Napravila sam milion i jednu grešku u životu, i patim zbog većine. Većina ih nije razlog da bi se iko "normalan" patio, ali ja nisam normalna, i krivicu doživljavam dublje nego svi ljudi koje sam ikad lično upoznala, ili ih čak preko neta srela. Mnoge od njih je mučila krivica, međutim, kad bi smo se porazgovarali, uvek bi se ispostavilo da niko od nji nikad nije zaronio u moje dubine krivice i samoprezira. Moj teret krivice bio je razog što sam počela s terapijom.
Još uvek nisam dovoljno zdrava da bih otvoreno (javno) pisala o greškama koje me muče najviše. Postoji jedna osoba koja zna sve o tome, to je moj muž. Njegov mi mozak pomaže, jer je kristalno jasan, pravolinijski i apsolutno imun na psihološke zahebancije. On je čovek koji mi kaže jesi, to si uradila pogrešno, i ne, u vezi toga nije tvoja krivica, i ja mu verujem. Svojim se celoživotnim ponašanjem uvrstio u elitu ljudi kojoj verujem kad govore takve stvari - što znači mnogo, obzirom da nikom ne verujem kad govori takve stvari. Skoro nikom.
Zašto pominjem svog čOeka? Zato što mislim da bi me bez njega krivica pojela. Jer - da se pozovem na tvoje pitanje - žalim neizmerno zbog određenih stvari koje sam u životu učinila, do te mere, da nekad mislim da me ni Dunav ne bi oprao. Ne, nije tačno - ne bi me Dunav oprao. Ali koja mi je alternativa? Da se besim?
Za vešanje ima vremena. Ima i za ispravljanje grešaka koje čovek u životu učini - i čak i ako ih ne može ispraviti, može bar pokazati dobru volju. Može bar pokazati da mu je žao. To je ono što je mislim da je krucijalno - ako si se o nekog nekad ogrešio, bitno je pokazati kako si shvatio svoju grešku, i želju da ti se oprosti. Naravno, postoji velika verovatnoća da ti neće biti oprošteno, ali to je krst s kojim moraš živeti, i naći utehe što si bar pokušala. Svi nosimo terete svojih postupaka,.
