Zašto svi tvrde da im nije stalo do tuđeg mišljenja, sve dok ih neko ne ''isproziva''?

[Lagerta]

Gotovo svako danas ponosno izjavljuje: „Mene tuđe mišljenje ne zanima!“
A onda ,čim neko napiše negativan komentar, krene objašnjavanje, opravdavanje, pa i mini drama.Izgleda da nam je ipak jako stalo,samo ne želimo da priznamo.Da li smo zaista toliko nezavisni od mišljenja drugih, ili je to samo moderna mantra kojom pokušavamo da sakrijemo koliko nas zapravo dotiče?Da li je moguće zaista biti imun na tuđe mišljenje? Da li postoji „zdrava doza“ brige o mišljenju drugih?

 

[jolemisa]

Licno mislim da ljudi koji ne vole tudja misljenja u vezi sa bilo kakvom temom,nisu uredu.Nema najpametnijeg na svetu.Svako zna po nesto,sto drugi ne zna.Mene licno zanimaju tudja misljenja,pogotovo kada uvidim da je to dobro za mene.I kada nije,treba da se preispitam zasto je to tako receno.

 

[Beli Gibson]

ti drugi često mogu karijeru da im ugase

 

[Banovic Strahinja]

Gotovo svako danas ponosno izjavljuje: „Mene tuđe mišljenje ne zanima!“
A onda ,čim neko napiše negativan komentar, krene objašnjavanje, opravdavanje, pa i mini drama.Izgleda da nam je ipak jako stalo,samo ne želimo da priznamo.Da li smo zaista toliko nezavisni od mišljenja drugih, ili je to samo moderna mantra kojom pokušavamo da sakrijemo koliko nas zapravo dotiče?Da li je moguće zaista biti imun na tuđe mišljenje? Da li postoji „zdrava doza“ brige o mišljenju drugih?

Zanima me misljenje drugih, ali me zanima konstruktivno misljenje ukljucujuci i negativno misljenje koje ima neku vrednost i iz kojega mogu da izvucem neke korisne zakljucke, dok me misljenja bazirana na emotivnim izlivima, vredjanja bez osnove i ponavljanja jednog te istog ne interesuju.
Ako me neko "isproziva" procenim da li je ta prozivka smislena i onda razmislim oko toga, ako ne onda je uglavnom ignorisem, mada desi se nekad da ustanem na levu nogu pa onda nekad dodje do drame i bespotrebne rasprave.

 

[Neno]

Gotovo svako danas ponosno izjavljuje: „Mene tuđe mišljenje ne zanima!“
A onda ,čim neko napiše negativan komentar, krene objašnjavanje, opravdavanje, pa i mini drama.Izgleda da nam je ipak jako stalo,samo ne želimo da priznamo.Da li smo zaista toliko nezavisni od mišljenja drugih, ili je to samo moderna mantra kojom pokušavamo da sakrijemo koliko nas zapravo dotiče?Da li je moguće zaista biti imun na tuđe mišljenje? Da li postoji „zdrava doza“ brige o mišljenju drugih?

Pa sad.. ne osjećam se nešto prozvanim
Ali kako se radi o osobi iz prosvjete, ovo ozbiljno uzeti u razmatranje.