Hajde da počnemo od vila koje su zastupljene u slovenskoj i germanskoj tradiciji narodnog pripovedanja.
Ako se posmatra karakter i ponašanje tih bića, videće se da one jesu obično obučene u belo, lepe su, obitavaju u prirodi i nisu blagonaklone prema ljudima, posebno ne prema muškarcima. Vile imaju sklonost da igraju kolo i da pevaju. Prekinuti ih u toj zabavi, ili ih zateći u tom trenutku, nosi smrtnu opasnost. Postoje planinske vile i rečne. Ono što je na planinama belo, ima oblik kruga, kola, jesu snežne mećave. Pre nego što čovek počne da se smrzava, ima halucinacije, priviđenja. Ljudi koji su preživeli izlažući se toj opasnosti, verovatno su pričali o svojim halucinacijama, pa su se one prenosile usmenim putem kao mit o vilama. Najčešće žrtve koje prelaze planinske vrhove jesu muškarci, žene obično sede kod kuće. Dakle, opasnost da se zaluta, da se strada od mraza na planini, dovodila se u vezu sa vilama jer je surovost prirode psihološki lakše dovesti u vezu sa natprirodnim, nego sa objektivnim opasnostima.
Rečne vile su zapravo virovi i vrtlozi na vodi. Vrtlozi su takođe u obliku kruga. Lađari i plivači su u opasnosti da se u virovima udave. Ono što su sirene na moru, na rekama su rečne vile. Germanska tradicija poznaje vilu Lorelaj na reci Rajni. Ona je čak povezana sa stenom koja stoji iznad jednog opasnog dela Rajne u čijem su koritu bile podvodne stene. Na samom početku 20. veka, taj opasni plovidbeni deo je uređen tako što su minirane podvodne stene. Bez obzira na to, i dalje je opasno ploviti tim delom Rajne jer je uzak plovidbeni deo. Mit o vili Lorelaj je bio inspiracija mnogim slikarima, vajarima i književnicima.
Savremena evro-američka kultura, utemeljena na Dizni produkciji, vile tretira kao plemenita bića koja odabranima ispunjavaju želje.
