У питању је ОКУЛТНО-СОТОНИСТИЧКО сечење дрвећа, које је на велика врата увео Дјилас са геноцидом у Булевару Револуције.
Ми, Срби, смо духовно повезани са дрвећем, пре свега ХРАСТОМ и ЛИПОМ, па онда свим осталим.
Сечењем дрвећа, сече са наша веза са нашом суштином.
Тамо где га, још, нису посекли, тамо га ЗВЕРСКИ МУЧЕ, бетонирањем свуд унаоколо, сечењем грана, а све по изговором да то тако треба.
И увек се надје неки инжењер шумарства који то потпише.
Нису они ни мало блесави, све до и до најмање ситнице раде по налогу оних чије су они лутке на концу, а пара имају сасвим довољно, није им запело за 5м2 огрева.
У питању је много, много озбиљнија игра, него што то на први поглед изгледа, градови у Србији, су буквално ОГОЉЕНИ од дрвећа, и то увек са неким битним разлогом, увек је као фол нека реконструкција, нека робна кућа се диже, увек где има и најмањи шумарак, надје се нешто што се ту постави, закључно са ГОНДОЛОМ! Неретко, само посеку дрвеће, а тај објекат никад ни не никне.
А када саде, то су све неке убоге јадне младице, које се или не приме, или се приме па су болесне, и никад се не разгранају.
...
Окултизам и сотонизам су у корену свега овога, као уосталом и све политике у Србији од 1903. Дрво када се сече, оно пати, некоме је потребна патња.
