Zašto tako naopako – Bolest zvana čovek
»Ubili smo Boga – sad smo mi bogovi !«
---------------------------------------------------------
Već danima, nadajući se da će to zatrpavanje, zatupljivanje i zaglupljivanje da prestane i moleći Boga da se to i dogodi, što pre, krstim se sa ruke obadve, onako kriomice i iz potaje, pratim »intelektualno nadgornjavanje«, bolje reći nemušto domunđavanje, mudro prosipanje iz praznog u šupljo, jednog okorelog lenjino-marksiste, neću im, iz učtivosti, navesti imena, jer verujem da sami prepoznaće se, to su oni koji mnogo brbljaju, a ništa ne znaju, verujući da će tako da zatrpaju suštinu i zamagle istinu, i nadajući se da će na njihove besmislice neko uman da nasedne po sistemu:
»Ubili smo Boga – sad smo mi bogovi !«
i jednog, dotični još uvek ne zna da lu je muškarac ili žena, perverznog mračnjaka koji se, kao pijan plota, drži kvazi teorije šopenhauero-frojdovske sinteze mračnjaštva, zlovolje, perverzije i svega onoga što je bolesno. Sve to i tako već je viđeno, no takvima ni to, naravno, nije poznato.
Knjigu Normana O. Browna, kod nas gotovo nepoznatog, a još manje priznatog, američkog filozofa, pod naslovom : Life Against Death: The Psychoanalytical Meaning of History (Život protiv smrti: psihoanalitički smisao istorije) sam davno, pre otprilike dvadeset godina, pročitao, analizirao i pokušao da shvatim njen pravi smisao. Ta knjiga je u Americi, pročitao sam je upravo u originalu, kao i sve što je predmet moje istorije antičke filozofije, izdana 1959. godine i bila je veoma popularna šezdesetih godina prošlog veka, omiljena knjiga Jima Morrisona, a, koliko znam to je jedini prevod te knjige na S-H jezik, na S-H jezik je prevedena i izdana u »Naprijedu« u Zagrebu 1989. godine… Brown (re)interpretira i radikalizuje frojdovske ideje, u smislu da ga čita na nov, emancipatorski način koji najavljuje (utopijski) duh šezdesetih. (Pedesetih godina se, naime, Frojd u Americi generalno čitao kao zaštitnik suzbijanja, (bolje, a i pravilnije, je reći subverzije), koje je nužno da civilizirano živimo.) Dakle, valja imati na umu kad i gde je knjiga objavljena, a nije zgorega poznavati lik i delo Sigismunda Schlome Freuda. Evo jednog od pasusa tog intelektualnog šarlatanstva i gluposti o kojoj dokoni razglabaju ne imajući pametnijeg posla:
»Bolest zvana čovek
Postoji jedna reč, koja je, ako je dobro razumemo, ključna za Frojdovu misao. Ta reč je “ suzbijanje ”. Čitava struktura psihoanalize, rekao je Frojd, temelji se na teoriji suzbijanja. Celi Frojdov život bio je posvećen proučavanju fenomena koji je nazvao suzbijanjem. Frojdovska revolucija radikalna je revizija tradicionalnih teorija o ljudskoj prirodi i ljudskom društvu i ona postaje nužna ako »suzbijanje« prihvatimo kao činjenicu. Gledano iz nove frojdovske perspektive, bit društva je suzbijanje individuuma, a bit individuuma je suzbijanje samog sebe.«
Razum mi vređa, do bola, kada neko na takav način razglaba o filozofiji, a zaboravlja da navede izvore svoga saznanje, citate tih suludih re-interpretacija, i(li), brate mili, da shvati i prihvati, da je filozpfija jedna, jedina – ona drevna grčka, a da je sve drugo prizašlo iz iste kroz slabe i još slabije re-interpretacije. Posle Hegela na sve to je stavljena tačka, jer taj veliku mudrac se je, koliko je bio bolji, mudriji i ubedljiviji profesor na katedri filozofije od mračnjaka Šopenhauer dokazuje i sama činjenica da je na Hegelovoj katedri bilo 200, a na Šopijevi samo 2 (dva) studenta, bavio istorijom filozofije, to je nauka, i pokazao i dokazao da se istina može da sazna samo u udžbenicima koji se bave istorijom filozofije – sve drugo su babije priče za uspavljivanje intelekta i zaglupljivanje prirodno glupih.
Meni lično, moram da se osvrnem i na to, ne smeta razmišljanje jednog Šopenhauera, poštujem svačije razmišljanje, ali kada se vratimo u vreme Pirona, on je prvi skeptik, shvatićemo da je Šopi samo njegova bleda kopija …
Teme tipa: "Elan vital", »Šopenhauer - Svet kao volja i predstava«, Problem individualiteta i(li) na pr. »Borba u prirodi« meni lično ne smetaju, čak ni sleng kojim se pokušavaju, neuspelo i pogrešni, re-interpretiraju, ali postavljači takvih tema morali bi uvek da navode izvore svog saznanja, navedu tačna mesta gde je to razjašnjeno i objašnjeno i tek posle toga svoji re-interperetaciju istog predmeta mišljenja.
"Elan vital", ako filozofiju zaista doživljavamo kao mudrost, slobodu i istinu, mora da se temelji, da se makar to navede u tim re-interpretacijama, da je sve to već podrobno razjašnjeno i potkrepljeno mnogobrojnim izvornim citatima, u remek delu mog velikog učitelja istorije antičke filozofije pod naslovom Istorija antičke filozofije, II. Knjiga – Platon i Aristotel, str. 345 – 360.
Kazivanje, mada u tome ne vidim nikakvu svrhu – sve izrečeno je odokativno razglabanje, a la: »Šopenhauer - Svet kao volja i predstava« nije potpuno ako se ne navede razjašnjenje svega toga u velikom delu Vilhelma Vindelbranda Istorija filozofije – &16. Sloboda volje i savršenstvo sveta i & 17. Kriterijumi istine str. 142 – 155.
U prirodi, koliko znam i koliko je za filozofiju još uvek to zanimljivo, postoji još uvek jedna, jedina di kraja ne razjašnjena, borba – Borba oko duše, ali istu »borbu« solidno je razjasnio Vilhelm Vindelbrand, Istorija filozofije – & 44. Borba oko duše, str. 457 – 470. i, naravo, večita filozofska nadgornjavanja oko primata volje ili razuma, a i to je, delimično, razjašnjeno u knjizi Vilhelma Vindelbranda Istorija filozofije – &26. Primat volje ili razuma, str. 243 – 249.
Takođe, na isti način – tek tada bi to bio onaj pravi inteluktualni začin, bi bilo potrebno raspravljati i o problemu individualiteta, a i za takva naša razmišljanja bi nam morala da bude polazišna tačka koja se već nalaui u udžbeniku Vilhelma Vindelbranda Istorija filozofije – &27. Problem individualiteta, str. 249 – 260.
Dakle, opet to naglašavam, nemam ništa protiv bilo kakve rasprave, poštujem i one koji različito misle, one čije je mišljenje pogrešno, u ničem utemeljeno, i za mene neprihvatljivo, čak i one koji na frojdovsko-šopijevski način razmišljaju a la:
»Načelo blagougođaja je u smrtnom konfliktu sa načelom stvarnosti. Ali, bezbeli, malo više zaigranosti ne bi nam štetilo.«
Naravno, to nikada, jer mi razum vređa, ne mogu i neću se složiti sa suludošću lenjino marksista, njihovim zatrpanjem praznim parolam suštinu i namerno-zlonamerno zamagljanjem istine, jer moj um mi ne dozvoljava da na takav način razmišljam, a kamo li da uzviknem:
»Ubili smo Boga – sad smo mi bogovi !«
Ali, ako smo već ljubitelji filozofije moramo da budemo i ljubitelji istine, da bismo uopšte počeli da interpretiramo filozofske teme moramo da se vratimo u ono antičko vreme i, naravno, da navedemo izvorne take našeg razmišljanja na način koji sam obrazlošio …
Lep, kreativan i uspešan dan svima onima koji znaju svojom glavom pravilno da razmišljaju !
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
Izvinjavam se, nadam se da ih nije bilo previše, zbog lapsusa, jer ovo svoje poučno kazivanje sam na brzaka sačinio na način a la » iz glave u pero« .
»Ubili smo Boga – sad smo mi bogovi !«
---------------------------------------------------------
Već danima, nadajući se da će to zatrpavanje, zatupljivanje i zaglupljivanje da prestane i moleći Boga da se to i dogodi, što pre, krstim se sa ruke obadve, onako kriomice i iz potaje, pratim »intelektualno nadgornjavanje«, bolje reći nemušto domunđavanje, mudro prosipanje iz praznog u šupljo, jednog okorelog lenjino-marksiste, neću im, iz učtivosti, navesti imena, jer verujem da sami prepoznaće se, to su oni koji mnogo brbljaju, a ništa ne znaju, verujući da će tako da zatrpaju suštinu i zamagle istinu, i nadajući se da će na njihove besmislice neko uman da nasedne po sistemu:
»Ubili smo Boga – sad smo mi bogovi !«
i jednog, dotični još uvek ne zna da lu je muškarac ili žena, perverznog mračnjaka koji se, kao pijan plota, drži kvazi teorije šopenhauero-frojdovske sinteze mračnjaštva, zlovolje, perverzije i svega onoga što je bolesno. Sve to i tako već je viđeno, no takvima ni to, naravno, nije poznato.
Knjigu Normana O. Browna, kod nas gotovo nepoznatog, a još manje priznatog, američkog filozofa, pod naslovom : Life Against Death: The Psychoanalytical Meaning of History (Život protiv smrti: psihoanalitički smisao istorije) sam davno, pre otprilike dvadeset godina, pročitao, analizirao i pokušao da shvatim njen pravi smisao. Ta knjiga je u Americi, pročitao sam je upravo u originalu, kao i sve što je predmet moje istorije antičke filozofije, izdana 1959. godine i bila je veoma popularna šezdesetih godina prošlog veka, omiljena knjiga Jima Morrisona, a, koliko znam to je jedini prevod te knjige na S-H jezik, na S-H jezik je prevedena i izdana u »Naprijedu« u Zagrebu 1989. godine… Brown (re)interpretira i radikalizuje frojdovske ideje, u smislu da ga čita na nov, emancipatorski način koji najavljuje (utopijski) duh šezdesetih. (Pedesetih godina se, naime, Frojd u Americi generalno čitao kao zaštitnik suzbijanja, (bolje, a i pravilnije, je reći subverzije), koje je nužno da civilizirano živimo.) Dakle, valja imati na umu kad i gde je knjiga objavljena, a nije zgorega poznavati lik i delo Sigismunda Schlome Freuda. Evo jednog od pasusa tog intelektualnog šarlatanstva i gluposti o kojoj dokoni razglabaju ne imajući pametnijeg posla:
»Bolest zvana čovek
Postoji jedna reč, koja je, ako je dobro razumemo, ključna za Frojdovu misao. Ta reč je “ suzbijanje ”. Čitava struktura psihoanalize, rekao je Frojd, temelji se na teoriji suzbijanja. Celi Frojdov život bio je posvećen proučavanju fenomena koji je nazvao suzbijanjem. Frojdovska revolucija radikalna je revizija tradicionalnih teorija o ljudskoj prirodi i ljudskom društvu i ona postaje nužna ako »suzbijanje« prihvatimo kao činjenicu. Gledano iz nove frojdovske perspektive, bit društva je suzbijanje individuuma, a bit individuuma je suzbijanje samog sebe.«
Razum mi vređa, do bola, kada neko na takav način razglaba o filozofiji, a zaboravlja da navede izvore svoga saznanje, citate tih suludih re-interpretacija, i(li), brate mili, da shvati i prihvati, da je filozpfija jedna, jedina – ona drevna grčka, a da je sve drugo prizašlo iz iste kroz slabe i još slabije re-interpretacije. Posle Hegela na sve to je stavljena tačka, jer taj veliku mudrac se je, koliko je bio bolji, mudriji i ubedljiviji profesor na katedri filozofije od mračnjaka Šopenhauer dokazuje i sama činjenica da je na Hegelovoj katedri bilo 200, a na Šopijevi samo 2 (dva) studenta, bavio istorijom filozofije, to je nauka, i pokazao i dokazao da se istina može da sazna samo u udžbenicima koji se bave istorijom filozofije – sve drugo su babije priče za uspavljivanje intelekta i zaglupljivanje prirodno glupih.
Meni lično, moram da se osvrnem i na to, ne smeta razmišljanje jednog Šopenhauera, poštujem svačije razmišljanje, ali kada se vratimo u vreme Pirona, on je prvi skeptik, shvatićemo da je Šopi samo njegova bleda kopija …
Teme tipa: "Elan vital", »Šopenhauer - Svet kao volja i predstava«, Problem individualiteta i(li) na pr. »Borba u prirodi« meni lično ne smetaju, čak ni sleng kojim se pokušavaju, neuspelo i pogrešni, re-interpretiraju, ali postavljači takvih tema morali bi uvek da navode izvore svog saznanja, navedu tačna mesta gde je to razjašnjeno i objašnjeno i tek posle toga svoji re-interperetaciju istog predmeta mišljenja.
"Elan vital", ako filozofiju zaista doživljavamo kao mudrost, slobodu i istinu, mora da se temelji, da se makar to navede u tim re-interpretacijama, da je sve to već podrobno razjašnjeno i potkrepljeno mnogobrojnim izvornim citatima, u remek delu mog velikog učitelja istorije antičke filozofije pod naslovom Istorija antičke filozofije, II. Knjiga – Platon i Aristotel, str. 345 – 360.
Kazivanje, mada u tome ne vidim nikakvu svrhu – sve izrečeno je odokativno razglabanje, a la: »Šopenhauer - Svet kao volja i predstava« nije potpuno ako se ne navede razjašnjenje svega toga u velikom delu Vilhelma Vindelbranda Istorija filozofije – &16. Sloboda volje i savršenstvo sveta i & 17. Kriterijumi istine str. 142 – 155.
U prirodi, koliko znam i koliko je za filozofiju još uvek to zanimljivo, postoji još uvek jedna, jedina di kraja ne razjašnjena, borba – Borba oko duše, ali istu »borbu« solidno je razjasnio Vilhelm Vindelbrand, Istorija filozofije – & 44. Borba oko duše, str. 457 – 470. i, naravo, večita filozofska nadgornjavanja oko primata volje ili razuma, a i to je, delimično, razjašnjeno u knjizi Vilhelma Vindelbranda Istorija filozofije – &26. Primat volje ili razuma, str. 243 – 249.
Takođe, na isti način – tek tada bi to bio onaj pravi inteluktualni začin, bi bilo potrebno raspravljati i o problemu individualiteta, a i za takva naša razmišljanja bi nam morala da bude polazišna tačka koja se već nalaui u udžbeniku Vilhelma Vindelbranda Istorija filozofije – &27. Problem individualiteta, str. 249 – 260.
Dakle, opet to naglašavam, nemam ništa protiv bilo kakve rasprave, poštujem i one koji različito misle, one čije je mišljenje pogrešno, u ničem utemeljeno, i za mene neprihvatljivo, čak i one koji na frojdovsko-šopijevski način razmišljaju a la:
»Načelo blagougođaja je u smrtnom konfliktu sa načelom stvarnosti. Ali, bezbeli, malo više zaigranosti ne bi nam štetilo.«
Naravno, to nikada, jer mi razum vređa, ne mogu i neću se složiti sa suludošću lenjino marksista, njihovim zatrpanjem praznim parolam suštinu i namerno-zlonamerno zamagljanjem istine, jer moj um mi ne dozvoljava da na takav način razmišljam, a kamo li da uzviknem:
»Ubili smo Boga – sad smo mi bogovi !«
Ali, ako smo već ljubitelji filozofije moramo da budemo i ljubitelji istine, da bismo uopšte počeli da interpretiramo filozofske teme moramo da se vratimo u ono antičko vreme i, naravno, da navedemo izvorne take našeg razmišljanja na način koji sam obrazlošio …
Lep, kreativan i uspešan dan svima onima koji znaju svojom glavom pravilno da razmišljaju !
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
Izvinjavam se, nadam se da ih nije bilo previše, zbog lapsusa, jer ovo svoje poučno kazivanje sam na brzaka sačinio na način a la » iz glave u pero« .
