''Bilo je to u jednoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, umrla je najveca ljubav, mucenickom smrcu u jednom danu...'' Te stihove uvek mogu da upotrebim i modifikujem i obozavam ih.
Ovo je pijani blog. A nikad ne pijem, tj. jako retko konzumiram i alkohol i bilo sta od opojnih sredstava. Cigaretes not included.
Danas sam nenadano popila dva piva. Ili piveta kako sam uverena da se kaze. Prvo da me prodje bol izvadjenog mi umnjaka, a drugo jer me prvo nije dovoljno udarilo. Ja sam umnjak-free girl, ovo je irelevantna informacija, znam. Zao mi je sto se gubim, ali negde moram, a papir iliti zamisljeni/virtuelni papir sve trpi.
Opet mislim o tebi. Prokleta bila. Znam, D., sve znam. I da nisi za mene i da me ne volis. Da ne zelis nikakav kontakt sa mnom i da verovatno zalis sto ti se desila jedna ovakva greska. Zalim i ja. Sto te nisam zadrzala. Da si rekao:''Rodi mi sina.'' istog momenta bih pristala, a svi znaju moj stav o deci. Sta bi ti to reklo?
Popila sam taj alkohol, a znam da na njega nisam imuna, kao ni na tebe. Skoro svaki dan pomislim gde si, sta radis, setis li me se. Da li ti ruka poleti na moj broj, kao meni sto se cesto desava. Kucam i gledam, ali ne pozivam. Znam da mi neces odgovoriti, a znam da ces znati da sam ja iako moj broj nemas. A tvoj je kod mene upisan u svakoj svesci, u svakom rokovniku, u svakoj sivoj celiji. Tada se setim. Ne zelis da ti kvarim harmonicnu vezu koju si stvorio. A tako zelim da ti srusim sve. Tako zelim da te vratim sebi i nikad ne pustim. A znam da nisi za mene. Znam. Ili se samo ubedjujem. Kasno je da pokusavam bilo sta. Imam osecaj... Someday, somehow, you'll be mine. I don't know how and I don't know when, but just know I'm not mistakin'. Bilo je lepo vece. Provela sam ga sa drustvom. Ali najteze je kad ostanes sam sa sobom, sa mislima od kojih ne mozes da se sakrijes. Jure me kroz lavirinte i zamke koje im postavljam, svaku zagonetu Sfinge su resile i dolaze mi...... You can run, but you can't hide. Damn.
Dosla sam kuci i ukucala tvoje ime kod drugara space-a. Bio je dobar, pa mi je potvrdno odgovorio. Izasla je slika. I opet te oci. I ponovo preskakanje srca i manjak kiseonika. Da nisam sedela, verujem da bi mi tlo pobeglo. Izgovorila sam i ono sto ti uvek kazem... ''Oko moje, najlepse...'' Znam da nema smisla. Znam. I zelim da dodje taj neki koji ce te izbrisati, ali uvek si tu i uvek je tvoja senka jaca od njega stvarnog. Mogu i da volim i da se zaljubim, ali sa svakim njim znam da to nije to. I mucim i sebe i druge. Sebe jer ne mogu da krenem dalje, a druge jer ih lazem. Ali sto je najgore i sama poverujem da sam te ostavila u pluskvamerfektu, tamo gde i pripadas. I onda dodje udarac realnosti. That's why I'm Dreamerka.
A Balasevic, taj stari lisac, za svaku priliku ima pesmu.
Na jastuku... Bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik...
Pod oklopom drhti kosuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... Bez nje se zivot kruni uzalud...
Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potrazim put u srediste sebe, staze bivaju tesnje i tesnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao mindjuša od duple tresnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošsapuæcem da te nocas ruski volim...
Sta su reci... Kremen sto se izlize kad tad...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja cud...
Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomracilo...
Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije znacilo...
Ponekad jos u moj filcani sesir spusts osmeh ko carobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni Harlekin...
Ponekad jos... Suza razmaze tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puze stud...
Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas postedelo?
Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije vredelo...
I sta mi vredi sto ovo pisem? Ujutru cu sebi reci:''Ma, daj matora, sta ti bi? Znas da nije tako. Opusteno i glavu gore.''
Svanulo je. Drugarica Nesanica mi pravi drustvo vec koju noc. Palim jednu za drugom da bih nesto radila sa sobom, da makar na trenutke izgledam normalno i kao da ne mislim o onome koji me je davno stavio na opciju Ignore.
Zao mi je stosam se ovako rasentimentalisala, ali jace je od mene. Pa nisam ni ja od kamena.
Ovo je pijani blog. A nikad ne pijem, tj. jako retko konzumiram i alkohol i bilo sta od opojnih sredstava. Cigaretes not included.
Danas sam nenadano popila dva piva. Ili piveta kako sam uverena da se kaze. Prvo da me prodje bol izvadjenog mi umnjaka, a drugo jer me prvo nije dovoljno udarilo. Ja sam umnjak-free girl, ovo je irelevantna informacija, znam. Zao mi je sto se gubim, ali negde moram, a papir iliti zamisljeni/virtuelni papir sve trpi.
Opet mislim o tebi. Prokleta bila. Znam, D., sve znam. I da nisi za mene i da me ne volis. Da ne zelis nikakav kontakt sa mnom i da verovatno zalis sto ti se desila jedna ovakva greska. Zalim i ja. Sto te nisam zadrzala. Da si rekao:''Rodi mi sina.'' istog momenta bih pristala, a svi znaju moj stav o deci. Sta bi ti to reklo?
Popila sam taj alkohol, a znam da na njega nisam imuna, kao ni na tebe. Skoro svaki dan pomislim gde si, sta radis, setis li me se. Da li ti ruka poleti na moj broj, kao meni sto se cesto desava. Kucam i gledam, ali ne pozivam. Znam da mi neces odgovoriti, a znam da ces znati da sam ja iako moj broj nemas. A tvoj je kod mene upisan u svakoj svesci, u svakom rokovniku, u svakoj sivoj celiji. Tada se setim. Ne zelis da ti kvarim harmonicnu vezu koju si stvorio. A tako zelim da ti srusim sve. Tako zelim da te vratim sebi i nikad ne pustim. A znam da nisi za mene. Znam. Ili se samo ubedjujem. Kasno je da pokusavam bilo sta. Imam osecaj... Someday, somehow, you'll be mine. I don't know how and I don't know when, but just know I'm not mistakin'. Bilo je lepo vece. Provela sam ga sa drustvom. Ali najteze je kad ostanes sam sa sobom, sa mislima od kojih ne mozes da se sakrijes. Jure me kroz lavirinte i zamke koje im postavljam, svaku zagonetu Sfinge su resile i dolaze mi...... You can run, but you can't hide. Damn.
Dosla sam kuci i ukucala tvoje ime kod drugara space-a. Bio je dobar, pa mi je potvrdno odgovorio. Izasla je slika. I opet te oci. I ponovo preskakanje srca i manjak kiseonika. Da nisam sedela, verujem da bi mi tlo pobeglo. Izgovorila sam i ono sto ti uvek kazem... ''Oko moje, najlepse...'' Znam da nema smisla. Znam. I zelim da dodje taj neki koji ce te izbrisati, ali uvek si tu i uvek je tvoja senka jaca od njega stvarnog. Mogu i da volim i da se zaljubim, ali sa svakim njim znam da to nije to. I mucim i sebe i druge. Sebe jer ne mogu da krenem dalje, a druge jer ih lazem. Ali sto je najgore i sama poverujem da sam te ostavila u pluskvamerfektu, tamo gde i pripadas. I onda dodje udarac realnosti. That's why I'm Dreamerka.
A Balasevic, taj stari lisac, za svaku priliku ima pesmu.
Na jastuku... Bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik...
Pod oklopom drhti kosuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... Bez nje se zivot kruni uzalud...
Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potrazim put u srediste sebe, staze bivaju tesnje i tesnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao mindjuša od duple tresnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošsapuæcem da te nocas ruski volim...
Sta su reci... Kremen sto se izlize kad tad...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja cud...
Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomracilo...
Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije znacilo...
Ponekad jos u moj filcani sesir spusts osmeh ko carobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni Harlekin...
Ponekad jos... Suza razmaze tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puze stud...
Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas postedelo?
Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije vredelo...
I sta mi vredi sto ovo pisem? Ujutru cu sebi reci:''Ma, daj matora, sta ti bi? Znas da nije tako. Opusteno i glavu gore.''
Svanulo je. Drugarica Nesanica mi pravi drustvo vec koju noc. Palim jednu za drugom da bih nesto radila sa sobom, da makar na trenutke izgledam normalno i kao da ne mislim o onome koji me je davno stavio na opciju Ignore.
Zao mi je stosam se ovako rasentimentalisala, ali jace je od mene. Pa nisam ni ja od kamena.