Nakon života u Japanu, mogu samo reći da je život tamo jedno za stranca, turistu, koji ne govori njihov jezik i koji vidi samo ljubazne, lepo vaspitane ljude koji mu se osmehuju i praštaju brojne društvene gafove kao "strancu prolazniku i neznalici", a nešto sasvim drugo za osobu koja živi u njihovom društvu, radi u njihovom okruženju i od koga se očekuje da se povinuje njihovim brojnim pravilima.
Japan ima mnogo - ne samo zakona, već i pravila u društvu koja svako mora poštovati. Individualna sloboda nije na ceni. Naprotiv - vrednuje se onaj ko je sposoban i spreman druge da stavi na prvo mesto. Prilagoditi se, biti kao i drugi, ne štrčati - to su ideali u Japanu. Naravno, govorim o običnom društvu, ne nekim retkim tokijskim subkulturama. Društvo je i dalje hijerarhijsko, nema ravnopravnosti, uvek je neko iznad, neko ispod, uvek se mora voditi računa da se iskazuje poštovanje kome i kada je potrebno, zna se šta se očekuje reći i uraditi (a nekad čak i misliti) u raznim situacijama.
U Japanu je harmonija na prvom mestu, a to znači bez svađe, bez rasprave, često čak i bez iskazivanja svog mišljenja ili iskazivanja očekivanog mišljenja, makar bilo i suprotno našem. To stvara veliki stres, sklonost prećutkivanjima, lažima, pretvaranjima... Sa Japancima nikad niste načisto šta vam misle, u kakvim ste odnosima, makar na površini izgledali sjajno, stalno morate biti na oprezu, čitati misli... Japanci vas ne ispravljaju, samo vas kazne kad ste pogrešili, a vi se sami pitajte zašto. Cene se osobe koje su mirne, skromne, strpljive, a preziru bučni, napadni, hvalisavi ljudi.
Radi se mnogo i dugo, ima se malo slobodnog vremena. Stres na poslu je ogroman. Cene su vrlo visoke u odnosu na troškove života. Ne živi se kao nekada. Štedi se na jednoj strani, da bi se kupilo na drugoj.
Po mnogo čemu, Japan ne samo da nije tehnološki razvijena zemlja kako je mnogi zamišljaju, već stranci često ostanu šokirani tehnološkom zaostalošću, npr. firma traži da im se pošalje faks u vreme mailova, itd.
Za prosečnog Zapadnjaka Japan je divan za posetu, ali užasno težak za život. Vrlo malo Zapadnjaka ostane da živi u Japanu. Čak i nastavnici engleskog koji tamo borave koju godinu obično ostaju u krugu drugih stranaca. Mlade Japanke sklone avanturizmu se mogu zabavljati sa stancem (često da s njim vežbaju engleski), ali za ozbiljnu vezu / brak - traže situiranog čoveka, Japanca, s dobrim poslom i pristojnom platom.
Japan je mnogo tradicionalnija i patrijarhalnija sredina od nas. Dekolte se smatra nepristojnim, žene preko 23 godine obično nose suknje tek malo iznad kolena, a mnoge i duže suknje. Uopšte je oblačenje pristojnije i svedenije nego kod nas. Treba mnogo više računa voditi o ponašanju, oblačenju, šminkanju ako želite da vas se doživi ozbiljno. Na pojedina mesta vas neće ni pustiti ako niste u pratnji Japanaca (doslovno imaju natpis - zabranjeno za strance - na pojedinim restoranima).
Ne možete zaista nikada tamo pripadati. Oni ni potomke Japanaca koji su rođeni u inostranstvu često ne doživljavaju sasvim svojim.
Nisu gostoljubivi, ne vole kad im se dolazi i remeti njihova harmonija stranim uticajima i retko pozivaju ljude svojoj kući. Mladi su nešto slobodniji i drugačiji, ali japansko društvo melje sve pred sobom i kroz koju godinu i oni se prilagode društvu u kome žive.
Uvek ponavljaju - ekser koji se ističe biva zakucan - i to je glavno što treba zapamtiti. Gledaj, slušaj, kopiraj, ponašaju se kao oni, kako se od tebe očekuje i - biće OK. Stresno, ali OK.
Da biste živeli u Japanu morate biti zaljubljeni u japansku kulturu i znati njihov jezik. Piksi je za svog boravka u Japanu bio obožavan kao bog (tako su ga i zvali), a njegova žena je rekla da je bila jedina od zapadnih žena fudbalera koja je tamo ostala uz muža. Sve su se ostale razbežale, jer nisu mogle da budu stalno fine, slatke, ćutljive, porodične žene uvek u senci muža, što se od njih očekivalo.
Mogu ovako još satima, ali čisto da predočim ljudima da nije sve bajno i sjajno nigde... Svaka zemlja ima svojih prednosti i mana.
Japan je savršeno čist, uređen, ljudi ljubazni i pristojni, postoje pravila koja olakšavaju život, TIŠINA je velika vrednost u društvu, ali ima i dosta odricanja...
Što se politike tiče - političare postavljaju industrijalci, bogataši, Yakuza... Napredovanje u službi je često preko rodbinskih veza, braka i slično, kao i u većini tradicionalnih društava. Prosečan Japanac zna gde mu je mesto, šta mu je moguće, gde su mu ograničenja. Ako ne pripada nekoj uglednoj porodici sigurno se neće upuštati u politiku i slično. Po tom pitanju ne idealizujte nijednu zemlju.
