - без љубави смо у мраку. Декодификација осталих делова текста је у току.
Веома јасне графеме-симболи на бронзаном печату из Церја указују на то да смо суочени са Линеарним-Б писмом које су 1953. године транскрибовали енглези Вентрис и Чедвик на основу грчког језика. Међутим и Вентрис-Чедвик су приликом декодификације Линеарног-Б писма предложили тумачење само за 65 од укупно 90 симбола колико су нашли на глиненим таблицама из Кнососа које је 1900-1904 године открио сер Артур Еванс. Служећи се декодификацијом Вентрис-Чедвик нисмо сигурни да ћемо и ми у целости декодифицирати натписе на бронзаном печату из Церја, али у сваком случају и делимична декодификација, а и присутност самог Линеарног-Б писма на овом значајном споменику писмености довољно потврђују његову идентичност чиме се фонд писмених споменика тако далеке прошлости на подручју данашње Македоније само обогаћује.
На подручју данашње Македоније, где је настало прво модерно словенско писмо и где је жариште словенске писмености уопште, сачувани су и антички споменици писмености. Ти споменици су грчког и римског порекла и њихова присутност на овом подручју је већ научно обрађена. Појавом ове документације трагови писмености на подручју Македоније померају се у дубоку предисторију што је данас за нас веома значајчно сазнање. Географија и историја писма се на нзвестан начин помера са истока на запад, а то може надахнути истраживаче на нове подухвате. У
сваком случају то је доказ да се истраживањима трагова писма није поклањала довољна пажња даље од већ познатих жаришта писмености на истоку. Открићем Лепенског и Вннчанског писма у Подунављу на подручју Југославије, Румуније и Бугарске, као и ова најновија на подручју Македоније долази се до нових сазнања не само о распростраљености писма већ и о његовом пореклу. Ови подаци покрећу и питање примарности у односу на карактер писма. Наиме, ови подаци, као што се то показало у писму Лепенског вира и Винче упућују на закључак да пиктографско писмо није прво писмо, већ да је оно настало касније, као тајно писмо, писмо које је требало одвојити од масовне употребе и масовног коришћења. Пиктографски карактер, дакле, одваја писмо од човека и поверава га само одређеном броју упућених, односно посвећених. Природно овај проблем намеће нове детаљне анализе и уједно нова истраживања. Међутим, наше је мишљење да ни у ком случају не можемо запоставити нова открића писма јер нам омогућују и нова историјска сазнања о развоју најстаријих цивилизација и њиховог утицаја на оне које су дошле након њих.
Трагови писмености у Македонији који нас воде у тако далеку прошлост повезујући културу Лепенског вира и Винче представљају још један доказ да на писмо Лепенског Вира не можемо више гледати као на случајну појаву. Али не смемо заборавити још једну важну чињеницу - култура Лепенског Вира је настала између 6.000 и 7.000 година пре Христа н она нам не открива само своје специфично писмо већ и остале нзражајне могућности свог језика. Познавањем броја и овладавањем перспективе Лепенци су оставили за собом веома богате трагове високог степена своје цивилизације која још чека своје нове истраживаче.


Библиографија
1.Неолитски куки во Зелениково и Говорлево
(проспект за изложбу) Скопје, 24. XII 1985.
2.Милош Билбија
Неолитска населба Говрлево (рукописно), Скопје 1986.
3. Радивоје Пешић
Sillabarium Lepenski Vir Istituto degli studi Orientali, Arezzo, 1986.
4.Francois Chamoux
La civilisation greques a l`epoque archaique et classique, Раris, 1965.
5. М. Ventris -J.Chadwik
Evidence for Greek Dialect in the Mycenaen Archives, Journal of Hellenic studies, 73,1953, стр. 84-105
6. М. Lejeune
Memoires de philologie mycenienne Раris,1958.
7. Извештај за рекогносцирање на неолитската населба Говрлево-Скопје "Културно наследство",
Скопје, 1984.
 
XIII. СЛОВЕНСТВО, И МИ У ЊЕМУ...*

*Текст интервјуа објављен 28.1Х 1992. године, у листу ''Студент''

Словенство, и ми у њему, пролази кроз веома тешку фазу свог развоја нарочито последњих неколико година. Тих неколико година представљају у ствари пресудни тренутак од кога зависи хоће ли и како словенска цивилизација уопште опстати. Реализација мрачног пројекта уништења словенске цивилизације траје већ дуго са променљивим успехом али се чини да је овом приликом достигла свој најбруталнији ниво. Разарање је почело изнутра обухвативши све структуре, све институције, продирући у најдубљу прошлост порицајући је и наметајући очајање и безнађе.
Да би се до тог стања дошло било је потребно придобити велики број словенских изрода. Лишени сваке моралне компоненте, они су прихватили улогу реализатора тих пројеката који су из корена уништавали идентитет народа из кога су и сами поникли. Завера англосаксонске коалиције против словенске цивилизације вуче своје корене из дубље прошлости, али је она данас разголићена као никад раније. Њене слуге су на сваком кораку нашег окружења препознатљиве својом методологијом деградирања сваке вредности словенске цивилизације. Ти приврженици понизности и страха, освојивши кључне позиције у свим институцијама друштвеног, културног, просветног и научног живота успели су да наметну такав духовни стерилитет и кондиционирање ума да је тешко супротставити им се без последица. Заштићени плаштом официјелности и звучним титулама које су стекли као политички подобни, они и даље у име некакве нове демократије прљаво обмањују народ, указујући му на тобожње излазе из тешке ситуације у коју су га заправо они увели, са намером да га ту и оставе како би испунили завет својим господарима.
Словенска историографија XIX века покушала је да расветли многе странице историје словенске цивилизације.
Међутим, историографија XX века је категорички одбацила та истраживања као непоуздана. У ствари, историографија XX века прихватила је такозвану нордијску историјску школу која је конструисала прошлост европске цивилизације, указујући преимућство у свему нордијским племенима и народима. У тој конструисаној историји, Словени нису заузимали ни секундарно место у развоју европске цивилизације. Тако фалсификована историја, међутим, била је наметнута и Словенима као једина њихова историја и судбина. Са том фалсификованом историјом манипулишу и данас протагонисти имагинарног новог светског поретка. Ропска послушност њихових слугу овде, с друге стране, не посустаје у свом мрачном походу на истину и то је довело до најновијих страдања словенских народа, а посебно нас у њима.
И док с једне стране имамо фалсификаторе и протагонисте тих фалсификата, с друге стране имамо гомилу стручно јалових, који такође, својим запањујућим незнањем покушавају да унесу пометњу, како би се негирањем свега, укључили у токове науке. Служећи се политичким смицалицама, многи носиоци научних компетенција код нас, спутавају и даље сваку нову научну мисао, сваки нови корак који нас приближава истини која нас приближава идентитету. Они су створили неподношљиву стваралачку климу која је прогнала много надареног света ван земље. Такве носиоце културе и науке, који су као политички подобни заузели водећа места у кључним институцијама науке и културе, требало би управо прогнати из тих институција ако бисмо желели да се наши прогнанн умови врате своме огњишту. Ако бисмо желели да имамо науку и културу.
 
И данас су познате многе личности из тог света науке и културе који своја незнања и своју ненадареност бране преко медијских институција уценама, претњама, петицијама, као у време циркуларних писама идеолошких комисија, злоупотребљавајући институције које су својевремено узурпирали својом политичком оданошћу режиму. Штете које наносе те гарнитуре моћника су непроцењиве за нашу науку и културу. Они су таква брука за нашу науку и културу у свету, да је тешко спрати је у неко догледно време.
Младим генерацијама је нужно поклонити свако поверење и препоручити им да не следе пример својих учитеља. То је трагично, али то је судбина наших младих нараштаја у области науке и културе, у свим областима живота. Само млади нараштаји изоловани од својих конзервативних учитеља могу донети нову стваралачку климу. То су они и потврдили својим радом у свету.
Нова историјска школа код нас, настала је управо као насушна потреба нашег опстанка. Догматска школа у науци, посебно у историографији, за последњих педесет година довела је до катастрофалних последица у науци. Само оптерећена идеолошким и политичким захтевима тренутка, та школа је преузимала улогу супериорног арбитра у тумачењу историјских истина, служећи искључиво владајућој идеологији, а не науци. Нова историјска школа је у потпуности и дефинитивно одбацила такву науку и посветила се слободном истраживању и интерпретацији нових историјских извора, осмишљавајући своју оријентацију трансисторијски и заснивајући је на строго научној законитости.
Резултати те нове историјске школе били су презентовани на неколико научних скупова у нашој земљи, као и кроз индивидуални рад појединих приврженика ове школе. Ти резултати су побудили велико интересовање у ширим круговима код нас, али и у научним круговима у свету. То потврђују управо позиви многих универзитета из света на сарадњу.
А из свега тога настало је и конституисање Словенског Института у Новом Саду. Овај институт управо ради на реализацији великог пројекта историје словенске цивилизације пет хиљада година пре Христа до данашњих дана. Врата Словенског Института су отворена за све заинтересоване стручњаке који се баве истраживањем словенске цивилизације. У последње време то интересовање је порасло и код нас и у свету. Словенски Институт већ сарађује са преко осамдесет универзитета и института у свету. Рад Института је наишао на веома озбиљан пријем код многих научника. Институт, међутим, жели да укаже поверење младим научним нараштајима и на томе ради са пуно пажње.
 
XIV. НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И СЛОВЕНСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ*
* Предавање одржано у Тршићу 6. априла 1992. године.

Требало је да се догоди муњевито. Са савршеном прецизношћу, без предомишљања. Било је много замора да би се допустило одлагање. Јер, време је одмицало и остављало за собом само зрачак наде који је био довољан да распламса илузије уморних и лакомих.
Растајући се од пријатеља Виктор Шкловски је овако записао свој вапај за изгубљеним временом:
''Ево прошло је седамдесет година, експеримент није изведен. И није разјашњено је ли требало изводити овај експеримент.''
Било је то у време кад је настајала чувена колекција аутомобила Леонида Леоновића Брежњева. После овога Шкловски је вероватно још размишљао о смислу и бесмислу експеримента. Али време растанка се ближило и та мудра глава није дочекала да види како један експеримент замењује други. Сада је већ сасвим извесно да је први био неопходан да би био изведен други.
Шта се у ствари догодило? - Русија је седамнаесте године убила свог цара. После седамдесет година истраживачи се упињу да открију је ли то заиста била Русија. Русија је седамнаесте године започела разарање својих храмова и седамдесет година се молила пред иконама својих џелата који су још 1851. и 1852. одбацили сваку могућност сопственог организовања Словена у модерну државу. У међувремену, те словенске државе су биле разаране насилнички, варварски, до потпуног уништења. Али нису могле бити уништене. Словени су од 1945. године положили милионе живота да би се ослободили и западног и источног насиља. Међутим, круг није био затворен.
Реализација експеримента која је била започета 1917. године настављена је и после 1945. године. Поредак у који су ушли Словени био је неопходан да би им се одузела душа. И кад се поверовало да су Словени остали без својих икона и осакаћене душе, игра је настављена свом жестином до дефинитивног разарања словенске цивилизације.
Подељена на источну и западну, Европа је тражила нове деобе, али искључиво тог источног дела. У име демократских промена и заштите људских права. Био је то почетак новог трагичног ударца који ће такозвана источна Европа доживети од такозване западне Европе. Источна Европа, дакле, суочила се веома брзо са суровим гостопримством западне Европе. Тако су све илузије Источне Европе да ће јој западна Европа пружити руку биле потпуно распршене. Источна Европа је тиме била бачена на колена и расцепкана, у општој конфузији и немаштини, пристала је на прве компромисе.
На прагу свог уједињења, међутим, вирус разједињења нагриза и западну Европу. Хоће ли се западна Европа одупрети том вирусу који јој се враћа као бумеранг. Употребом насиља она ће тај вирус можда само привремено блокирати, али је неизвесно да ли ће то још више ојачати идеју у њеном разједињавању по моделу источноевропском.
Европа није више на раскршћу. Европа је на беспућу. Али њена суманута игра нове географије не посустаје. Егоцентрична, нарцисоидна и агресивна Европа наставља са комадањем словенског света. Чини то провидно али брутално. Реке крви невиних жртава натапају пространства словенских земаља уз мистериозно најављивање новог светског поретка чији су пројекти свакако непознати и његовим најватренијим протагонистима. Као да је намерно препуштено да свет нагађа у чему се, коначно, састоји тај нови светски поредак. У тржишној економији, у демократском структуирању друштва, у заштити људских права и националних слобода. Али све ове институције су управо на западу на веома крхким ногама. Уместо тржишне економије запад је истоку понудио ропску послушност и глад, уместо демократског структуирања друштва и заштите људских права и националних слобода, грађанске ратове и отуђивање од свог националног идентитета.
Контраверзна у својим идејама и реализацији својих настојања Европа затвара очи пред истином и наговештава враћање преживелој семантици. Покушајем буђења старих империјалних идеја Европа као да жели да врати време, да га заустави, да га обмане. А још је Достојевски једном приликом
записао:
"Пре него што се у савременој Европи приступи васкрсавању идеје о старој римској монархији, идеје о светском Цесару Ујединитељу који је Човекобог, потребно је савладати и превазићи супротну идеју хришћанског светског сједињења која је оличена у богочовеку".
Велика је то препрека коју Европа не може да савлада. Јер управо на прагу трећег миленијума, уочи свог најављеног уједињења Европа затвара очи пред срушеннм хришћанским храмовима, пред тако сурово израженим деобама хришћана.
 
Постоје законитости којих се свет клони из незнања а које су нужност ако свет не жели да дође до најдубљег понора. Европа је истрошила своја аргумента да би се могла ујединити са расположивим механизмима. Словенски свет, с друге стране, не може да заволи понуђену судбину. Словенски свет нема права да се одрекне себе и да пропадне узалуд. Ако до овога није дошла ни источна ни западна Европа то значи да је цивилизација данас, иа прагу тог тако наглашаваног дочека трећег миленијума пред катастрофом. То значи да је дух наше цивилизације потпуно истрошен. Да је у ствари поражен самим собом.
Узнемирена и преплашена Европа, и на истоку и на западу, морала би се упитати, не стоји ли иза свега тога још поразнија идеја, није ли човечанство данас довело себе на оштрицу бријача технолошким узлетом чије се последице назиру у распаду васцеле планете Земље. Јер не заборавимо, радиоактивни отпад зрачи пуних петстотина година и кад је у утроби мајке Земље.
Пре пет стотина година Европа је откривала Америку. Данас, пет стотина година од тог открића, није извесно да ли је Америка открила праву Европу. Сасвим је извесно, међутим, да Европа, или бар словенска Европа, поново открива Америка. Јер, управо је Америка понудила такозвани нови светски поредак без икаквог образложења његовог садржаја. С друге стране, тај такозвани западни део Европе користећи се снагом свог економског преимућства понудио је тој источној, махом словенској Европи nouvel ordre који је, како су бар досадашњи резултати показали, супротност самом себи. Демон ироније и овом приликом настоји да загосподари измученом Европом која још није заборавила и преболела своје ране од последње светске катастрофе. Нови светски поредак \ Nouvel ordre!
Сумрак је исувише густ. Недорасли захтевима времена арбитри правде, преузимајући суверено сва овлашћења, нудећи многим народима демократију, нуде у ствари ново ропство и смрт. То би требало отворено рећи. Завера са употребом историје је коначно откривена. Лажни морал доживљава свој фијаско. На западу и на истоку у истој мери. Јер поврх свега, јер изнад свега зјапи озонска рупа. Долази време великог обрачуна природе која је без кривице кажњена. Хоће ли нови светски поредак, хоће ли nouvel ordre ући у тај обрачун. Или ће то препустити малим народима већ исцрпљеним од наметнутих поредака.
Све вербалне комуникације су паралисане. Говоримо отуђеним језиком, језиком насиља, језиком који је пресија над истином, који је скривање истине. Ми на источној и ми на западној страни Европе. То је та коб која је унела смутњу не само између тих страна, већ и унутар њих.
Постоји у индијској традицији максима која гласи:
"из лажног језика настаје гнев, из гнева мржња, а из мржње злочин".
Емпирија ове формуле поретка ствари је у Европској реалности.
Испоставило се, међутим, да је лажни језик био довољно кадар да покрене процес креирања прошлости. Наметањем те артефицијелне прошлости сматрало се да се може наметнути и нова пројекција света. Можда је та нова пројекција и опште прихватљива за свет, можда је та нова пројекција и једина преостала нада за спасење већ унесрећеног света. Али чему скривање. Не противуречи ли то скривање исправности и нужности новог светског поретка. Европска и светска јавност су пред последњим искупљењима које ће бити пресудно за судбину света.
Нови светски поредак заснован на принципима макијавелизма не може наћи праве приврженике. Може се очекивати да ће он бити изневерен управо од својих најгласнијих протагониста. Не стога што ће они понудити нове, прогресивннје идеје пројекције света, већ стога што њихов рушилачки дух неће моћи да прихвати никакав ред, стога што је њихов врхунски идеал задовољавање тренутних интереса.
Нови светски поредак гради се на рушевинама многих држава. У настојању да се ослободи граница, он сурово намеће нове границе. Иза тих нових граница, међутим, експлицитно се назиру старе преживеле империје. То више не ствара забуну. То подгрева отпор. Свет се суочава са изневереним принципима хуманизма и демократије. И то руши сваку његову наду. Али архитекти новог светског поретка са тајним нацртом пројекта нису спремни на уважавање извесних суштинских принципа на којима се једино и може заснивати развој цивилизација. Чак и кад наилазе на отпор. Чак и кад се суочавају са чињеницом да се тај отпор ланчано може проширитн на васцели свет.
 
Можда је дошло до забуне. Можда је заблуда на другој страни. Можда није реч о новој утопији. Покушајмо да ствари сагледамо без узбуђења. Кренимо у авантуру упркос дебелим наслагама апстракције. Али којим путем?
Испоставило се да се разарањем словенске цивилизације нови свстски поредак излаже ризику који може довести до катастрофалних последица. Оне су већ на видику. Јер, словенски свет није исцрпљен до те мере да не може прихватити нови светски поредак. Део тог словенског света управо је прихватио све што му нуди тај нови светски поредак. Питање је једино колико је то искрено прихватио, колико је био приморан да прихвати. Јер, ако једнога дана схвати да је поново, по ко зна који пут обманут, нови светски поредак може очекивати не само свој срамни пораз, већ и далекосежније последице које ће се погубно одразити на судбину једног дела, или васцелог света.
Данас се већ са сигурношћу може закључити да су та два света, тај такозвани источни и тај такозвани западни, у истоветној заблуди. И један и други хрле из једног у други екстрем. Такозвани источни свет заваравајући самог себе да се ослободио бољшевичке свести гаји илузију да већ има у рукама "све благодети" које је уживао западни свет и немилосрдно пљује по себи, по свом идентитету и својој слободи што је одраз управо типичне бољшевичке свести схватања морала.
А тако-звани западни свет, гајећи илузију да уводи тај нови светски поредак, користећи се најекстремнијом бољшевичком методологијом, уместо у нови светски поредак улази у ствари у необољшевизам. Како иначе схватити крилатицу Serbien muss sterben која кружи Европом? Како схватити европску демократију, слободу личности и слободу изражавања мисли кад је европски информативни систем саздан од прљавих лажи на рачун једног јединог напаћеног али гордог народа?
Има ли Европа и свет право на истину? Може ли им, нови светски поредак у име демократије
понудити бар делић истине? Јер., Serbien muss sterben не значи да је Србија Картагина. Уосталом, Serbien muss sterben је најбољи израз са каквом слободом стваралаштва европска пера данас потврђују демократичност друштва у којима живе и стварају. Ако су то тековине нове цивилизације и новог светског поретка, сада је већ сасвим сигурно, свет оправдано страхује за свој опстанак.
Свет словенске цивилизације који прекрива пространства два континента са традицијом од шест хиљада година још је непознат и цивилизацијама које га окружују и самом себи. Тај свет је седамдесет година експериментисао са такође једним новим поретком. Заблуда је била сувише горка. Све енергије су биле исцрпљене и ушло се у нову празнину. Између широких пространстава земље и неба нашао се сам и побеђен. Осврнувши се око себе могао је да види једино да је иза њега остао један експеримент, а пред њим други. Није имао више ни Бога ни цара ни своју историју ни своје писмо. Разорен изнутра, трансформишући се у нови систем, суочио се и са својим спољним разарањем. Преостало му је једино одрицање самог себе. Истрошен, унакажених снова порицао је све своје вредности не знајући више да нађе пут до ослонца на своје институције. Бог и цар су били мртви, историја је била замагљена, деформисана, њихово писмо понуђено као туђа тековина. Породица је била на развалинама, љубав према отаџбини, домовини или матушки програмски је скренула у апстрактни космополитизам. Верност домаћем огњишту била је усмерена лажној кооперативности. Запуштена земља била је усмерена на јаловост. Градови су били дехуманизовани без свог правог имена. Укидање идентитета трајало је дуго. Опробани рушитељи преузели су улогу градитеља.
Делирична интелектуала истока придружила се делиричној интелектуали запада која је такође била без циља. На кога се после тога може ослонити нови светски поредак? Како се, после тога, може зауставити свој револт?
Можда би требало очекивати да се људска мудрост модификује и да се врати заборављеним суштинама. Али још увек је супремат незнање. Нове нараштаје очекују застареле школе.
На корак од Еропе словенска цивилизација није била у стању да Европи укаже на своје институције јер их је и сама одбацивала. Много је нагомиланих предрасуда. Апокалиптичка ноћ Европе је далеко од свог освита док се не суочн са нарушеном хармонијом.
Словенски Свет је ушао у нову патњу уместо да се врати изворима који би довели до преображаја енергије. Потребно је, дакле, огласити прошлост закопану и заборављену. То међутим, не подразумева обнављање старих знакова који такође нису могли бити дуготрајни јер су произилазили из површинских слојева свести. То подразумева искључиво оне суштине које су аутентичан одраз духовне вертикале у којој је тај свет настајао. То је једини одбрамбени механизам цивилизације која је настајала са својим институцијама и која једино у духовној симбиози са њима може да се усмери на узлет духа без кога нема опстанка ни у једном поретку.
 
Вратити се прошлости закопаној и заборављеној, с друге стране, није скривати се од будућности и није парализовати пут до будућности већ прихватити оне законитости које су остале иза нас, које смо оставили иза нас, а које нису ни загонетке ни замагљени наговештај златног доба.
Агатирси су учили законе певајући. Цивилизација данас и на некадашњем истоку и на некадашњем западу не учи законе, она их свакодневно конструише и руши у исто време да би их поново конструисала. Агатирси су били божанствено племе на Балкану које је живело у хармонији као и балкански Пеласти које је Хомер опевао такође као божанствене. На темељима тих цивилизација израсла је словенска цивилизација, али она је запоставила своје институције, своје законе и знања.
Акумулирајући у себи тако дуготрајну патњу, међутим, словенска цивилизација данас је у предвечерју своје ренесансе. Буђење је брутално, како смо једном поменули, али неминовно.
У том случају човечанство се може ослонити само на оне духовне институције које не отуђују човека од његове природе. У том случају човечанство се може ослонити на институције слободне воље и нових принципа мишљења. Прихватити те институције, међутим, усвојити их, значи променити ток сазнања. Нужно је дакле, не поновити круг који ће, како бар историја сведочи, послужити шоковима будућности. Кад Европа то буде схватила схватиће и да су словенске институције неразориве јер су оне и њена тековина које се она не може одрицати.
У том случају ни једна Картагина не може више пасти. И ни једна Србија више не може умрети. Свака друга алтернатива је последња катастрофа данашње атомске цивилизације која у својој структури још има живу цивилизацију палеолита.
 
XV. БУДУЋНОСТ ИСТОРИЈЕ ИЛИ КАКО ПОМОЋИ ЕВРОПИ*

*Студијска група за европске перспективе. Предавање одржано за I округлим столом 14.јула 1992. године у Београду. Текст објављен у књизи: "Како помоћи Европи" (Архив Кљакић, Београд, 1993. стр 13.).

Европски концепт мондијализма је израз тешког раслојавања свести једног друштва распојасане маште, убогих снова, непремостивих прохтева и апсурдних подухвата. То су потврдили сурови догађаји који су проистекли из тог концепта. Догађаји који су узнемирили и саму Европу и свет.
Стрмоглављујући се из једне утопије у другу, позивајући се при том на доминанцију силе, немоћна да прихвати природни ток ствари и историјску нужност, већ остварење своје воље, Европа је понудила увођење реда кроз катастрофу. Интелектуално умртвљена она више ништа не може да понуди са својим полулешевима. Препавши се од најезде 50 милиона избеглица са истока, што је сама предвидела, суочена са својом кошмарном пројекцијом света, Европа је почела да трага за излазом у идеји да потамани тих 50 милиона и да притом за тај масакр пребаци одговорност на своје жртве.
Благо је рећи да је стање озбиљно, али га са дужном озбиљношћу Европа никада неће ни прихватити ни признати. Европи би требало неизоставно помоћи.
Нагомилано је много понижења, много бола и мржње. Пробуђени су најмрачнији нагони. Оно што разум одбацује. И на истоку и на западу.
Постоји једно семиотично искуство које нас приближава утехи и разрешењу кад се нађемо пред дилемом - како да уништимо себе или како да продужимо живот врсте. То семиотичко искуство говори да треба ићи не само до знака, не само ући у знак, већ ићи и изнад знака.
Теорија хаоса, теорија о крају историје је замагљивање проблема. Реч је о системима који су у стању кретања и системима чије се понашање не може изразити линеарним алгоритмом. Али законе не можемо поједноставити дотле да је могуће применити фрактални систем на друштвене односе, на људско биће које по својој природи припада свету хармоније. Јер, ако је крај историје само једног друштвеног поретка, како да у том случају образложимо и крај географије који произилази из краја историје. Крај једног друштвеног поретка не можемо идентификовати са крајем историје јер сваки поредак настаје на темељима или развалинама предходног поретка. Предходни поредак, дакле, није дефиннтивно ишчезао већ се мање или више уткао у надолазећи или новонастали. Стога и новонастали не означава крај већ продужетак. Отуд је и бесмислено говорити о крају историје ако се историја одвија у једном истом свету.
 
Немогуће је ући у туђу историју, немогуће је изменити морфологију запоседнутих земаља без последица. Трансисторијска истраживања су показала да је мистификација сваког новог поретка предрасуда коју је човечанство плаћало у крви. То, међутим, не значи да би требало окаменити процесе развоја цивилизације. Али свака промена са позивом на самоукидање идентитета има за последицу једино сламање једног света. Иза тога остају развалине, иза тога остаје пустош која испуњава празнином из које се не могу сагледати нови светови.
Не можемо, ни унапред, ни уназад, померити време и простор, нити се заклањати љуштуром знака. Будућност историје у великој мери зависи, не од слободе будућности, већ од слободе садашњости. Али се слобода садашњости не постиже фаворизовањем система сукоба и насиља, заменом стварног ангажмана и вербалном игром.
Неприпремљена на заједништво Европа не може реализовати уједињење реторичким обртањем проблема. Заједништво подразумева подједнаке параметре за све субјекте позване у заједништво.
Модел заједништва, међутим, са старањем европских држава и ситних словенских кнежевина, неодржив је јер је у супротности са самом суштином заједништва. Такво заједништво је унапред поделило свет заједништва на повлашћене и потчињене. А заједница, обично, не пристаје на категорије.
Европа је, након распада социјалистичког поретка имала илузију да може по својој вољи располагати вољом тог света. Тај свет је, с друге стране, такође имао илузију да ће му Европа испунити сваку вољу. Међусобно разочарење није једина последица која проистиче из ових илузија. На помолу је нова неизвесност која може бити ризична за обе стране. Тежња за повратком разореном поретку, или конструисање опет новог поретка, који ће као супротност разореном и постојећем бити нова опасност за судбину Европе.
Принцип националних подела унутар словенских држава и словенских народа Европа није била расположена да примени и на своје државе. Тако је ушла у нову противуречност која открива њену недобронамерност. Али се Европа ннје зауставила само на томе. Европски цинизам је доживео свој врхунац кад је Европа услед тог хаоса почела да проповеда европско братство.
Европи би заиста требало помоћи.
Европа се у првом реду мора ослободити политичког и дипломатског дилентатизма, пресије подкултуре, псеудонауке и квазиинтелигенције. Европа мора извршити реконструкцију сопствене историје. Европа се мора ослободити тешких наслага својих пропалих идеологија и циљева које не може остварити. Без параноичних истина Европа би требало да одбије захтеве за порицање својих корена. И коначно, Европа би требало да се ослободи само блокаде објективних информација о себи и свету који га окружује.
Постоји језик који исказује стварност и језик који прикрива стварност. Стара је истина да је језик само оно што исказује истину. Европски говор је нагао, апстрактан и агресиван. Он прикрива стварност. И не само што је прикрива. Он унакажава стварност. Будућност историје је у језику истине, а не у вулгаризацији језика.
Европа мора инсистирати на знању ако инсистира на будућности. Све болести потичу из незнања, све трагедије су, такође производ незнања. Европа тврди да познаје историју Балкана. Али, како кад ни сам Балкан не познаје себе. Међутим, Балкан познаје свој култ дубоко унутрашњег обрачунавања са самим собом. Никада се идеја међусобног сукоба на Балкану није рађала на Балкану. Балкан је био и остао центар укрштања многих нација, религија и идеја. Балкан је колевка и школа Европе. Ако Европа дозволи да то изгуби из вида изгубиће сваки ослонац за своје опстајање.
Само пре десетак година преостали део још неосакаћене европске интелигенције показао је изузетно интересовање да упозна скривену цивилизацију на корак од себе. Била је то словенска цивилизација. Европа је била смртно преплашена. И уместо да схвати целокупност, уместо да схвати стварност како би могла да створи свест која води сазнању, Европа је пожелела да словенску цивилизацију сурово одбаци као нестварну, Европа је пожелела да се словенски свет баци на колена.
 
Али Европа мора рачунати на ренесансу словенске цивилизације која је на самом свом прагу. Будућност историје мора рачунати, између осталог, управо на словенске институције.
Европи је неопходна нова школа и нова наука ако још има осећања за одговорност према будућности. Да ли је то могуће на жабокречини евроцентризма и еврофанатизма. Потребно је много напрезања без самољубља, без презира и злобе. Потребно је уважавати тежњу за новим знањем како би се смогао повратак у духовну равнотежу.
Солидарност са напаћенима, хуманитарна помоћ напаћенима не доноси се на ратним фрегатама и бојевим главама. То Европа веома добро зна. Али не зна да знање настаје из патње. И уместо да доноси помоћ на врховима својих ракета сврсисходније би било да сама потражи помоћ у знању управо код оних којима она жели тако широкогрудо и на тај начин да помогне.
Европски концепт мондијализма срушио се у Јадранском мору на очиглед целог света. Али још има наде за утеху. Све своје промашаје Европа ће приписати Југославији и Србији. Она ће и у Југославији и у Србији наћи своје приврженике који ће то потврдити клечећи пред својим џелатима и молећи зз опрост.
Нешто заиста није у реду. Много тога није у реду. Исламски песник Djalal-od-Din Rumija је у XIII веку записао: "Ако пресечеш атом, наћи ћеш у њему сунце и планете које се окрећу око њега". За Грчку је атом (етимолошки) значио, оно што се не може пресећи. Индијска теорија атома, међутим, указује да су све произведене ствари смртне, а да је вечно само оно што није произведено, једино је атом непроизведен стога је и вечан".
До ових сазнања се дошло пре фисије атома. Према томе до хаварије атомских централа не долази само као последица технолошког или људског фактора. Постоји и фактор повратка атома у своју вечност. Европа, међутим, мора рачунати на још један фактор, фактор фанатизма. Стога је нужно, пре свега и изнад свега, схватити да је будућност историје у уважавању енергије нама још недовољно познатих галаксија, тако удаљених од нас, али у исто време и тако дубоко у нама. Имајући у виду да Еропа оличена у Европској економској заједници не припада само њој, потребно је, у првом реду заштити је од фанатизма. Потребно је помоћи Европи без одлагања. Права помоћ увек долази са неочекиване стране и у неочекиваном тренутку.
 
Словени су једини народ који Бога везује за земљу а не за небо. Отуд и Magna mater. Дакле, земља као Magna mater. Она која даје плодове, она која рађа, која је стално присутна, ту са нама и ми са њом. Отуд је Бог стално са нама и у нама. Не далеко од нас и не невидљив и нечујан. Све је прожето њиме: биће и
битисање, логос, суштаство, структура. Оно што је код Индијаца sraddha ( нем. glaubing), вера, веразакон, веровати, мислити, дакле живети. Липа је свето дрво код Словена, а дрво је Запис. Запис је центар логичке кохерентности и јединства за вертикално сједињавање духа са свим световима. Запис долази од глагола писати, записивати (schraiben). Дрво записује, дрво је писмо. Човек му се клања. То је његова света дужност. Дрво, дакле запис је центар трансмисије свега духовног јер је у вертикалној позицији, јер је сведимензионално. Оно је у центру насеобине. Оно је центар света. Прилази му се са поштовањем и вером. Приносе му се молитве. Оно је три света. Оно је свесвет. Оно је светлост јер је у свом непрекидном пропињању ка светлости, оно је у сталном додиру са светлошћу. Отуд је и писмо светлост и извор светлости.
 
Дрво ниче и израста из земље. Земља је такође светлост јер је светост. Растући из земље дрво тежи светлости. Чини се небеској, али то је та иста светлост. Дрво је у сталној светлости која је постојана. Оно није никада у сенци. Нарочито не у сопственој сенци. Јер и само оно је светлост. Као и сво биље. Дрво-Запис је свето место, храм. Храм је, такође, писмо. Као порука и поука. Запис-храм је идентификација суштине. Свако дрво је свето дрво. Кондензује сва четири елемента. Али дрво-запис је дато као стално емисиона структура. Емитујући енергију, дрво-запис је дрво живота. Његово свеобухватно осмишљавање.

* Одломак из писма упућеног гђи Ursuli Roessing у Немачку, Висбаден (превод Весна Пешић)

Дрво-Запис је именовано и именује. Оно је процес и квалитет. Оно је ритам. Оно је усмеритељ.
Својим постојаним присуством оно слови. Отуд слово. Отуд запис. Отуд светост. Код неких народа је то камен који такође има свој живи крвоток. Словени су свет шуме. Њихова станишта су од дрвета, њихови храмови и њихове књиге.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top