ZAŠTO SE NIKAD NI JEDAN ČETNIK NIJE VRATIO U SRBIJU POD ORUŽJEM IZ LOGORA U ITALIJI?

[proka]

ZAŠTO SE NIKAD NI JEDAN ČETNIK NIJE VRATIO U SRBIJU POD ORUŽJEM IZ LOGORA U ITALIJI?

Naredba br.18 za maj 1945.


KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE JVuO

Težak rastanak četnika sa svojim oružijem u Palmanovi 6. maja 1945.


​

Prvi deo naše mučne ali sjajne borbe za Kralja i narodne ideale završen je danas predajom našeg umornog ali slavom ovenčanog oružja Englezima, a uz zvuke naše nacionalne himne. Budni svedoci ovoga istorijskog čina bili su Anglo-američke i naše junačkom krvlju najboljih sinova Otadžbine natopljene zastave, kao i sve starešine, koje od ovog časa, do prijema novog naoružanja, svojim naoružanjem simbolički predstavljaju moć svojih Jedinica.

Smatram za svoju svetu dužnost, da na današnji istorijski dan, u ime Komandanta nepobeđene Jugoslovenske vojske u Otadžbini đenerala Draže Mihailovića, odam puno priznanje svima starešinama i borcima svih jedinica u sastavu istaknutog dela štaba Vrhovne Komande JVuO, pohvaljujući naročito 1. puk Šumadijske divizije za junačku odbranu mostobrana kod Gorice i da pozovem sve starešine i borce: da i docnije, reorganizovani, odmoreni i osnaženi brigom naših Saveznika pokažu sve one vrline koje su ih do sada krasile, kako bi u novoj snažnoj i slavnoj našoj kraljevini bili najmoćnija podrška i svoga Kralja i svoje Narodne države.

Verujući duboko, da na taj čas dugo nećemo čekati, ja pozivam sve moje neustrašive borce, da u oči našeg narodnog praznika Đurđevdana uputimo svoje najtoplije molitve svevišnjem za zdravlje, sreću i dug život našeg mladog Vrhovnog Komandanta i za procvat divne naše Otadžbine i da snažno bratski zagrljeni, kliknemo iz dubine naših vernih srdaca:

Da živi naš Vrhovni komandant NJ. V. Kralj Petar II!

Da živi Demokratska Federativna Kraljevina Jugoslavija!

- - - - - - - - - -

http://www.udruzenje-bkjv-draza-mihailovic.org/?p=1585

- - - - - - - - - -

Kako to da se nikad ni jedan od tih četnika nikada nije vratio u Srbiju ni pod oružjem niti turistički za svog života ???

 

[antoanko]

Hm,...dolazili su samo ti nisu javili

 

[dlugomir]

Kako to da se nikad ni jedan od tih četnika nikada nije vratio u Srbiju ni pod oružjem niti turistički za svog života ???

Јеbi ga, vuna bato!

 

[Gruban]

Zato što ludilo kosmopolitizma i jugoslovenstva nije pogodilo samo Srbe u Otadžbini nego i Srbe u rasejanju.

 

[vučji čopor]

Враћали су се Проко, али се наравно нису јављали вама. Подигну тако негде спомен чесму или нешто тога типа , па се врате. А народ се смешка и ћути. Такво је било ваше време.
А што нису долазили под оружјем је нормално. Нису то терористи. То су само ваши и окупатори њих тако представљали.

 

[proka]

неће бити да је било тако, овамо смртни непријатељи а овамо су се разбежали по целом свету из логора, што од освете што за бољим животом

мислим да су на време схватили д аих нико неће наоружати , опремити и послати назад у југославију

а и било им је рата преко главе, цео свет се обнављао, сви људи су се кућили , стекли породице, а они годинама у логору и даље чекају чекају а да им ко у рату не буде доцкан, један по један су бежали из логора и тражили нови дом негде у свету

 

[Marko Mare Jaric]

ВЛАДИМИР ВЛАДО ШИПЧИЋ

Владо Шипчић је био српски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали четник из Другог светског рата. Рођен је 12. маја 1924. у селу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија. Убијен је 29. јула 1957. године. Шипчићеву четничку групу су побиле јединице државне безбедности ФНРЈ јула 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова.

Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине.

Владо је легенда српског народа,који је био изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човек који је остао веран српској традицији, вери, Краљy и Oтаџбини до последње капи своје крви. Владимир је био последњи четник који је остао да се бори против Јосипа Броза и његовог комунистичког режима.

Шипчић се пуних шеснаест година борио против комуниста, хајдуковао је 12 година после Другог светског рата. Живео је по пећинама и шумама. Cкривао се у крајевима око тромеђе Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије.

Више од 10 година је владао страх у тим крајевима због њега.
Због брдовитог терена и густе шуме, комунистичка полиција и војска га нису могле наћи. Ударао је и нападао неочекивано на разним местима и од власти отимао храну и остале потрепштине које је делио са својим јатацима.

Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали.

Веровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити где се налазиo, јер је стално мењао терен и ударао тамо где су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невероватне, што га је учинило легендом тих крајева.

Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатеран на литицу испод које је била провалија и ток реке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успео чак и да овековичи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни реке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успео да избегне сигурну смрт.

Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула месеца 1957. године, кренула је најобимнија потера за последњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Издао га је рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта.

27. јула, у раним јутарњим часовима, Владимир је лоциран у једној пећини дубоко у шуми. Тако опкољен, пружао је последњи отпор душманима, одбијајући њихов предлог да се преда. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам себи пресуђује.

Владо Шипчић је био је последњи Краљев и Дражин војник. Пре њега ликвидирани су сви припадници његове чете.

Његова група је била у саставу:

Kомандант Владимир Шипчић

Божо Бјелица
Српко Меденица
Иван Шљукић
Момчило Дакић
Мирко Ковачевић
Милан Матовић
Блашко Јегдић

Вечна им слава и хвала!

 

[proka]

једино ме чуди, да нигде није било "див" јунака па да је узео пушку па назад кући тих 50-тих година

хрвати су мало па мало убацивали своје војнике, између осталог и највећег крвника љубу милоша, а четници пре свега "див" јунак поп ђујић, је побегао за канаду и америку, тамо се скућио и никад му није пало на памет да се врати ни под оружјем и борбом а ни као туриста задњих година живота

страх

 

[franak]

Hm,...dolazili su samo ti nisu javili

Ma došo je Milovan zavrbovan ili nasankan od strane četnika čak su objavili u novinama i to na božić udarili mu lisice.Znači itekako javljaju.

 

[Marko Mare Jaric]

"Nekima ni danas nije jasno, kako je bilo moguće da zloglasni fratar Krunoslav Draganović, koji je bio na listi ratnih zločinaca, slobodno živi u Jugoslaviji od 1967. do svoje smrti 1983. godine i da nije izveden na sud?". Na to ima samo jedan odgovor: Draganović je u svemoćnom Vatikanu učinio veliku uslugu Josipu Brozu Titu, reakcionarnom lakeju zapadnoeuropskih i američkih obavještajnih servisa, koji je okrunjen tijekom 1971. godine s titulom "POČASNOG KANONIKA" - crkve sv. Jeronima u Rimu. Papa je Brozu dodijelio i privilegije, koje je imao i austrijski Car nad Hrvatima!

Draganović je došao u Jugoslaviju 1967. godine, a iako je 1945. proglašen za ratnog zločinca dobio je posao profesora na katoličkoj bogosloviji u Sarajevu i slobodu kretanja. U mestima koja je najčešće posećivao posle tri godine je buknuo Maspok, koji je u mnogo čemu imao izvor u ustaškoj ideologiji

 

[proka]

канда си побркао теме .......

овде је тема о четницима из послератних пет-шест година које су провели прво у италијанским па после у немачким логорима..

 

[vučji čopor]

канда си побркао теме .......

овде је тема о четницима из послератних пет-шест година које су провели прво у италијанским па после у немачким логорима..

А шта је то што хоћеш да постигнеш овом темом Проко ? Да ли ти то величаш и уздижеш усташку храброст у односу на четнички кукаквичлук ?
Четници су се борили за Краља и Отаџбину. Вољо,м других нестало је и једног и другог јер је у Оаџбини створена је Титова диктаторска држава. Већ сам ти рекао да они нису терористи , за разлику од неких других, да вас не помињем сада све.
Ниси задовољан што немаш добар одзив за пљување Драже и његовог покрета па би да их оптужујеш што нису правили терристичке акције. Мало ли је Срба страдало, па су само још такве акције требале , а питање је да ли би такве као ти и то задовољило.

 

[proka]

to si ti rekao a ne ja

praviš nepotrebne paralele

- - - - - - - - - -

drugo, ne mislim da se ta manina koja je spasla glavu begstvom u italiju, mogla biti tako politički pismena da tako razmišljaju kao ti

jednostavno rečeno, toj manjini je bilo dosta rata, shvatili su da je njihova ideja pobedjena i da im zbog zločina nema povratka u srbiju pa su se razbežali svud po svetu u potraazi za drugom životnom šansom

pa čak ni raspop djujić se nikada nije vratio u srbiju ni nakon svih ovih političkih promena
živeo je od tih svojih priča po raznim emigrantskim klubovima i nikad se nije usudio ni da kaže da se treba pod oružjem vratiti u srbiju

 

[franak]

to si ti rekao a ne ja

praviš nepotrebne paralele

Ma Proko potraži neki ozbiljan link jer zaboravio sam kako se zvao onaj što je iz Engleske došao u Nemačku kako bi napravio vladu.To je bilo kada je Tito bio bolestan a taj Gospodin imao 70 godina.Znam da ga je neko koknuo a mogo je da sedi miran na zadnjici.
Pitam se šta mu je to trebalo?

 

[vučji čopor]

Не правим ја никакве паралеле, непотребне или потребне, него реагујем на оно што читам. Тако си Проко могао да поставиш питање и зашто никада Бели руси из емиграције нису упадали у СССР под оружјем , а било их је неупоредиво више него четника. То су бесмислице са политичком жаоком и ја на то реагујем.

 

[proka]

činjenica je da nemaš odogovor na temu..

- - - - - - - - - -

ovako ispada da su opet čekali dok nije bilo dockan pa se razbežali svud po svetu

- - - - - - - - - -

četnički usud

- - - - - - - - - -

šta su sad opet pogrešno shvatili pa su čekali?

 

[vučji čopor]

činjenica je da nemaš odogovor na temu..

- - - - - - - - - -

ovako ispada da su opet čekali dok nije bilo dockan pa se razbežali svud po svetu

- - - - - - - - - -

četnički usud

- - - - - - - - - -

šta su sad opet pogrešno shvatili pa su čekali?

Управо си потврдио оно што сам раније писао.
Кажи ти шта би био смисао и који би био циљ таквих терористичких акција, а оне би биле терористичке у то нема сумње.
Нове жртве и последице по народ.
Без обзира колико се ти и друштво трудили да изједначите четнике и усташе, то не пије воду.
Такве акције пристају усташама, да подметну бомбу у биоскоп 20. октобар, али не и четницима.

 

[proka]

drago mi je ako tako misliš, jer tako mislim i ja pa sam zato i kazao da mi je totalno nerazumna odluka dražina bila da senije predao nakon kraja ww2

ovako, ponašao se upravo kao terorista, nije priznao kapitulaciju svojih gospodara i krenuo je u proboj sa 10.000 vojnika protiv 500.000 partizana

da sad ne kažem da je spasavao svoju glavu žrtvujući 10.000 srpske mladeži

- - - - - - - - - -

da je bio i malo politički i vojno svestan, shvatio bi još 1944 god d aje rat izgubio i krenuo bi za pop djujićem u najbolju ruku

ovakoje ostao u jugoslaviji, vodio izgubljenu bitku i žrtvovao desetine hiljade života zbog nečega što nisu posle rata branili ni oni četnici i vojvode koji su se spasli bežanijom u italiju...

ako se oni nisu više borili nego su se odmah dalje razbežali po celom svetu, zašto se onda draža borio?

a ovamo, gde god pogledaš izjave odbeglog vojvode popa djujića, zaklinje se u dražu a nije posle ww2 ni prstom mrdnuo da mu za života pomogne

 

[Astrica]

"Nekima ni danas nije jasno, kako je bilo moguće da zloglasni fratar Krunoslav Draganović, koji je bio na listi ratnih zločinaca, slobodno živi u Jugoslaviji od 1967. do svoje smrti 1983. godine i da nije izveden na sud?". Na to ima samo jedan odgovor: Draganović je u svemoćnom Vatikanu učinio veliku uslugu Josipu Brozu Titu, reakcionarnom lakeju zapadnoeuropskih i američkih obavještajnih servisa, koji je okrunjen tijekom 1971. godine s titulom "POČASNOG KANONIKA" - crkve sv. Jeronima u Rimu. Papa je Brozu dodijelio i privilegije, koje je imao i austrijski Car nad Hrvatima!

Draganović je došao u Jugoslaviju 1967. godine, a iako je 1945. proglašen za ratnog zločinca dobio je posao profesora na katoličkoj bogosloviji u Sarajevu i slobodu kretanja. U mestima koja je najčešće posećivao posle tri godine je buknuo Maspok, koji je u mnogo čemu imao izvor u ustaškoj ideologiji

Baba Višnja ups Pavelićeva kćerka je izjavila da je on bio atentator na njenog ćaću.Usluga Vatikanu koji je omogućio Paveliću da pobjegne u Argentinu.

 

[proka]

ето тек месец дана у логору а већ нема елана за повратак под борбом у југославију, нико ни не помиње....

- - - - - - - - - -

Poštovani Gospodine Doktore

Mladen Žujović
Primio sam vaše pismo od 11. ovog meseca sa pismom pukovnika Kneževića, koje vam vraćam. Govorite mi da će pomoć unre popraviti stanje u logorima, što svi znamo, ali još nikako ne izveštavate: kad ćete vi meću nas! Bojim se da ne zakasnite, jer vreme čini svoje, a ljudi vašu brigu ni posle toliko vremena ne osetiše.
Prinućeni smo da svoju brigu sami brinemo i sad odavde preduzimamo sve, da se naš položaj reguliše i popravi, jer vidimo da kod vas tamo nismo naišli na razumevanje. To nam je vrlo žao, ali se mi odgovornosti ne plašimo. U ostalom imaću čast da vas o tome detaljnije uskoro obavestim. Hvala na obaveštenjima za suzbijanje rada titovih organa. Na tome i mi punom parom radimo a žao nam je jedino što ko od njih službeno ne doće u logor, da bi ga „službeno” i dočekali; za to ne brinite.
Spiskove za ameriku ne šaljemo, nalazeći da „Dražin fond” treba bolje iskoristiti, jer ima prečih potreba od paketa s hranom! A pakete treba slati samo kao kolektivne pošiljke, a ne na pojedine ličnosti. Molim da me o „beguncima” više ne obaveštavate, jer vidim da ih oberučke prihvatate i da vam služe čak na skupovima kao stručni referenti za ovu situaciju. To nas najblaže rečeno čudi, jer za njih uvek onako pišete!
Molim da mi Kolarevića vratite, potreban mi je.
Izvolite primiti uverenje moga poštovanja.
Đeneral Damjanović
Ćezena, 15. juli 1945

DRAGI MOJ DOKTORE,
Mladen Žujović
Neobično me je obradovao dolazak kapetana Vladisavljevića, preko koga mi se pružila prilila, da doćem u već dugo željenu vezu s Vama.
Ja sam u svojstvu Dražinog pomoćnika formirao krajem marta u Sloveniji Istaknuti deo štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske i primio pod svoju komandu sve tamošnje trupe: Di- narsku diviziju vojvode Đujića, grupu korpusa vojvode Jevćevića, Šumadijsku diviziju ćenerala Mušickog (raniji Dobrovoljački korpus), Hrvatsku armiju generala Parca i Slovenačku armiju
đenerala Prezelja, sa kojima se danas nalazim kao „predata vojska” u logorima Ćezeni i Forliju. Život u logorima prikazaće Vam kapetan Vladisavljević.
Poslednjih dana uspeo sam: da kao Dražin pomoćnik i punomoćnik objedinim sve naše snage u Italiji, koje se pod formom radnih jedinica nalaze kod saveznika na radovima. Baš danas sam naredio formiranje 1. Jugoslovenskog puka Kralja Petra II, u koji sam grupisao većinu tih jedinica, kao i novoformirani bataljon u Eboliu. Preduzeo sam mere za vezu sa zarobljenicima u Austriji, a u vezi sam sa Afrikom i Maltom, želeći da i sa Vama ostanem u što tešnjem kontaktu, kako bi tim putem mogao i Dražu obaveštavati, pošto svoju vezu još nemam. Dok sam bio s Dražom (do 18. marta o. g.) veza s Vama bila je stalna a Vaši izveštaji dragoceni, što sam rekao i kapetanu Vladisavljeviću.
Molio bih Vas, da me ukopčate u vezu s Dražom čim uzmognete, jer mi je to neophodno. Na Vas sam često i u zarobljeništvu i docnije mislio i baš mi je drago da našu saradnju uspostavljamo i nastavljamo, verujući u dobre rezultate njene. Ako bi se mogli i lično sastati, bilo bi idealno, a meni bi to činilo naročitu radost. Sve što Vas odovuda interesuje tražite bez ženiranja i znajte, da smo svi mi ovde na onoj beskompromisnoj liniji na kojoj smo uvek bili i koja nas je ovde dovela: monarhističkoj i nacionalnoj.
Ćezena, 5. avgust 1945.
Srdačno Vas zdravi Vaš Đeneral


- - - - - - - - - -

http://www.udruzenje-bkjv-draza-mihailovic.org/?p=1591

 

[Marko Mare Jaric]

Baba Višnja ups Pavelićeva kćerka je izjavila da je on bio atentator na njenog ćaću.Usluga Vatikanu koji je omogućio Paveliću da pobjegne u Argentinu.

Ko je četnik Blagoje Jovović koji je ubio Anta Pavelića?

Blagoje Jovović, čovek koji je izvršio atentat na Anta Pavelića, koga je ozloglašeni ustaški vođa molio za milost, bio je pripadnik bjelopavlićke četničke brigade. Atentat je izvršio da bi osvetio sve žrtve koje su stradale od ustaške ruke
Blagoje Jovović presudio je Anti Paveliću s dva metka, a rekao je da je to učinio kako bi osvetio sve srpske žrtve koje su stradale od ustaške ruke tokom Drugog svetskog rata.

Rođen je 1922. u selu Kosiću u blizini Danilovgrada, a bio je borac Jugoslovenske vojske u Otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi. Upravo on je izvršio atentat na Anta Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamor, predgrađu Buenos Ajresa.

Aprilski rat ga je zatekao na vojnoj službi u Strumici, na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke. Tu je bez ičije komande pucao na Nemce i za to dobio odlikovanje. Posle kratkog rata uputio se u rodni kraj u selo Kosić u Bjelopavlićima.
Jula 1941. priključio se narodnom ustanku protiv fašističke Italije. Bio je izabran za komandira Kosićkog partizanskog odreda, s kojim je učestvovao u borbama na Pljevljima.

Kada je dobio naređenje od komandanta Ivana Milutinovića da sa svojim odredom krene u napad na Baja Stanišića, koji se pod Ostrogom digao na oružje jer je čuo da komunisti ubijaju političke neistomišljenike, Blagoje se povukao s dužnosti komandira i odbio da učestvuje u bratoubilačkoj borbi.

Posle toga prešao je u četnike, kod pukovnika Baja Stanišića, koji mu je pre rata bio pretpostavljeni u školi za podoficire u Bileći.
Septembra 1944. godine nalazio se u sastavu delegacije koja je bila određena da krene u Italiju na pregovore s Englezima. Za predsednika misije je određen Dušan Vlahović, a za potpredsednika Jakov Jovović.

Putovali su malim brodom koji se zvao „Tender” od Kotora do Tarantoa u Italiji. Kada su pristali, sačekao ih je američki kapetan i odveo ih u njihov klub. Posle par dana stupili su u pregovore s Englezima, koji su ih obavestili da se saveznička politika promenila u korist Tita i partizana.

Blagoje je u Italiji boravio u raznim izbegličkim logorima. Radio je jedno vreme u Intelidžens servisu i tom prilikom upoznao Randolfa Čerčila.

Za vreme rada u Intelidžens servisu upoznao je i neke Jevreje koji su ga obavestili da Anta Pavelića u Italiji krije Katolička crkva, pod lažnim imenom. Tada je Blagoje prvi put došao na ideju da pronađe Pavelića i da ga likvidira.
Septembra 1947. isplovio je iz Đenove za Buenos Ajres. U Argentini je radio razne poslove, bio je kamenorezac, konobar, mornar, hotelijer i trgovac. Stvorio je znatan kapital i postao industrijalac.

Blagoje je bio utemeljivač i dobrotvor crkvene opštine „Sveti Sava“, jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović” i član uprave udruženja “Njegoš”.

Zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić je otkriven početkom 1957. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje.

Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić. Doneta je odluka da se atentat izvrši 9. aprila 1957, dan uoči proslave Dana nezavisnosti NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palamor, gde je Pavelić duže živeo.

Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.

U sredu, 10. aprila u 9 časova uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka.

Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost.
Kako je to izgledalo možda najbolje opisuju reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi “Dva metka za Pavelića”:

– Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… Počeo da viče: “Majku ti ***** srpsko-jevrejsku, komunističku! Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane, u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Da li da ga prebijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… Ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom? I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: “Jure, Jure!”I puca se prema meni. Ja se okrenem i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju – šta je bilo ? Onako zadihan, govorim im: “Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se, pa pucaju na sve živo!” “Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj – slikovito je dočarao Jovović.

Argentinski novinari uspeli su da dođu do ranjenog Pavelića tražeći od njega intervju. Iako je bio u bolničkom krevetu, primio ih je i predstavio se kao čovek „koji je mnogo učinio za hrvatski narod”. Između ostalog, osvrnuo se se i na pokušaj atentata i rekao:

“Znajte, gospodo, atentat nije izvršio nekakav emisar jugoslovenskog poslanstva, niti agent internacionalnog komunizma. Iza ovog krije se druga ličnost...”
Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od dijabetesa. Umro je u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.

Posle 55 godina Blagoje Jovović je 1999. posetio prvi put SR Jugoslaviju. Doputovao je iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se s mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića.

Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića 1957. godine u Lomas de Palamoru, Buenos Ajresu. Blagoje boraveći pod Ostrogom, posetio je rodno selo Kosić i groblje svojih predaka.

Umro je 2. juna 1999. u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.

 

[proka]

Srebroljubivi Đujić je, kako to pišu neki iz njegovih redova, kao vojvoda Mane Rokvić, ogroman dio tih para uzeo za sebe .

Ni neki bliski saradnici Momčila Đujića nisu bili pošteđeni njegovog ubilačkog zločina.

Ubijao je čak i neke specijalne i povjerljive izaslanike Draže Mihailovića.

Ugroženi oficiri “Jugoslovenske vojske u otadžbini”, od potporučnika Vanduka i Stefanovića, poručnika Nikolića i Pupavca, kapetana Popovića, Jeftića i Stratimirovića, majora Paloševića i Vranješevića, do vojvoda Rokvića i Đekića, podnosili su - čas talijanskim ili nemačkim komandama, čas Draži Mihailoviću - vapijuće molbe da ih zaštite od “krvavih obračuna” vojvode Đujića.

Mane Rokvić je svog vojvodskog kolegu Đujića, 15. maja 1944. optužio da je otrovao svog pretpostavljenog, vojvodu Iliju Trifunovića Birčanina, ubio pukovnika Nikolu Uzunčevića i “srpskog junaka Tromeđe Živka Brkovića”, da je “streljao i povješao 500 Srba, među kojima je bilo žena i djece”, da je pronevjerio 63 miliona talijanskih lira, ali i “pet stotina zlatnih funti sterlinga”

(AVII, 153, 15/6).

Artiljerijski poručnik Đorde Nikolić, 19. aprila 1944. je obavijestio Mihailovića da je Đujić u smrt poslao “više jugoslovenskih oficira samo zato što se bojao njihove stručnosti i komandne sposobnosti”. Tvrdi da je Đujić pukovnika Uzunčevića ubio “za vreme lečenja u bolnici”, a kapetana “Mihaila Tomaševića na sred Gračaca”, “poručnika Stankovića ubio je na vratima njegovog stana”

(AVII 154, 34/3).
- - - - - - - - - -

možda se zato nikad nije usudio vratiti u srbiju ni pod oružjem posle rata a ni kao turista poslednjih godina

 

[Marko Mare Jaric]

Ali zato su ustaše bile dobrodošle u hrvatskoj brozoslaviji
"Nekima ni danas nije jasno, kako je bilo moguće da zloglasni fratar Krunoslav Draganović, koji je bio na listi ratnih zločinaca, slobodno živi u Jugoslaviji od 1967. do svoje smrti 1983. godine i da nije izveden na sud?".

 

[proka]

niko nije rekao da su četnici trebali da budu dobrodošli, pitanje je zašto se niko iz italijanskih logora, iz dinarske divizije, na čelu sa djujićem, nikad nisu vratili u srbiju, niti sa oružjem niti turističli ????

 

[antoanko]

niko nije rekao da su četnici trebali da budu dobrodošli, pitanje je zašto se niko iz italijanskih logora, iz dinarske divizije, na čelu sa djujićem, nikad nisu vratili u srbiju, niti sa oružjem niti turističli ????

Opet ?Pa nisu ti se javili a i ne moraš sve da znaš...