Tokom rata u Iraku 2003, u javnost je izbio skandal pod nazivom Abu Graib mučenje. Naime, objavljene su slike sa scenama američkih vojnika koji zatvorenike psihički, pa i fizički zlostavljaju i dovode čak do nasilne smrti.
Ponašanje ovih vojnika možda nikada ne bi moglo biti objašnjeno da tri decenije ranije nije sproveden socijalno-psihološki eksperiment na američkom Univerzitetu Stanford.
Godine 1971. uticajni profesor i poznati socijalni psiholog Filip Zimbardo odlučio je da ispita prirodu ljudskog zla na jednom naizgled sasvim jednostavnom eksperimentu. Želeo je da simulira odnose moći, kao i socijalne odnose, u jednoj specifičnoj instituciji – zatvoru.
U eksperimentu su učestvovali dobrovoljci, studenti Stanforda, koji su podeljeni u dve grupe. Dobrovoljci su mogli imati jednu od dve uloge: zatvorenik ili čuvar. Njihova uloga je određena bacanjem novčića. Svi dobrovoljci su bili fizički i psihički zdravi i nisu imali nikakva iskustva sa delikvencijom.
Podrum univerziteta je prerušen u mini zatvor, učesnici su dobili svoje kostime i minimalne instrukcije, dok su za sve ostalo imali potpunu slobodu. Predviđeno je bilo da „predstava“ traje dve nedelje, ali je svako u bilo kom momentu mogao da odustane.
Čitav prostor je prethodno pokriven skrivenim kamerama, tako da je Zimbardo imao konstantan pregled i nevidljivu kontrolu nad nesvesnim učesnicima. Konačno je „predstava“ mogla da počne.
Eksperiment se, međutim, vrlo brzo od melodrame pretvorio u horor završen prinudnim prekidom posle šestog dana. U tih šest dana učesnici, a i sam Zimbardo, bili su svedoci nervnih slomova, sadizma, vebralnog i fizičkog nasilja, pa i torture.
Ponašanje ovih vojnika možda nikada ne bi moglo biti objašnjeno da tri decenije ranije nije sproveden socijalno-psihološki eksperiment na američkom Univerzitetu Stanford.
Godine 1971. uticajni profesor i poznati socijalni psiholog Filip Zimbardo odlučio je da ispita prirodu ljudskog zla na jednom naizgled sasvim jednostavnom eksperimentu. Želeo je da simulira odnose moći, kao i socijalne odnose, u jednoj specifičnoj instituciji – zatvoru.
U eksperimentu su učestvovali dobrovoljci, studenti Stanforda, koji su podeljeni u dve grupe. Dobrovoljci su mogli imati jednu od dve uloge: zatvorenik ili čuvar. Njihova uloga je određena bacanjem novčića. Svi dobrovoljci su bili fizički i psihički zdravi i nisu imali nikakva iskustva sa delikvencijom.
Podrum univerziteta je prerušen u mini zatvor, učesnici su dobili svoje kostime i minimalne instrukcije, dok su za sve ostalo imali potpunu slobodu. Predviđeno je bilo da „predstava“ traje dve nedelje, ali je svako u bilo kom momentu mogao da odustane.
Čitav prostor je prethodno pokriven skrivenim kamerama, tako da je Zimbardo imao konstantan pregled i nevidljivu kontrolu nad nesvesnim učesnicima. Konačno je „predstava“ mogla da počne.
Eksperiment se, međutim, vrlo brzo od melodrame pretvorio u horor završen prinudnim prekidom posle šestog dana. U tih šest dana učesnici, a i sam Zimbardo, bili su svedoci nervnih slomova, sadizma, vebralnog i fizičkog nasilja, pa i torture.
