Ako je vazduh nevidljiv, što je prilično tačno, zašto naš pogled ne doseže pravo u svemir?
Zašto je nebo plavo? Zašto u sumrak pocrveni, a onda crvena nestane u noći, pokazujući nam zvezde? Odgovori na sva ova pitanja sadržani su u načinu na koji se sunčeva svetlost meša sa vazduhom.
Sunčeva svetlost nam deluje nevidljiva, ali se zapravo sastoji od svih duginih boja. Kada pomešamo ove boje, dobijamo belo svetlo. Kako sunčeva svetlost putuje kroz svemir, ona putuje u talasima sličnim onima na okeanu. Svaka boja svetlosti ima svoju talasnu dužinu - rastojanje između vrhova dva susedna talasa. Plava i ljubičasta svetlost imaju najmanju talasnu dužinu. Crvena i narandžasta imaju najveću talasnu dužinu. Kada to more svetlosti udari u našu atmosferu, sudari se sa milijardu sićušnih prepreka — molekulima vazduha, kapljicama vode, kristalima leda i česticama prašine. Kada svetlost udari u ove objekte, ona počinje da se odbija, u procesu koji nazivamo rasejanjem. Plava svetlost, koja ima najkraće talase, najviše je rasejana, pa se na nebu pojavljuje svakog vedrog sunčanog dana.
