- Poruka
- 385.507
Za one koji nikada nisu imali kućnog ljubimca, bol zbog njegovog gubitka može delovati preuveličano. Ali za milione ljudi širom sveta koji svoje pse, mačke i druge životinje smatraju članovima porodice, smrt ljubimca donosi tugu koja je često jednako duboka kao gubitak voljene osobe. I ne samo da tako izgleda – nauka potvrđuje da je osećaj gubitka stvaran, složen i dugotrajan, piše Omega: Journal of Death and Dying.
Kada ljubimac postane porodica
Prema istraživanjima, oko 62 odsto Amerikanaca ima kućnog ljubimca, a slični brojevi važe i za mnoge evropske zemlje. Ljubimci nisu više samo „životinje” koje čuvamo – oni su saputnici, uteha, rutina, pa i oblik bezuslovne ljubavi koji retko nalazimo među ljudima. Ljubimci nas prate kroz važne trenutke u životu, često intuitivno reaguju na naše emocije, i pružaju konstantnu fizičku i emocionalnu prisutnost.
Naučnici su primetili da ljudi često koriste zajednički identitet kad govore o ljubimcu – izrazi poput „mi idemo u šetnju” ili „ ovako izgleda naš dan“ ukazuju na to koliko su vlasnici poistovećeni sa svojim ljubimcima. Ovakva emocionalna integracija znači da njihov odlazak ostavlja osećaj praznine koji je teško popuniti.
Uprkos snazi ovog bola, mnogi ljudi osećaju da ne smeju otvoreno da tuguju, jer ne dobijaju društvenu potvrdu da je to „prava” tuga. A upravo je priznavanje tog bola prvi korak ka isceljenju.Empatija, razumevanje i otvoren razgovor o gubitku ljubimca pomažu da se izbegne osećaj usamljenosti i potištenosti. Tugovanje za ljubimcem nije slabost, već odraz duboke ljubavi.
I kao što se ne bismo stideli što tugujemo za prijateljem ili članom porodice, ne bismo smeli ni zbog psa, mačke ili bilo kog stvorenja koje nam je ispunilo život.
Uprkos tome, tuga nakon smrti ljubimca se često umanjuje, pa mnogi ostaju da tuguju tiho, bez podrške i razumevanja okoline.
Kada ljubimac postane porodica
Prema istraživanjima, oko 62 odsto Amerikanaca ima kućnog ljubimca, a slični brojevi važe i za mnoge evropske zemlje. Ljubimci nisu više samo „životinje” koje čuvamo – oni su saputnici, uteha, rutina, pa i oblik bezuslovne ljubavi koji retko nalazimo među ljudima. Ljubimci nas prate kroz važne trenutke u životu, često intuitivno reaguju na naše emocije, i pružaju konstantnu fizičku i emocionalnu prisutnost.
Naučnici su primetili da ljudi često koriste zajednički identitet kad govore o ljubimcu – izrazi poput „mi idemo u šetnju” ili „ ovako izgleda naš dan“ ukazuju na to koliko su vlasnici poistovećeni sa svojim ljubimcima. Ovakva emocionalna integracija znači da njihov odlazak ostavlja osećaj praznine koji je teško popuniti.
Uprkos snazi ovog bola, mnogi ljudi osećaju da ne smeju otvoreno da tuguju, jer ne dobijaju društvenu potvrdu da je to „prava” tuga. A upravo je priznavanje tog bola prvi korak ka isceljenju.Empatija, razumevanje i otvoren razgovor o gubitku ljubimca pomažu da se izbegne osećaj usamljenosti i potištenosti. Tugovanje za ljubimcem nije slabost, već odraz duboke ljubavi.
I kao što se ne bismo stideli što tugujemo za prijateljem ili članom porodice, ne bismo smeli ni zbog psa, mačke ili bilo kog stvorenja koje nam je ispunilo život.
Uprkos tome, tuga nakon smrti ljubimca se često umanjuje, pa mnogi ostaju da tuguju tiho, bez podrške i razumevanja okoline.
