Заташкавање усташких логора на острву Пагу!

[tomcat318]

Заташкавање усташких логора на острву Пагу!

ЕУ је одлучила је да финансира изградњу Центра сећања на италијански радни логор на острву Рабу, скрећући тако пажњу са усташких логора смрти који су се налазили у непосредној близини.

Одлука да некадашњи италијански радни логор Кампор на острву Рабу буде мјесто за градњу главног хрватског центра за очување сјећања на жртве у којем ће се чувати документација о концентрационим логорима на подручју Јадрана граничи са елементарном пристојношћу - као да усташки логори не постоје, изјавио је предсједник Удружења "Јадовно 1941." Душан Басташић.

"Неспорна је потреба да се обиљежи мјесто некадашњег италијанског радног логора Кампор на острву Рабу, мада је тамошње спомен-гробље уређено још 1953. године. Међутим, близу Кампора, али далеко од очију јавности и предалеко од хрватске савјести, налази се мјесто усташког логора Слана на острву Пагу", рекао је Басташић за Срну.

У исто вријеме, указује Басташић, на Пагу не постоји баш ништа што би указивало да су се ту налазила три усташка логора.

"Није било чак мјеста ни за малу Спомен-плочу, уништену 1991. па поново 2010. године, само дан након што су је потомци жртава обновили. Туристичке заједнице позивају на купање и сунчање у ували Слана, гдје налази необиљежено мјесто са 793 спаљена леша, од чега 93 дјеце", подсјећа Басташић.

Он каже да је пет километара од мјеста тог логора и Метајна у којој су усташе љета 1941. успоставиле први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату.

"Монструозна је лаж да Кампор биљежи највећу стопу смртности од свих логора у Европи и да је то био `најзлогласнији фашистички логор`", истиче Басташић.

Он наглашава да је од 12 000 заточеника усташких логора на Пагу, више од 8 000 ликвидирано на самом острву и у мору подвелебитског канала, углавном камом, маљем и каменом око врата.


http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2011/Novembar/novac-eu-za-skrivanje-ustaskih-zrtava.php

 

[Sue Me]

i onda se na drugoj temi forumaši iz hrvatske pozivaju na prijem u naprednu evropu kao dokaz da su raskrstili sa fašističkom prošlosti.
ha ha ha, EUropa, ta sila financijskog interesa, novog poretka i srama

 

[Bergie]

i onda se na drugoj temi forumaši iz hrvatske pozivaju na prijem u naprednu evropu kao dokaz da su raskrstili sa fašističkom prošlosti.
ha ha ha, EUropa, ta sila financijskog interesa, novog poretka i srama

Ja odavno govorim da je prijem Hrvatske u EU civilizacijski sunovrat tog konglomerata ali malo kog to zanima, naročito našu vlast koja se trudi da ne smeta.

Po milioniti put: Srbija nema šta da traži tamo gde se njene žrtve relativizuju, negiraju ili još gore gde se slavi satiranje Srba.

A ni oni nemaju šta da traže ovde, naročito ne njihove kompanije i njihov krvavi kapital stečen otimanjem imovine prognanih i pobijenih Srba.

 

[jelenced]

jos malo pa ce tvrditi da ustase nisu ni postojale, da je to samo par dobrovoljaca ....

i da hrvati nista sa zlocinima nemaju

novopovijest pise neciji kapital

 

[Sue Me]

jos malo pa ce tvrditi da ustase nisu ni postojale, da je to samo par dobrovoljaca ....

i da hrvati nista sa zlocinima nemaju

nisi daleko od istine.

već neko vreme je na snazi denacifikacija nacista, koju predvode pojedini sveCki istoričari, vršeći besomučnu reviziju istorije.

 

[lav8]

nisi daleko od istine.

već neko vreme je na snazi denacifikacija nacista, koju predvode pojedini sveCki istoričari, vršeći besomučnu reviziju istorije.

Ne vec neko vreme,nego odavno,jos neposredno nakon zavrsetka II svetskog rata!


Verner fon Braun je ocigledni primer toga!

Da ne pricamo o ostalima poznatima i manje poznatima nacistima!

CIA je i osnovana od ljudi koji su bili nacisti!

Nirnberski proces je samo bio farsa za jadan i bedan narod sirom zemljine kugle!


Nista novo!

 

[jelenced]

jevreji se jos drze, pa Ausvic ne diraju ...

dok jadnim srbima od decijih logora prave odmaralista za decu
smanjuje se broj zrtvava za po koju nulu

a ko je bese ustvrdio br. zrtava po zavrsetku rata?
ko je krvniku vratio dokaze o zlocinima?

 

[jelenced]

Hrvatska je pre svega jedina zemlja ne samo u Evropi već i na čitavom svetu u kojoj nikada nakon Drugog svetskog rata pa sve do danas nije izvršena denacifikacija a Hrvati su jedini narod na svetu u čijim mestima življenja u prvoj deceniji 21. stoleća veliki broj građana slobodno šeta ulicama u nacističkim uniformama.
To su i zemlja i narod jedini i unikatni na svetu u kojih se podižu spomenici nacističkim koljačima, na čijim se sportskim manifestacijama javno puštaju nacističke pesme a publika u transu poziva na prolivanje krvi nekog drugog naroda.

Hrvatska je unikatna i po tome što je već četiri puta za redom birala za predsednike države one osobe koje bi u mnogim pravim demokratskim zemljama već nakon prvih pet minuta predizborne kampanje završili u zatvoru na osnovu zakona o zabrani propagiranja nacističke ideologije i simbola.
Ko ne veruje da je trenutni predsednik Hrvatske Stipe Mesić pevao ustaško-nacističke pesme po Australiji neka poseti JuTjub a ko ne veruje da je hrvatska vojska ratovala devedesetih sa ustaško-nacističkim oznakama neka i dalje ostane na istom JuTjubu.
„Demokratska“ Hrvatska je 1991. g. revitalizovala i ozakonila državne insignije iz nacističke prošlosti Hrvata i Hrvatske što se isto odnosi i na državnu valutu.

Ko će biti sledeći predsednik Hrvatske nije ni bitno bar sve dok se u njoj konačno ne sprovede proces denacifikacije naravno pod okriljem međunarodne zajednice.

 

[jelenced]

Evo primera kako se u Hrvatskoj sprovodi "denacifikacija". Ovo shto cete, nadam se s paznjom, procitati, je clanak o Srbima u NDH, sa hrvatske wikipedije. Meni je zaista bilo muka dok sam ga chitao; voleo bih da chujem i reakcije drugih forumasha. Vec na pocetku se jasno stavlja do znanja ko je kriv, i ko je shta zasluzhio... Ko zna da chita izmedju redova, sve mu je jasno.




Srbi su činili oko 30% stanovništva NDH, odnosno oko 2,1 milijuna. U odnosu na površinu i stanovništvo Banovine Hrvatske, nova država odrekla se područja na kojem je živjelo oko 400.000 Hrvata (Dalmacija), a zadobila područje na kojem je živjelo više od milijun Srba (veći dio današnje Bosne i Hercegovine) te oko 800.000 muslimana (koji su proglašeni Hrvatima).

Srbi su na području NDH imali tijekom rata golem broj žrtava. Vladimir Žerjavić, danas najpriznatiji autoritet za pitanja ratnih gubitaka, na temelju demografskih izraćuna i sustavnog pregleda brojnih dokumenata, procjenjuje njihove žrtve na 335.000, od čega su 217.000 žrtve fašističkog terora (većinom pobijeni od ustaša). Tu su brojku međutim velikosrpski šovinisti neumjereno preuveličavali, govoreći i o preko milijun žrtava samo u Jasenovcu. (Vidi o tome članak Srbi u NDH: Broj žrtava.)
Sadržaj
[sakrij]

* 1 Politika nacionalne isključivosti
o 1.1 Masovni pokolji
o 1.2 Prisilno iseljavanje u Srbiju
* 2 Prosvjedi nadbiskupa Stepinca i drugih biskupa
* 3 Prisilni prijelazi u katoličanstvo
o 3.1 Otpor Katoličke crkve prisilnom prekrštavanju
* 4 Oružani ustanak na području NDH
* 5 Pokušaj ublažavanja politike progona
* 6 Unutarnje poveznice
* 7 Literatura

Politika nacionalne isključivosti

U nemirima do kojih dolazi u vrijeme travanjskog rata 1941. javljaju se protuhrvatske akcije pojedinih jedinica jugoslavenske vojske u raspadanju te četničkih grupa (vidi članak Četnici u NDH), ali i akcije naoružanih grupa Hrvata: vojnika koji podižu pobunu (npr. Bjelovarski ustanak 8. travnja 1941.) i jedinica HSS-ove Zaštite. (Pogledaj na stranici za razgovor o temi Tko je prvi počeo?.


Nisu svi Srbi bili apriorno neprijateljski prema novoj državi. Nova hrvatska vlast nije ni pokušala iskoristiti značajnu političku tradiciju suradnje Srba Prečana sa Hrvatima koja je postojala u prvoj Jugoslaviji (Seljačko-demokratska koalicija) i ranije u Austrougarskoj (Hrvatsko-srpska koalicija). »Dio Srba u početku je želio surađivati s novim vlastima, ali je ubrzo došlo do isključenja Srba iz javnog života te do progona i masovnih likvidacija srpskog stanovništva. Ustaše su Srbe kao kolektivitet držali odgovornim za stradanja Hrvata u međuratnom razdoblju te su ih smatrali zaprekom u ostvarenju slobodne hrvatske države.« (Hrvatska enciklopedija, sv. 7, 2005)

Ustaške vlasti proglašavaju sve Srbe na području NDH kolektivno krivima za nedaće Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji, iako je Samostalna demokratska stranka, koju je podržavala većina prečanskih Srba 15 godina lojalno surađivala sa HSS-om. Djelovanje svih stranaka ionako je bilo zabranjeno, a Vladko Maček i drugi vođe HSS-a optuživani zbog "izdajničke" politike sporazumijevanja sa Srbima. Kroz političku promidžbu i donošenjem zakonskih uredbi, istovremeno sa rasnom, uvodi se i nacionalna isključivost. Također, svi se Srbi proglašavaju kolektivno krivima za oružane akcije protiv nove države i protiv civila-Hrvata, do kojih je dolazilo.

»Odmah po uspostavi NDH, u tisku je započela politička promidžba protiv Srba, a na javnim skupovima ustaški dužnosnici i članovi vlade, tumačeći politiku nove države u odnosu na Srbe, poticali su netoleranciju.« (Matković, str. 180) Mile Budak na skupu u Slavonskom Brodu: »Ako je tko Srbin ima Srbiju, i to je njegova domovina.« Ministar Milovan Žanić na skupu u Novoj Gradiški: »Ova država, ova naša domovina mora biti hrvatska i ničija više. I zato oni, koji su došli ovamo, ti treba i da odu.« (Matković, str. 180) Poznatu sintagmu da trećinu Srba treba pobiti, trećinu iseliti a trećinu pokrstiti izrekao je Mile Budak na skupu u Gospiću. Objavljena je u Narodnim novinama 7. srpnja 1941.

Srbi su odmah bili izloženi raznim mjerama konkretnih pritisaka i šikaniranja. Na njih su primjenene neke od nacista preuzete mjere protiv Židova i Roma. (Vidi članak Holokaust u NDH) Zabranjena je upotreba ćirilice, ukinut naziv srpsko-pravoslavna vjera (zamijenjen je starijim nazivom "grčko-iztočna vjera"; ova mjera je bila okrenuta protiv ekskluzivnosti Srba na veze s pravoslavljem u NDH), izdana je naredba o ograničavanju kretanja Srba u mjestima boravka te naredba o promjeni naziva pojedinih mjesta koja su u imenu imala srpsko obilježje. U Zagrebu je redarstvo početkom svibnja 1941. zabranilo kretanje Srba noću (od 18 do 8 sati), a istodobno je izdala naredbu o iseljenju Srba i Židova iz stanova u sjevernom dijelu grada (tj. iz četvrti najvišeg standarda). U nekim mjestima građani pravoslavne vjere morali su nositi plave trake s velikim slovom "P".

Svim tim mjerama pridružila su se i sve učestalija otpuštanja Srba iz službe, hapšenja i oduzimanja njihove imovine. Hapšenja su posebno zahvatila Srbe koji su se isticali u javnom i političkom životu bivše Jugoslavije, intelektualce i pravoslavne svećenike.

Masovni pokolji

Za vrijeme Travanjskog rata (koji je završen 17. travnja kapitulacijom Vojske Kraljevine Jugoslavije), kao i u danima koji su uslijedili, na području na kojem je proglašena NDH bilo je mnogo oružanih nemira. Pojedine grupe vojnika i časnika odbijaju se predati (većino Srbi, ali bilo je i Hrvata), izbjegavaju zarobljavanje i s oružjem se skrivaju u šumama i drugim povoljnim područjima. Naoružane grupe pojedinaca iz predratnh četničkih i sličnih organizacija pružaju otpor okupacijskim vojskama i novoproglašenoj državi, te iskaljuju svoj bijes i na nemoćnim civilima.

Vlasti NDH, proglašavajući sve koji se ne pokoravaju za četnike i odmetnike, uz druge represivne mjere, započel su akcijama masovnih pokolja cijelih sela. Prvi takav slučaj, organiziran iz Zagreba, desio se u selu Gudovac kraj Bjelovara, gdje su u odgovor na nekoliko oružanih incidenata, u kojima su poginula dvojica Hrvata, 27. i 28. travnja, pobijeni svi stanovnici sela, njih oko 180. Uslijedili su slični masovni pokolji na drugim područjima. Jedan od njih izvršen je 13. svibnja u Glini, o čemu je vijest došla do nadbiskupa Alojzija Stepinca, koji je odmah prosvjedova kod poglavnika Ante Pavelića (vidi: Prosvjedi katoličke crkve zbog progona i pogroma u NDH).

Uz masovne pokolje "na licu mjesta", organizirane su i akcije čišćenja, tzv. "dizanja" čitavih sela, s odvođenjem svih muškaraca u Koncentracijski logor Jasenovac i druge logore. (Za konkretni primjer takvih mjera, i surove osvete partizana, vidi članak Španovica.) Organizatori su se nadali da će paralelna masovna prisilna iseljavanja u Srbiji prikriti pokolje.

Tijekom 1942., usprkos mjerama za ublažavanje državne politike prema Srbima, i dalje je bilo akcija masovnog ubijanja. Masovno čišćenje teritorija od svog stanovništva primjenjeno je sredinom 1942. u ofanzivaman apodručju Banije i Korduna i Kozare. Mnogi su pobijeni na terenu, drugi odvedeni u Jasenovac i velikim dijelom pobijeni; dio je preseljen na područje Slavonije, na imanja ranije Srba ranije iseljenih u Srbiju; kasnije su mnogi ponovo seljenji, neki pobijeni. Mnogi su vrbovani za rad u Njemačkoj. Mnogi su izbjegli na teritorije koje kontrolira Narodnooslobodilački pokret i pridružili se partizanima. (Milošević, str. 165–166)

Prisilno iseljavanje u Srbiju

Već u lipnju 1941. započelo je masovno prisilno iseljavanje Srba u Srbiju. To je započeto u dogovoru s Nijemcima, u "zamjenu" za Slovence koje su Nijemci iz dijela Slovenije pripojenog Reichu iseljavali u Hrvatsku. Akcija je obustavljena kada je započet ustanak u Srbiji (Užička republika), pa njemačkim okupacijskim vlastima u Srbiji nije odgovarao prihvat velikih broja novih potencijalnih pobunjenika. Prema njemačkih podacima, potkraj srpnja 1941. u Srbiji je bilo oko 137.000 preseljenih i bjegunaca. S obzirom da je bilo i ilegalnog useljavanja, smatra se da je taj broj oko 180.000. (Matković,str. 181)

Prosvjedi nadbiskupa Stepinca i drugih biskupa

Glavni članak: Katolička crkva u NDH.

Protiv politike kolektivne odmazde i proizvoljnih progona i ubijanja odlučno je prosvjedovao nadbiskup Alojzije Stepinac. Slično su postupali i drugi biskupi i svećenici.

.....

 

[jelenced]

Prisilni prijelazi u katoličanstvo

(Napomena: Katolička crkva ne koristi termin prekrštavanje, nego samo "prijelaz u katoličku vjeru", jer pravoslavci već jesu kršteni i Katolička ih crkva priznaje kao kršćane. Pogotovo ne pokrštavanje, jer pokrštavaju se pogani. O tome Krišto, str. 169)

Poglavnik Ante Pavelić je 3. svibnja 1941. donio Zakonsku odredbu o prelazu s jedne vjere na drugu. Svi raniji zakoni o tome ukinuti su. Propisano je da je za valjanost prelaza potrebno podnijeti pismenu prijavu kotarskim odnosno gradskim vlastima, koja za to izdaje potvrdu. Tijekom svibnja u tisku NDH počeo se propagirati prijelaz pravoslavaca u katoličku vjeru. Zbog različitih mjera represije i prijetnji fizičkim uništenjem ili iseljavanjem, mnogi su Srbi bili spremni na takav korak. No za to je trebalo pribaviti Potvrdu o osobnoj čestitosti, koju su izdavale kotarske i općinske uprave. Pri tome su, po uputama državnih vlasti, morale paziti da potvrde ne izdaju određenim kategorijama srpskog stanovništva kao što su učitelji, svećenici, bogati trgovci i obrtnici te posebno inteligencija (po tome su, zapravo, ostali samo seljaci). U kolovozu 1941. akcija prekrštavanja poprimila je široke razmjere i sve više se izvodila uz mjere prisile. Usprkos toj akciji, istovremeno su i dalje provođena masovna hapšenja, odvođenja u logore i masovne fizičke likvidacije. (Matković, str. 181-182) Bilo je mnogo korupcije i zloupotreba, iako je Ministarstvo unutarnjih poslova upozoravalo da »oni, koji su prešli na katolicizam treba da osjete, da su dobili neku zaštitu u pogledu otpuštanja i selenja«. (Krišto, str. 185-188)

Politika masovnog prisilnog pokrštavanja napuštana je od ožujka 1942. Ministar pravosuđa i bogoštovlja Mirko Puk u Hrvatskom državnom saboru držao je 28. veljače 1942. govor o prelaskuz pravoslavnih u katoličku vjeru, navodeći da se radi o vraćanju u vjeru njihovih djedova. Svi koji to ne prihvate, moraju napustiti Hrvatsku. Istoga dana kasnije, Ante Pavelić govori drukčije. Vjera je ostavljena svakom na volju, i nadležne ovlasti trebaju odobriti prelaz iz pravoslavne na katoličku, muslimansku ili evangelističku vjeru samo ako se osvjedoče da je to pošten čovjek i da to radi iz uvjerenja.(Brzopisni zapisnici prvog zasjedanja Hrvatskog državnog sabora, str. 161) Tada je osnovana Hrvatska pravoslavna crkva, kao pokušaj da se pravoslavno stanovništvo veže uz NDH. Gotovo svi pravoslavni svećenici bili su do tada pobijeni ili pobjegli, pa je za mitropolita HPC postvavljen jedan emigrant iz SSSR. U to su vrijeme vršene i druge mjere da se politika prema Srbima ublaži.

Otpor Katoličke crkve prisilnom prekrštavanju

Katolički biskupi opirali su se miješanju države u vjerska pitanja, te ustaškim pristicima za nasilno pokatoličavanje pravoslavaca. (Vidi članak Katolička crkva u NDH).

Oružani ustanak na području NDH

Vidi glavni članak: Ustanak 27. srpnja 1941.. Vidi članke: Četnici u NDH i Narodnooslobodilački pokret u Hrvatskoj.

Pokušaj ublažavanja politike progona

Tijekom 1942. pod pritiskom Njemačke koja je nezadovoljna zbog nemira i rastuće snage narodnooslobodilačkog pokreta, Pavelić ublažava politiku prema Srbima. Proglašava Srbe "Hrvatima pravoslavne vjere", obećava obustavu progona i osniva Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Kao krivac za prethodne masovne progone Srba smijenjen je u listopadu 1942. Eugen Dido Kvaternik. To nije nimalo smirilo situaciju.

Tijekom 1943. osnivane su tzv. Dora pukovnije (domobranski radni pukovi), u koje su bili pozivani prvenstveno pravoslavni građani NDH. Bila su i dva aktivna generala pravoslavca, a dr. Savo Besarović postao je ministar. Oko 3000 pravoslavaca pušteno je iz logora i zatvora.

Vlasti NDH također su sklapale pojedinačne sporazume sa četničkim vođama na području njemačke okupacione zone direktno, a sa četnicima na području talijanske okupacione zone indirektno, da bi izbjegle međusobne sukobe i koordinirali akcije protiv partizana. To nije spriječilo međusobno veliko nepovjerenje i povremene oružane sukobe. Sva su nastojanja ostala bez uspjeha pred narastajućom snagom Narodnooslobodilačkog pokreta.

......

 

[Sue Me]

jos malo pa ce tvrditi da ustase nisu ni postojale, da je to samo par dobrovoljaca ....

i da hrvati nista sa zlocinima nemaju

novopovijest pise neciji kapital

ova godina kao da je dušu dala za rehabilitaciju zločinaca.

nije čudno kada vidimo ko u stvari dominira i vlada evropskom unijom.

u hrvatskoj će možda nestati tragovi zločina i žrtava, ali zar ne bi naša država trebala da kroz obrazovanje mladih generacija, otrgne to stradanje od konačnog zaborava?
jedan forumaš je svojevremeno spominjao pravljenje memorijalnog centra za sve postradale srbe...odlična ideja koja je, na žalost, utopijska.

za nekoliko godina će naši osnovci s punim pravom pitati, Jasenovac- a šta je to?
(bojim se da se već pitaju)

 

[jelenced]

Након распада аустроугарске монархије, Хрвати су се на брзину организовали и Међумурје убрзо прогласили за своје. Штавише, убрзо је одређена политичка фракција почела да се заузима за одцепљење од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за повезивање са Мађарском и за заједнички савез са Италијом. У Краљевини Југославији се ово размишљање касније манифестовало убиством краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју, које су уз помоћ Италијана организовали хрватски усташе.

У вези са другим светским ратом, никако се не може превидети чињеница, да су Хрвати одмах након напада 6. априла 1941. и капитулације Краљевине Југославије већ 10. априла прогласили НДХ, скоро одмах затим приступили нацифашистичкој коалицији и тако са министром иностраних послова немачког рајха Рибентропом (Отто вон Риббентроп) завршили започету операцију. Већ 26. августа 1939. су прогласили Бановину Хрватску, која је српским и босанским територијама одузела срезове Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервенту, Травник и Фојницу, прикључила их својој територији и ствар довршила са настанком нацистичке државне творевине, за коју је некадашњи председник Туђман изјавио, да је претходница данашње Хрватске.

Одмах након прекрајања словеначке територије, Хрватска је такође узела свој део крвавога плена, у хрватским логорима смрти изгинуо је немали број Словенаца. У највећем кољачком пројекту усташа, како су назвали логор Јасеновац, усмртили су и осамдесет свештеника из Штајерске.

Након другог светског рата хрватска власт се на брзину преокренула и заборавила, да је била до задњега дана на страни нациста и да ју је само велика жеља Јосипа Броза – Тита за великом државом, коју су му савезници и омогућили, спасла од денацификације, која ни до данас није извршена. Одмах су наставили акције, започете на заседању ЗАВНОХ-а 1944. године, и припојили си Истру, разуме се, уз другарско одобравање словеначких партијаца. Један од већих обмањујућих приказа демографског стања Истре онога времена је сигурно књига Цадастре натионал дел’Истрие (Накладни завод Хрватске, Сушак, 1946), у којој су аутори по правилу све Истране, чије се презиме завршавало на -ић или ич, прогласили за Хрвате. Штета што су међу одобраваоцима били и Фран Рамовш и Лаво Чермељ, за неке велики Словенци.

Још један рачун чека на измирење. То је убиство 37 Словенаца у Штригови, које су хрватске власти побиле одмах након рата, јер су тврдили да је то словеначка земља. И били су у праву! Још се мање зна о депортацији приближно 3000 Словенаца из Ријеке на Голи оток, где, међутим, нису доспели, јер нису дисали по хрватски и знали су оне који су на брзину променили униформе.

Такође, касније позивање и прича о некаквим авнојским закључцима су бесмислени, јер на другом заседању Авноја у Јајцу није било разговора о границама унутар нове Југославије. И да упозорим на још једну истину: током другог светског рата, као ни пре њега, Истра није спадала у југословенски оквир, а камоли у хрватски. Чак је ни Хитлер после капитулације Италије 9. септембра 1943. није прикључио држави својега савезника Анте Павелића.

Ако се осврнемо на наш рат за самосталност, не можемо превидети чињеницу, да су у нападу на Словенију управо хрватске власти дозволиле да наша једва рођена држава буде нападнута са њихове територије, из њихових касарни, са њихових аеродрома. Самосталност су прогласили истог дана као и ми и били су дакле према међународном војном праву агресори, иако су јединице биле део Југословенске народне армије. Према међународном праву, агресор је и она држава, која своју територију препусти туђој сили за напад на трећу државу. А то се овде десило. Пошто то још није било довољно, нашим јединицама територијалне одбране и полиције намерно су послали погрешне податке о смеру напредовања јединица ЈНА. Људе који су у Загребу хтели да спрече излазак тенковских јединица из касарни, растерала је хрватска власт. Тада је наредила да се уклоне све мине, тако да су тенкови према Словенији имали слободан пут.

Нажалост, неки наши аутономаши су тада били непажљиви, али пре свега, тада је још увек на нашој страни било превише присталица југословенства, који нису реаговали на информацију немачке обавештајне службе, да је генерал Чад у Ријеци спреман да се преда словеначкој војсци. У Ријеку нису послали оружане војне јединице, а мене су након четвртог дана рата за осамостаљење ухапсили. Да тада није било присталица некадшањега режима, макар би моја јединица ишла на Ријеку, па би онда било шта би било. А сигурно би почетна позиција за погађања, да добијемо назад Истру, која никад у историји није била хрватска, била суштински другачија. А можда је код свих заједно преовладавало политичко мишљење о заједничкој конфедерацији Словеније и Хрватске, које је све до посете хрватског председника Туђмана Словенији, још било живо. Разуме се да људи о томе ништа нису знали.

Можда се на то надовезала и незаитересованост за одржани референдум о припајању матичној домовини Словенији, који је одржан на Жумберку, на којем су се само поштар и жупник изјаснили против припајања Словенији. Тако су тадашњи председник државе Кучан као и председник скупштине др. Бучар сву документацију, коју су прегледали, бацили с објашњењем „а шта ћемо с том сиротињом“. Хрвати су план схватили проклето озбиљно и његовог главног поборника Дракулића и још доста других због велеиздаје на дуже време бацили у затвор. И то, упркос томе да је свима било познато, да су границе унутар некадашње СФРЈ биле само административне – одредила их је комунистичка партија, а није било склапања никаквих републичких, међурепубличких, међудржавних или међународних споразума о разграничењима међу републикама.

Последица тога је чињеница да су Хрвати поставили границу код Сечовља на левом брду Драгоње, а затим је чак преместили на десно брдо, иако је међурепубличка граница у некадашњој држави СФРЈ била чак на врху брежуљка, код каменолома.

Након тога се само даље настављало. Хрвати су крали најбоље смреке на Томшичевој парцели у снежничким шумама, пред љутитим Словенцима па су их чак чували словеначки полицајци. Агресивно су окупирали четири засеока уз Драгоњу, украли земљу код Хотизе, уз Муру, код Орможа… Министар унутрашњих послова био је Игор Бавчар. А и истарске железнице су у доба Лојзета Петерлеа прешле у хрватске руке.

Касније је улогу дародавца слованачке територије преузео садашњи председник државе др. Јанез Дрновшек, који је упркос усвајању декларације Државнога збора Републике Словеније о целовитости пиранског залива његову, отприлике, половину понудио Хрватима. Хвала богу, да то нису усвојили, макар и због превелике прождрљивости.

Свему овоме можемо наћи паралеле у књизи Псуњског.

На крају крајева, шта бисмо могли очекивати од државе, чији политички врхови данас изнова заговарају тезе о хрватском народу, које су биле званично исправне у доба усташке владавине? И шта бисмо могли очекивати од државе, која своју државност темељи на никад постојећој нагодби, коју желе приказати као договор са Угарском (Мађарском) о преузимању власти у своје руке и коју називају Пацта цонвента, за коју лажу да је била написана 1102. године, када је целој светској историјској јавности иначе познато, да се ради о фалсификату из 14. века.

Можемо још штошта научити из ове књиге, као нпр. о сопственим грешкама и о сопственим издајницима. Зато да грешке не бисмо понављали и да бисмо издајнике лакше препознали. Суседе ће нам у приличној мери представити сама књига.

Нека превод ове књиге на словеначки језик буде трајни споменик чињеници, да истину није могуће сакрити, и опомена свим онима, који превише верују званичној политици, а Велиши Раичевићу – Псуњском захвалница што је очувао истину и осветлио злочине, који не смеју остати у тами

.........

 

[jelenced]

ova godina kao da je dušu dala za rehabilitaciju zločinaca.

nije čudno kada vidimo ko u stvari dominira i vlada evropskom unijom.

u hrvatskoj će možda nestati tragovi zločina i žrtava, ali zar ne bi naša država trebala da kroz obrazovanje mladih generacija, otrgne to stradanje od konačnog zaborava?
jedan forumaš je svojevremeno spominjao pravljenje memorijalnog centra za sve postradale srbe...odlična ideja koja je, na žalost, utopijska.

za nekoliko godina će naši osnovci s punim pravom pitati, Jasenovac- a šta je to?
(bojim se da se već pitaju)

to nije u duhu pomirenja i prosperiteta ....

 

[Koem]

ova godina kao da je dušu dala za rehabilitaciju zločinaca.

nije čudno kada vidimo ko u stvari dominira i vlada evropskom unijom.

u hrvatskoj će možda nestati tragovi zločina i žrtava, ali zar ne bi naša država trebala da kroz obrazovanje mladih generacija, otrgne to stradanje od konačnog zaborava?
jedan forumaš je svojevremeno spominjao pravljenje memorijalnog centra za sve postradale srbe...odlična ideja koja je, na žalost, utopijska.

za nekoliko godina će naši osnovci s punim pravom pitati, Jasenovac- a šta je to?
(bojim se da se već pitaju)

Jel ono Četnici bijahu antifasisti...

 

[Bergie]

Jel ono Četnici bijahu antifasisti...

Antifašizam je ideološka odrednica a četnici u suštini nisu bili ideološki već pre svega vojni pokret odan monarhiji.

A o tome u kom su odnosu bili sa fašističkim okupatorom govori i ova slička...

Dok su za to vreme neki tvoji preci...

Čista naci-egzotika...ba.

 

[tomcat318]

"Европско сјећање"


Град Раб је носилац јединог пројекта из Хрватске који је одобрен у оквиру програма "Европа за грађане", тзв. мјере 4 - "Европско сјећање", а односи се на припремне активности и концепт изградње меморијалног центра Кампор и његове функције у будућности.

Одлуком Европске комисије, одобрена су средства за реализацију тог пројекта, чији је циљ "приближавање Европе грађанима путем промовисања европских вриједности и достигнућа, те очување сјећања на жртве".


Кампор је мјесто на коме је од јуна 1942. до септембра 1943. постојао италијански радни логор.

Аутори пројекта наводе да се циљ пројекта "уклапа у захтјеве ЕУ", односно ширење културе сјећања и толеранције, те да "не постоји музеј или слично мјесто на којем би знатижељници могли научити шта се у Кампору дешавало".

Иницијатори пројекта наводе да ће Кампор бити мјесто гдје ће се "васпитавати и препознавати човјек и да ће то бити важан корак за талијанско суочавање с властитом прошлошћу".

"Одгајање дјеце на основу селективног историјског памћења, не само да је педагошки апсурд, него и погубан однос према њиховој будућности, јер са истином ће се кад тад морати суочити", сматра Басташић.

Он закључује да је право мјесто за суочавање Италијана са њиховом прошлошћу, прије свега, на Пагу, Јадовну и Госпићу, гдје су затварањем логора крајем августа 1941. отели од усташких џелата и спасили сигурне смрти више од 2 000 заточеника, углавном жена и дјеце.

"То је и за хрватски народ право мјесто за суочавање са њиховом срамном прошлошћу из 1941. године. Настојањем да се на све начине, па и на овај најновији, заогрнут европским плаштом, злочин сакрије, а његове жртве опет убију, осуђен је на пропаст јер потомци жртава памте, будно прате сваки корак потомака усташких џелата и наравно реагују", истиче Басташић.

 

[Reefer]

nisi daleko od istine.

već neko vreme je na snazi denacifikacija nacista, koju predvode pojedini sveCki istoričari, vršeći besomučnu reviziju istorije.

Ne da nije daleko od istine, već je to današnja realnost u Hrvatskoj. Pogledaj samo kako pišu forumaši odatel, niko nije za tu ideju, niko nije za HDZ i današnje fašiste, ali svi brane i podržavaju etničko čišćenje i terorističko razbijanje SFRJ. Svaka čast izuzecima.

 

[dlugomir]

Dobro, znaci izgradnja tog sto finansira EU je na Rabu, a zlocini su se desili na Pagu. To su dva razlicita ostrva. Buduci da nema dokaza da je EU bas htela da zataska ustaske zlocine, naslov je promenjen. Tema ide na Istoriju.

 

[sunchaya]

ova godina kao da je dušu dala za rehabilitaciju zločinaca.

nije čudno kada vidimo ko u stvari dominira i vlada evropskom unijom.

u hrvatskoj će možda nestati tragovi zločina i žrtava, ali zar ne bi naša država trebala da kroz obrazovanje mladih generacija, otrgne to stradanje od konačnog zaborava?
jedan forumaš je svojevremeno spominjao pravljenje memorijalnog centra za sve postradale srbe...odlična ideja koja je, na žalost, utopijska.

za nekoliko godina će naši osnovci s punim pravom pitati, Jasenovac- a šta je to?
(bojim se da se već pitaju)

Sama si dala odgovor.
Ne znam kakvo gradivo sada obuhvataju udžbenici iz istorije, ali sam 90% uverena da je barem 60 godina istorije izuvrtano...
Na našu štetu naravno

 

[Sue Me]

Jel ono Četnici bijahu antifasisti...

kemice bolan, što bulazniš,

bježi u zadnju klupu i mevlidiziraj se jedno pet, deset minuta, pa onda pokušaj opet.

 

[Bergie]

Dobro, znaci izgradnja tog sto finansira EU je na Rabu, a zlocini su se desili na Pagu. To su dva razlicita ostrva.

Ma nemoj!?

Jesi li ti uopšte čitao uvodni post? Ako nisi našao za shodno da to učiniš nije mi teško da ti ponovim:

Одлука да некадашњи италијански радни логор Кампор на острву Рабу буде мјесто за градњу главног хрватског центра за очување сјећања на жртве у којем ће се чувати документација о концентрационим логорима на подручју Јадрана граничи са елементарном пристојношћу - као да усташки логори не постоје, изјавио је предсједник Удружења "Јадовно 1941." Душан Басташић.

"Неспорна је потреба да се обиљежи мјесто некадашњег италијанског радног логора Кампор на острву Рабу, мада је тамошње спомен-гробље уређено још 1953. године. Међутим, близу Кампора, али далеко од очију јавности и предалеко од хрватске савјести, налази се мјесто усташког логора Слана на острву Пагу"

Dakle Pag i Rab nisu različite planete nego ostrva na pljuc jedno od drugog.

Ukratko, da, izbor lokacije za Centar veoma liči na nastavak pokušaja relativizacije hrvatskog zločina nad Srbima.

I tema jeste izrazito politička i aktuelna tako da prebacivanje teme na Istoriju smatram izrazito tendencioznim postupkom.

Buduci da nema dokaza da je EU bas htela da zataska ustaske zlocine, naslov je promenjen. Tema ide na Istoriju.

Činjenica da se recimo na History kanalu i danas vrti emisija posvećena autoru mnoštva, ne samo estetskih već i ideoloških soc-relaističkih nakaza Bogdanu Bogdanoviću u kojoj su Srbi proglašeni za glavne satirače okolnih naroda i u kojoj se iznose tvrdnje da su Srbi antisemiti kao i da je u Jasenovcu pobijeno 50 hiljada Srba jasno govori o kontinuitetu srbomrzačke propagande na kojoj EU insistira.

 

[Sue Me]

Ma nemoj!?

Jesi li ti uopšte čitao uvodni post? Ako nisi našao za shodno da to učiniš nije mi teško da ti ponovim:



Dakle Pag i Rab nisu različite planete nego ostrva na pljuc jedno od drugog.

Ukratko, da, izbor lokacije za Centar veoma liči na nastavak pokušaja relativizacije hrvatskog zločina nad Srbima.

I tema jeste izrazito politička i aktuelna tako da prebacivanje teme na Istoriju smatram izrazito tendencioznim postupkom.



Činjenica da se recimo na History kanalu i danas vrti emisija posvećena autoru mnoštva, ne samo estetskih već i ideoloških soc-relaističkih nakaza Bogdanu Bogdanoviću u kojoj su Srbi proglašeni za glavne satirače okolnih naroda i u kojoj se iznose tvrdnje da su Srbi antisemiti kao i da je u Jasenovcu pobijeno 50 hiljada Srba jasno govori o kontinuitetu srbomrzačke propagande na kojoj EU insistira.

i tendenciozno i bezobrazno.
na Istoriji je još veća opasnost od raščlanjivanja tog (tih) događaja na nano čestice, čime će poenta same teme- aktuelno zataškavanje, rehabilitovanje i preformulisanje zločina otići shodno podforumu,
u istorijski zaborav.

 

[Bergie]

i tendenciozno i bezobrazno.
na Istoriji je još veća opasnost od raščlanjivanja tog (tih) događaja na nano čestice, čime će poenta same teme- aktuelno zataškavanje, rehabilitovanje i preformulisanje zločina otići shodno podforumu,
u istorijski zaborav.

Namerno ili nehotično napravljen je grub previd jer uvodni post se ne bavi pitanjem istorijske kontroverze, po tom je pitanju uglavnom sve jsano već upravo aktuelnim pokušajima omalovažavanja srpskih žrtava genocida u NDH u čemu je sasvim evidentno uzela učešće i EU time što namerava da finansira jedan istorijski falsifikat.

Iako je tema samo na prvi i površan uvid istorijskog karaktera ona zapravo otvara pitanje poput revizionizma u funkciji pranja nečije političke biografije krcate zločinima zarad postizanja višeg stepena podobnosti proklamovanim evropskim vreddnostima.

Sramno je to što čini EU.

A za postupak moderatora Dlugomira nema opravdanja.

 

[Дундурије]

СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА НА ПАГУ: Кад сам убио прво дјете, рекли су ми: "Браво, бићеш ти још добар усташа"

Jedno od najstravičnijih svjedočanstava o ustaškom koncentracionom logoru Slana na otoku Pagu ispričao je devetnaestogodišnji ustaša Joso Orešković, kojeg su partizani uhvatili 1942. godine. Ovaj, do tada gospićki gimnazijalac, dospio je u ruke partizana upravo kao osposobljen za zadatke masovnog pokolja u okolici Korenice (Lika). Svjedočenje je posebno interesantno jer osim ostalog, daje najvjerniju ilustraciju nemogućnosti života u uslovima logora Slana u kojem se upravo preodgajalo i spremalo mladiće za koljačku službu.

Joso Orešković:

Još kao đak gospićke gimnazije stupio sam 1939 u vjersku organizaciju „križare“. Tu su nas pod firmom vjere odgajali u ustaškom duhu. Na naše sastanke su dolazili Jurica Frković i Juco Rukavina i držali nam predavanja protiv Srba i komunista. Naša parola je bila -u ime Krista ubij antikrista. Antikristi su bili Srbi, Židovi i komunisti. Organizovali smo svoju udarnu jedinicu koja je noću napadala ljevičare.

Kad je došlo do rata i rasula jugoslovenske vojske mi smo je razoružavali. Odmah smo stupili u ustaše jer smo to smatrali svojom nacionalnom dužnošću. Mene su sa još nekim Gospićanima odredili u logor Slano na otoku Pagu. Tu su se nalazili najviše Židovi i Srbi, a bilo je i nekih Hrvata ljevičara. Kad sam došao tamo zapanjio sam se kad sam vidio kako muče one ljude. Spavali su pod vedrim nebom u žici. Za hranu su im nisu davali ništa osim slanih riba, ali im vode nisu davali tako da su mnogi poludjeli od žeđi.

U to je došla nova skupina zatočenika. Starješine su nam dale naređenje da odvojimo 200 zatočenika iz prve partije, da ih odvedemo na more i pobijemo. Ja i neki moji drugovi nismo mogli. Onda su nas grdili i prebacivali nam kakvi smo mi to Hrvati i ustaše. Govorili su nam da nije ustaša onaj koji ne može s veseljem ubiti Srbina, Židova i komunistu. Da nas pridobiju na ubijanje davali su nama mlađima vina i likera. Dovodili su pred nas zatočene djevojke, svlačili ih do gola i govorili da možemo uzeti bilo koju, ali da ih poslije akta moramo ubiti. Neki mladići opijeni vinom i zaneseni strašću počeli su tako ubijati. Ja nisam mogao. Gadilo mi se i to sam javno rekao.

Nakon par dana došao je u logor neki viši funkcioner iz Zagreba Luburić. Došao je da pogleda rad logora. Tek tada je počelo pravo klanje. More oko Paga bilo je crveno od krvi. Luburiću su referirali da ja i još neki nećemo da ubijamo. Na to je Luburić sazvao sve ustaše, postrojio nas i održao govor u kojem je rekao da su izdajice ustaštva oni koji ne mogu da ubijaju Srbe, Židove i komuniste. Na to je upitao ko je taj „usraša“ koji ne može da ubija. Javio sam se ja i još nekoliko. Kako sam bio prvi po redu od tih koji su se javili, Luburić me je pozvao pred stroj i upitao me kakav sam ja to ustaša kad ne mogu ubiti Srbina i Židova. Rekao sam da sam spreman u svako doba dati život za Poglavnika, da mislim da bih mogao ubijati u borbi ali da ne mogu ubijati ovako goloruke ljude, a osobito žene i djecu. On se na to nasmijao i rekao je da je naša dužnost da očistimo Hrvatsku od te kuge, a tko to neće je neprijatelj Poglavnika i Hrvatske kao i oni. Na to je pozvao jednog iz svoje pratnje i nešto mu šapnuo. Ovaj je otišao i donio dvoje male dvogodišnje židovske djece. Luburić mi je predao jedno dijete i rekao da ga zakoljem. Odgovorio sam da ne mogu. Na to su svi oko mene prasnuli u smijeh, rugali mi se i vikali- „usraša“, a ne ustaša. Onda je Luburić izvadio nož i zaklao predamnom dijete govoreći: „Evo kako se radi“. Kad je dijete vrisnulo i prasnula krv, sve oko mene se zavrtjelo. Skoro sam pao. Jedan me ustaša prihvatio. Kad sam se malo pribrao rekao mi je Luburić da dignem desnu nogu. Digao sam, a on mi je pod nogu stavio ono drugo dijete. Onda je zapovjedio: „udri“. Udario sam nogom i zgnječio glavu djetetu. Luburić mi je prišao, potapšao po ramenu i rekao: „Bravo, bit ćeš ti još dobar ustaša“.

Tako sam ubio prvo dijete. Nakon toga sam se opijao do smrti. U pijanstvu sam zajedno sa drugovima silovao neke židovske djevojke, a onda smo ih poubijali.

Poslije se nisam morao ni opijati. Kasnije, kad je Slano likvidirano i svi njegovi zatočenici ubijeni, poslan sam u kotar Korenicu na čišćenje. Šta sam tamo radio znate…

Svjedočenje je zapisano u knjizi Šime Balena »Pavelić« (str. 78-80).

 

[Lamasu]

Sama si dala odgovor.
Ne znam kakvo gradivo sada obuhvataju udžbenici iz istorije, ali sam 90% uverena da je barem 60 godina istorije izuvrtano...
Na našu štetu naravno

Sve su to zavere protiv odabranih naroda.